Tag Archives: Toletina

PRVI USPON – ORLOVICA | TOLETINA | KULINA

Kulina sa Toletine / Foto: S. Gavrilovic

Dugo sam se pripremao prošle godine za početak vođenja planinarskih uspona u PSK Pobeda.  Razgovarao sa puno planinara, svojih prijatelja, o usponima, slušao pre svega savete starijih planinara i već iskusnih vodiča, provodio dosta vremena sa njima na njihovim turama i crtao svoje trase po kartama, planovima, prebirajući sopstveno planinarsko iskustvo. Šta je to što mi je bilo odlično? Šta mi je nedostajalo na turama? Prisećao sam se lepih momenata sa mojim prijateljima, planinarima i stvarno malobrojnih, lošijih situacija, od kojih, na svu sreću, ni jedna nikada nije ugrozila nekoga na usponu. Jako mi pomaže to što pišem puno o planinarenju. Tako, svaki uspon još jednom „proživim“ a sada, to mi je krajnje korisno.

Manastir Pustinja..  Pretpostavlja se da je osnovan kao rudarska crkva i da je ktitor kralj Dragutin. U turskom zapisu iz 1572.god. kaže se da u manastiru živi jedan kaluđer. U crkvi, iznad zapadnih vrata nalazi se natpis koji govori da je izgradnja hrama započeta „meseca marta i bi završena 25. juna 1622. god”. Vise o manastiru na: http://tov.rs/manastir-pustinja/ / Foto: Slobodan Maksimovic

Kao pripremu za vođenje tura u PSK Pobeda, za sada još uvek sa mentorom koga mi klub za pojedinačnu akciju odredi, napravio sam nekoliko desetina samostalnih uspona na naše planine prošle godine i u okviru njih osmislio staze koje sam delimično izmenio u odnosu na nešto standardnije usponske ture koje sam peo godinama unazad. Za sve to bilo je potrebno dosta vremena i poprilično posvećenog rada i razmišljanja. Sada, kada sam poveo i svoju prvu turu, zvanično, u kraj koji jako volim, na Valjevske planine, shvatio sam da me ozbiljan rad tek čeka! I iskreno, to me raduje! Sav taj prostor ispred mene, koji se otvara sa svojim mogućnostima, naporima i iskušenjima na usponima, u radu sa ljudima.

Uspon na Orlovicu / Foto: Slobodan Maksimovic

Uspon na Orlovicu (752mnv), Toletinu (845mnv) i Kulinu (950mnv) napravio sam samostalno jesenas, po nešto izmenjenoj maršruti od one koju sam vodio sa vodičem i mojim mentorom na ovoj turi, Mihajlom Cvetićem, 17. februara kao svoju prvu turu u PSK Pobeda. Boško Stanojević mi je tada savetovao kojim pravcem da krenem i potražim put ka Orlovici koji je u potpunosti bez markacija sa te usponske strane a sada sam uvideo da je jako loše, skoro nikako, markiran i iz pravca manastira Pustinja. Mihajlo mi je sugerisao da uspon počnemo upravo od Pustinje, što je nešto zahtevnija usponska tura ali svakako, planinarski interesantnija! Po planu puta, stigli smo oko devet na početak staze i nakon kraćih priprema spustili se do manastira Pustinja koji se „sakrio“ ispod stena Orlovice, koju u pojedinoj literaturi nalazim da je navedena kao samostalna planina odvojena od Medvednika. Ona zaista i ima taj karakter planine i u smislu nadmorske visine i volumena koji zahvata, te načina na koji se pruža u okviru reljefa Valjevskih planina. Od nje se jasno izdvaja i „sedlo“ prema Toletini koja već nesumnjivo pripada Medvedniku i njegovim obroncima a sa Kulinom, to je već nedvosmisleno. Odmah ispod manastira Pustinja protiče reka Jablanica a sam manastir se nalazi na uzvišenju, prirodnom postamentu, ispod koga struji hladna reka, okružen liticama Bele stene sa južne strane i Orlovicom sa severne.

Na putu ka Orlovici sa Vesnom N. / Foto: Slobodan Maksimovic
Sa Maksom iznad Pustinje na vidikovcu! VELIKO HVALA DRUŽE!!!!

Nakon sat vremena došli smo do prevoja, do domaćinstva Petrovića, koje sam zamolio da nas puste kroz dvorište, do istaknutog stenovitog vidikovca, koji se uzdiže tačno iznad manastira Pustinja. Boško mi je skrenuo pažnju na taj vidikovac a ja sam, u svom traganju za stazom, jesenas, pronašao još jedan jako interesantan vidikovac na koji ću, neki naredni put povesti grupu. Drago mi je bilo što je sa nama bio Vukašin koji redovno ide na uspone sa PSK Pobedom a koji ima samo 8 godina! On je lepo savladavao stazu i pazili smo ga, zajedno sa njegovom mamom, na tom lepom usponu do Orlovice.

Vukašin,najmlađi član naše grupe koji je stoički popeo Orlovicu i Toletinu sa nama! / Foto: Željana Vukojčić Jović

Vesna mi je rekla da prvi put vidi Medvednik iz ovog ugla i to jeste neobična pozicija sa koje prilaziš impozantnoj gromadi koja završava liniju nekadašnjeg Panonskog basena i o kojoj se pripovedaju legende i priče. O nekima sam pisao u svojim prethodnim tekstovima (vidi tekst o Medvedniku) i puno puta pomislim, da je Žil Vern (Jules Verne) imao priliku da „prokrstari“ nekim od naših krajeva, sigurno bi radnju neke od svojih priča smestio na neku našu planinu kao što je učinio u romanu Matias Šandorf, gde početak priče smešta u Pazinske jame u Istri, odakle negde, ni danas nije jasno gde tačno, izvire reka Pazinčica, i uvire te se gubi u kraškim formama reljefa isto tako misteriozno. Kakve divne kulise za predstavu i uvod u zanimljivu priču, roman o begu, borbi i životu! Naše planine, prelepe su kulise za takve scenografije u koje možemo smestiti bajke, vile i vilenjake ili pak, obične ljude koji žive na ovim prostorima hiljadama godina.

Manastir Pustinja sa vidikovca / Foto: Slobodan Maksimovic
Orlovica! / Foto: Slobodan Maksimovic

Na Orlovici me je sačekao skup kamenova koje sam postavio jesenas! „Označio“ sam vrh nakupinom kamenja koju sam sakupio na proplanku i na razdelu sa šumom. Nisam želeo da gomila bude prevelika, više kao beleg da se TU nalazi vrh – ORLOVICA 752mnv! Grupi nam se pridružila i ekipa planinara iz Novog Sada koju je predvodio Ivan Živanović, njih desetak i iskoristili smo vreme na kraćoj pauzi na vrhu da se malo bolje upoznamo i razmenimo iskustva o usponima u ovom kraju. Znaju ljudi, koji ovde planinare, da se od Bebića luke do vrha Jablanika savladava čitavih 950mnv što posle Rtnja i Trema predstavlja jednu od najvećih visinskih razlika u našim krajevima kada je planinarenje u pitanju! Zato se na tom potezu, a nedaleko od Orlovice i Toletine koje mi danas penjemo, organizuju planinarske trke.

Orlovica / Foto: Slobodan Maksimovic
Sa prijateljima iz PSK Fruška Gora na Orlovici

Nakom što smo prešli sedlo, skretanje za zaseok Lukići i pauzu napravili pored lokalnog groblja, koje je jedno od retkih u ovim krajevima i gde nam je Mihajlo Cvetić dodatno pojasnio običaje ovde, uputili smo se ka Toletini. Do nje se dolazi zemljanim putem  pa se sa puta, na prevoju, skrene oštro uz obod šume i popne na Toletinu (845mnv)  sa koje se pruža predivan pogled na ceo pejzaž okolnih planina i vrhova. Iako je bilo tek oko jedan posle podne, magla se polako navlačila i menjala Sunce pa puštala tu i tamo koji zračak da proviri. Sa zracima Sunca dolazila je toplota a magla je unosila momentalnu hladnoću. Iskoristili smo pauzu na Toletini da se presvučemo i pripremimo za deo staze do doma „Krušik“ gde nas, po dogovoru, čeka naš domaćin i dugogodišnji prijatelj Sveta, sa svojim gostoprimstvom i najboljim pasuljem ikada (!). Dogovor je, da deo grupe, oni koji ne žele dalje na uspon, ostanu u domu i sačekaju nas, koji idemo na Kulinu. Skoro svi kreću sa mnom na uspon što me jako raduje. Vukašin nam je pomalo umoran pa sugerišem njegovoj mami da ostane u domu a o tome je i sama razmišljala. Dobro je kada osmisliš uspon a na njemu imaš mesta za odmor, eventualnu „podršku“ ili rezervno rešenje za one koji su umorni i ne mogu dalje. Da li je to planinarska kuća gde te sačekaju, bivak ili planinarski dom, kao u ovom slučaju. Ima tura gde toga nema i onda je svakako bolje pažljivo i dobro proceniti sebe i svoje mogućnosti na usponu kako cela grupa ne bi ispaštala zbog pogrešne procene.

Grupa na Orlovici / Foto: Slobodan Maksimovic
Medvednik / Foto: Slobodan Maksimovic

Sada, na usponu gledam neke druge stvari. Nemam više prostora toliko da fotografišem kao pre, Moj drug Slobodan – Maksa, sa kojim sam se peo na Durmitor u dva navrata, delio šator, pravi mi ogromnu uslugu fotografišući celu turu vrlo pažljivo i ja mu se jako zahvaljujem na tome! Drago mi je što u grupi nemam nikoga sa plitkim cipelama! To je jedna od stvari na kojima insistiram i u razgovoru sa ljudima koji me pitaju za savet uvek naglašavam da su planinarske cipele – DUBOKE iz toliko mnogo razloga! Onaj najvažniji jeste osigurani zglob i smanjena mogućnost izvrtanja i preloma noge. Cipela! Najvažniji deo opreme svakog planinara! DUBOKA!

Toletina sa puta ka domu. / Foto: Slobodan Maksimovic
Pocetak uspona na Kulinu / Foto: Slobodan Maksimovic

Od Mihajla, na kratkim pauzama, dobijam korisne komentare i nekoliko dobrih saveta! Pri usponu na Kulinu NOVI VREMENSKI USLOVI! Promenilo se brzo, navukla se magla, ne toliko gusta ali sve je manja vidljivost. Loše je markirana ova staza ka Kulini. Opet, ima nekoliko orijentira koje poznajem i teško se čovek ovde izgubi pa opet, setim se kako mi je Dule Janković pričao svoja iskustva sa maglom na usponu. Odlazimo polako, po vlažnom i klizavom snegu koji ispod sebe krije kamene gromade i poleglu travu do česme, pa do lovačke čeke.

Na Kulini / Foto: S. Gavrilovic

Ograđeni deo za čuvanje ovaca sada je ispred nas kao na dlanu! Prelep prizor koji govori u prilog života na ovim prostorima koji ni malo nije lagan ali je prelep i u sazvučju sa prirodom! Cela Kulina je pod snegom koji nam je iznad članaka. Polako prtimo i u grupi smo. Okrećem se i vidim da je vidljivost ipak pristojna i da nema bojazni od „gubitka u magli“. Iza nas ostaje jasan trag a sneg ne pada da pokrije našu prtinu. Sećam se svog jesenjeg uspona na Kulinu. Popeo sam je skroz sa druge strane. Napravio polukrug i kroz šumu popeo do izohipse kojom vodi put. Odatle, direktivno prema vrhu, preko kose sa koje sam izašao na šumsku stazu kojom sada vodim grupu i na čijem se kraju nalazi jedina markacija vrha od ova tri koje smo danas popeli. KULINA (950mnv)

Uspon na Kulinu / Foto: Slobodan Maksimovic
Pauza pred vrh i salkupljanje grupe / Foto: Slobodan Maksimovic

Na vrhu, ušuškanom u raskrčenoj šumi, zajedno sa društvom Fruška Gora iz Novog Sada završili smo usponski deo ove planinarske ture i nakon nekoliko minuta provedenih gore, polako se uputili nazad prema domu Krušik gde smo okončali ovu planinarsku turu. Nismo znali kada smo krenuli da će u domu biti KUD Krušik! Nekako se to namestilo, jedno sa drugim, pa je ova PRVA PLANINARSKA TURA koju sam vodio u okviru PSK POBEDA zaokružena pesmom i lepim druženjem sa članovima kulturno umetničkog društva, domaćinima Doma i sa prijateljima iz Novog Sada.

VIDEO SNIMAK SA USPONA:

https://www.youtube.com/watch?v=H_XFs20jCoA

Autor snimka: Boris Milivojčević

Silazak sa Kuline / Foto: Slobodan Maksimovic

Voleo bih ipak da završim ovaj tekst o usponu na TRI VRHA jednom lepom rečenicom koju je zapisao prof. Raško Dimitrijević. Negde iz želje da podvučem ovaj uspon i predivan dan te da se zahvalim SVIMA koji su sa mnom pošli na ovu turu a posebno Mihajlu Cvetiću na savetima i podršci koju mi je pružio i mom drugu Maksi koji je zabeležio detalje na usponu!

” U ovoj tišini šum mog koraka izgleda nedopušteno jasan, oštar, neskroman. Biljni svet ga upije odmah, ali meni se čini da on nadjačava ćutanje celog sveta.” Raško Dimitrijević prof. : Knjiga o planini, Beograd 1938. 

Do nekog sledećeg zajedničkog uspona želim vam svima VEDRO!

Na silasku sa Kulina kod lovačke čeke. / Foto: Slobodan Maksimović
Advertisements

KA VISINAMA I ĆUTANJU* – 1

Trem.. Oktobar 2017. Sa PSK POBEDOM i Mihajlom Cvetićem. / Foto: S. Gavrilovic

Veče pre se spremaš. Već imaš neku rutinu u svemu iako svaki put pomisliš da ćeš nešto zaboraviti, a znaš da je sve već spremno. A I ako nije, znaš da ti I nije bilo nužno potrebno. Gore zaboravljaš na “potrebno”. U sebi ne ponavljaš trkačke mantre. Postaneš deo nečeg mnogo većeg od sebe.

Plan puta… Oktobar 2017. / Crteži: Gavrilović S.

Setim se naših odlazaka na Marleru, rt pored Ližnjana u Istri, na kome smo provodili najlepše dane u detinjstvu sa ujkom i porodicom. Pripreme pred odlazak koje su podrazumevale malu mobu jer se na obali ostaje ceo dan. Ponekad dok ne padne noć. Sa ujkom bi to bio samo peškir, patike “penjačice”, kako smo tada zvali iznošene duboke CONVERSE kožne patike koje smo kupovali I jedva čekali da ih finalno izdrndamo na oštrim stenčugama Marlere. Prelepo detinjstvo iz koga i dan danas izvlačim snagu za ono što čini životnu realnost. Prelep mesečev pejsaž po kome smo hodali i pentrali oštre ivice stena, koje je eonima oblikovalo more. Koristili smo njegove obale za nešto, što smo tek kasnije shvatili, da će nam postati ozbiljan deo života – planinarenje. Morsko dno, prebogato koralima i podvodnim životom, plavičasta kupatila u kojima se mreška morska voda između visokih stenovitih frontova obale činili su kontrapunkt kamenoj, negostuljibivoj obali. U stenama, iza morskih trava sakrivene Lepe, raskošni svetlucavi Picevi, crne Vranice koje plutaju na pola puta od površine do dna, jata Salpi, neuhvatljivih žutih prugica preko srebrne krljušti, srebrni Cipli što kao torpedo jure plićinom u paru , maskirane sipe ispred kamenog zaleđa, smeđi, u stenama sakriveni grancipori i crvene , nalik paukovima grancigule , špari i dubinski glavoči. Naš podvodni svet lepote, istraživanja i tišine, potpune tišine u koji bi zaronili i tamo ostajali satima.

Pogled sa Orlovice na veštačko jezero kod Valjeva. / Foto: S. Gavrilovic

U danima koji su dolazili odmotavao sam film. Potrebna mi je tišina. Potrebno mi je ćutanje. Nije slučajno prof. Raško Dimitrijević* baš tako “osećao” planinu.  Prelistavam stranice planinarskog dnevnika i razmišljam o narednim turama. Volim jesen. Možda mi je i najlepše godišnje doba za planinarenje. Ima gljiva! Meni još jedan dobar razlog da se pentram i skrećem često sa ustaljenih staza. I iako je sve u odlasku, pejsaži nose u sebi pastelne boje koje se sfumatično utapaju u daleke horizonte. Napravio sam neki plan koji želim da ispunim. Par ideja mi je dao Boško Stanojević i voleo bih da odem na ta mesta. Nisu obeležena, nema markacija. U mojim mislima su, sa druge strane, veliki i mali Vukan, Rtanj, Trem, livade Medvednika i Jablanik. Razmišljam o Durmitoru. Ide mi se tamo ponovo. Bio sam u ovoj godini tri puta. Možda je previše? Šta je previše kada je planinarenje u pitanju? Ne znam ni sam. Išao bih još tri puta vrlo rado.  Moji “Dolomiti” kada nisam na Dolomitima! Predivni Durmitor. Slažu se sličice sa tura koje sam zaokružio u period iza. Jedna, stvarno divna planinarska godina. Odlučujem da napravim plan puta za narednih deset dana. Oktobar je.

Plan planinarenja:

  1. Sokobanja – Soko grad – Devica – Vidikovac – Ripaljka – Sokobanja (kružna tura iznad grada)
  2. Bojanine vode -Trem. (2 dana)
  3. Mijači – Orlovica – Toletina – Kulina – Medvednik – Ravne poljane – Bobija – Zavojšnica i malo platno Medvednika. (2 dana)
  4. Vršac centar – Vrsačke planine – Vršačka kula – Dom crvenog krsta – Turska glava – Centar
  5. Naš Rajac – Dom – Dobra voda – Šiljak – vrh Suvobora – Danilov vrh (lovačka kuća)
  6. Dom – Vijuljak – Jaseniti do – Danilov vrh – vrh Suvobora – Dobra voda – Dom (2 DANA)
  7. Klokotič – Grčki grob – vrh Bukulje
Brzi crteži nastali na turama i u kratkim pauzama. Sunčanica, Stog sena ispod Medvednika, Vijuljak – vrh, Soko grad sa vidikovca, Draškića brdo… Oktobar 2017.

Soko grad i Devica: Na Trem sam krenuo sa svojim klubom PSK POBEDA i Mihajlom Cvetićem. Ideja je bila da prvi dan provedemo u Sokobanji, obiđemo Soko grad i ostatak dana provedemo u gradu u spa centru. Predložio sam Mihajlu da umesto toga, mi koji želimo da planinarimo, napravimo kraću turu na Devicu koju bih vodio. Posle par godina ovo mi je bila jako lepa prilika da ponovo popnem vidikovac sa koga se pruža prelep pogled prema Soko gradu iz ptičijeg rakursa, Sokobanju, Rujište i Rtanj u daljini. Sa mnom je pošlo nekoliko planinara i u spuštanju, nakon obilaska Soko grada, odvojili smo se od glavne grupe i otišli prema vidikovcu odlično markiranom stazom. Ideja je bila da uokvirimo ovaj dan planinarenjem i pripremimo se za sutrašnji uspon na Trem. Nakon uspona na vidikovac krenuli smo stazom ka spustu za paraglajdere iznad same Sokobanje gde smo napravili kraću pauzu pa u pravcu vodopada Ripaljka. Prelepa i ne toliko zahtevna tura koja u potpunosti odgovara vremenskom okviru koji smo imali za nastavak puta i vremenu koje smo planirali da odvojimo za ručak u Sokobanji.

Najmlađi drugari u Soko gradu. Foto: Gavrilović S.
Sa dragim prijateljima na vidikovcu na Devici. U daljini se vidse obrisi velikog čarobnjaka – Rtnja / Foto: Gavrilović S.

Trem: Na uspon smo pošli sa već ustaljenog mesta, sa Bojaninih voda, preko Devojačkog groba do vrha. Imali smo prelep dan za planinarenje, sa blagim povetercem, dobru vidljivost i bez kiše! Ove godine nisam išao na zimski uspon na Trem pa mi je ovo neka vrsta “nadoknade” za ovu sezonu. Volim ovu planinu. O Tremu sam slušao prvo od svojih prijatelja iz PD Jasenica i od Mile kada sam tek počeo da planinarim i zahvaljujući njima  “zarazio” se u potpunosti planinarenjem. Veliku zahvalnost im dugujem na tome. U proteklih sedam godina često dolazim ovde. Suva planina i Trem su je jedno od mojih omiljenih mesta za planinarenje i o njoj sam već nekoliko puta pisao.

Na pauzi ispod trema. Foto: Gavrilović S.
PSK POBEDA – TREM Oktobar 2017.

MIjači – Orlovica – Toletina – Kulina – Medvednik – Tornička Bobija – Ravne poljane – Zavišnica – Malo platno Medvednika: Kaže Mihajlo u jednom trenutku: ” .. I sada vidite zašto POSEBNO volimo valjevski kraj!”… I ja sada neću napisati razlog zbog koga je ovo rečeno ali je rečeno i to je istina. Delimo tu veliku ljubav, čini mi se veliki broj nas koji planinarimo već nekoliko godina zajedno u PSK POBEDA ali znam i za druge ljude, iz drugih klubova koji ovom delu naše zemlje pridaju posebnu priču kada je planinarstvo u pitanju.

Ovde je, ja bih rekao, sve u sazvučju. Ovde su planine zagrlile reke a livade se rasule na sve strane štiteći se oštrim plninskim ivicama i usponima. Ovde su kuće raštrkane ali taman toliko da se svi ipak ponekad sretnu, pomognu i pre svega sa osmehom dočekaju putnike, planinare. Ovde žive retke ptice i svijaju svoja gnezda visoko gore. Ovde su se opružili i medvedi, izrasli Jablanovi a magle se navukle na Povlene. Ušuškano u zagrljaju plavog neba ovo mesto postoji na tako lep način da mi se čini ponekad da je neko uzeo četkicu i naslikao sve te tonove, vrhove, uvale i livade tačno tamo gde treba i na način kako treba. Ovde zaspiš u tišini i ništa, ali ništa, ne može da ti poremeti miran san sem cvrkuta ptica i zvuka cepanja drveta u jesen, kada se sprema za zimu.

Oblaci na Medvednikom. Oktobar 2017./ Foto: S. Gavrilovic

Nekako skoro slučajno, mada verujem da u životu ništa nije slučajno, planirao sam u ovih deset dana uspon na Valjevske planine. Njih teško zaobilazim. Standardne smerove penjanja već odlično znam. Na Povlenu, u domu PD POVLEN, sam spavao prošle godine. Mislim da je sada vreme za Medvednik i Krušikov dom kod Svete. Ideja je da se popnem na Orlovicu, Toletinu i posle na Kulinu. Boško Stanojević mi priča kako zna da postoji staza i sa ove strane, iz pravca prilaska Mijačima. „Kroz Petroviće“ kaže, maleni zaseok levo do koga se spušta strmo levo od puta za Mijače. Spuštam se ka zaseoku nakon što su mi ljubazni domaćini na ulasku u Mijače dopustili da ostavim auto kod njih u dvorištu. Nema nikakvog obeležja kažu mi ti ljudi. Rukom je mahnula u pravcu Orlovice i rekla – „Eno je tamo. Tamo imamo voćnjak ispod.“ Mislim se, Bože kakvo bogatstvo imaju a jedva puta do njih, ispucalog, iskrajcanog, ne baš redovno održavanog. Možda je to sreća kako kaže moja drugarica Rada iz Pecke, otprilike preko puta vazdušnom linijom gledano. Spuštam se u „Petroviće“ i ulazim u domaćinstvo, na raskršću, sa koga nisam siguran da li da skrenem desno ili levo, iako pretpostavljam da je put koji krivuda gore taj, ali ipak pozdravljam te ljude, sede ispred svoje kuće i pitam ih. Kažu mi – “Nisu ovo Petrovići sine, samo je jedna kuća Petrovića, ona pri vrhu, mi smo ovde Brankovići.” Ponude mi da sednem sa njima i baka mi nabere grožđa. Raspričamo se u narednih pola sata o svemu. Životu ovde, putevima, povremenom prolasku planinara, retkom do duše – kaže baka dok deda sedi na basamacima i priča o svom životu. Ono grožđe, jesenje, nikada slađe. Domaće i neprskano!

Pogled sa Orloivice ka Medvedniku. Na vrhu sam ostavio nekoliko kamenova i počeo da “gradim” vrh. Foto: Gavrilović S.

Orlovica je na 45 minuta od Brankovića laganim hodom, uz konstantan, ne toliko oštar uspon. Preko livada sa kojih se pruža predivan pogled na okolni pejzaž, pored voćnjaka i oranica polako se penje na vrh. Na obodu Orlovice nalazi se borova šuma. Od nje se, na par stotina metara, nalazi vrh. Procenio sam najviše mesto i složio par kamenova na to mesto. Nedaleko odatle nalaze se sive kamene gromade, deo negostoljubivog pejzaža. Taj deo je iznad manastira Pustinja do koga vodi jedna jako strma neobeležena staza. Neko tuda prolazi ali veoma retko. Spustio sam se par stotina metara ka dole da vidim da li postoji neki lep vidik ka manastiru. Puta praktično nema ali nečiji trag prolaska postoji. Vrativši se nazad, opet preko livade spustio sam se po azimutu u pravcu manastira Pustinja i naišao na oštar, i slabo prohodan greben koji se nadvio tačno iznad manastira. Kroz krošnje i preko kamenog krša vidi se manastir Pustinja.

Sa Orlovice je pogled prelep. Sa jedne strane vide se Povlen i Jablanik, zaton u kome se nalaze Bebića luka i manastir Pustinja, a sa druge pogled puca ka Stavama, veštačkom jezeru i Medvedniku, Toletini na koju sam stigao nakon nekih pola sata hoda. Odozgo se magistrala otvorila kao na dlanu a sva seoca ovog kraja raštrkala po horizontu. Odavde, sa Toletine, vidi se skoro cela površina veštačkog jezera. Ostalo mi je još da se spustim do Krušikovog doma za taj dan, smestim kod Svete i napravim finalni uspon na Kulinu. Sa Toletine se vidi dom. Put ka njemu krivuda i potrebno je nekih pola sata do 40 minuta do tamo preko livada i tucanikom.

Pogled sa Kuline. Foto: Gavrilović S.

Kulina se uzdiže iznad doma u pravcu prema Jablaniku. Krenuo sam putem kako me je uputio Sveta ali sam nakon izvesnog vremena i kruženja stazom oko Kuline shvatio da nema jasno postavljene markacije i skrenuo upravno na izohipse pravo prema vrhu. Do markacije i belega vrha u šumi sam stigao nakon nekih dvadesetak minuta hoda. Kulina je najistaknutija od sva tri vrha koja sam popeo u tom danu. Sa livade ispod vrha koja pada prema domu Krušika pruža se prelep pogled. Lovačka čeka koja je postavljena na obodu šume, izrasta iz crvenkastog stenja koje se ispod čeke raspršilo kao nakupina koralja. Zatoni i skrivena mesta Kuline, izvor koji ima vode, nalazi se na putu ka domu, dokaz su o tome da ovaj prostor posećuju lovci, planinari. Tek sam ispod česme, u pravcu spuštanja ka domu naišao na već jako izbledelu markaciju. Shvatio sam da sam u usponu napravio popriličan krug. Opet, nije mi bilo ni malo žao. Sve vreme sam bio u tom začaranom krugu oko vrha i samo još bolje upoznao taj deo planine. Ovaj savršeni planinarski dan sam zaokružio ispred Krušikovog doma sa domaćinom Svetom u razgovoru i u igri sa drugarima koji se vrzmaju oko doma lajući na sve što prilazi. Strašni neki psi!

Vrh stoga ispod Medvednika / Foto: S. Gavrilovic

Drugi dan sam proveo u podnožju Medvednika na putu ka Torničkoj Bobiji u čije sam podnožije stigao sa Ravnih poljana. Drugi pravac kojim sam išao bio je prema malom platnu Medvednika i Zavojšnici. Jako loše markiran deo staze koji, sem markacije na samom početku staze, nema dalje markacija. To mi nije smetalo da se spustim par kilometara prema platnu ali sam odlučio, naišavši na prašumu koja je okovala stazu, da se vratim na glavni pravac. Ono o čemu sam kasnije razgovarao sa Svetom je da bi taj deo staze bilo dobro proći I markirati. Njime bi mogao da se napravi pun krug ispod samog Medvednika.

 

Rajac – Dobre vode – Šiljak – vrh Suvobora – Lovačka koliba

Pogled sa lovačke čeke ispod vrha Rajca. Foto: Gavrilović S.

Prvi dan na Rajcu sam napravio standardnu turu od doma preko vrha do Dobrih voda. Odatle popeo vrh Šiljak, preko koga sam, nakon dvadesetak minuta pauze nastavio prema vrhu Suvobora. Odatle se uputio u pravcu Danilovog vrha ali, pošto je dan nešto kraći, odlučio sam da ipak odem samo do prevoja i lovačke kolibe na putu koji vodi ka Koštunićima. I do kolibe se nisam spustio standardnom markacijom pošto sam u delu gde je trebalo skrenuti ka Ravnoj gori nastavio grebenom, u potrazi za Sunčanicama kojih sam već podosta nabrao na prvom delu uspona od doma do Dobrih voda gde sam, u hladovini, na jedan ekser okačio punu kesu mirisnih i preukusnih plodova prirode.

Da li treba još da pišem o tome koliko volim pečurke? Koliko je priroda savršena u svojim formama i diverzitetima. Koliko je bogata i maštovita, koliko je spremna da nesebično deli. Koliko je divno, što na samo par sati vožnje iz pretrpanih gradova, možemo sebi da priuštimo njeno društvo, u najšarenijem jesenjem ruhu i sa najdivnijim plodovima koji niču rasuti po zelenim tepisima obronaka Rajca. Sunčanice se kočoperno izdižu po livadama loveći zrake sve kraćeg dnevnog osunčanja..

Na odmorištu – Rajac. Foto: Gavrilović S.

Sunce na svom prividnom kretanju po eklipsi prolazi kroz prolećnu tačku u trenutku prolećne ravnodnevnice i jesenju tačku u trenutku jesenje ravnodnevnice. Tada je dnevni luk sunčevog kretanje, jednak noćnom, pa obdanica i noć traju po 12 sati. To se dešava dva puta u toku  – oko 21. marta (prolećna ravnodnevnica) i oko 23. septembra (jesenja ravnodnevnica). I mesec dana pre bio sam sa POBEDOM, na republičkoj akciji – DAN ČISTIH PLANINA, na ovoj stazi u to vreme tačno kao i sada. Samo sto sada sam prolazim ovom stazom, nešto izmenjenom maršrutom i uživam u svakom koraku koji poklanja ovo divno mesto, dubokim vizurama i tišini. Mozda je jesen i najbolje vreme da se dodje ovde. Meni se čini tako. U ovoj planinarskoj 2017. ovo mi je četvrti put da sam ovde. Sva četiri godišnja doba sam doživeo na Rajcu ove godine. Jesen me je najviše „obradovala“ svojim bojama, slikama i ukrasima, ljubičastim izmaglicama, koje se igraju sa udolinama, pokrivajući ih i iznad kojih posipaju vrhove dok crveni krovovi zaseoka, tek tu i tamo provire, zacrvene pejzaž, kako bi Crnjanski u svom sumatrijskom mementu primetio – „kao iz zavičaja trešnje“.

Napomena*

Raško Dimitrijević, književnik, prevodilac i književni kritičar, profesor Beogradskog univerziteta rođen je 15. marta 1898. godine u Beogradu. Studirao je književnost u Parizu i Strazburu.

“Profesor Dimitrijević gajio je veliku ljubav prema Francuskoj, koja je bila njegova druga otadžbina. Počeo je da studira medicinu u Monpeljeu, ali ga je književnost privukla u Strazbur. Na našu Katedru za opštu književnost i teoriju književnosti došao je zaslugom profesora Vojislava Đurića, obnovitelja te katedre. Pored Dimitrijevića, bio je tu sjajan tim znalaca: Radoslav Josimović, Vladeta Košutić, Milan V. Dimić, Ivo Tartalja, Nikola Milošević. Raško je bio ‘glavni solista u tom orkestru’, i sačekivao je mlade, koji su željni kulture i znanja dolazili iz čitave zemlje. Mnogi od njih postali su dobri pisci; Danilo Kiš, Predrag Bajčetić, Muharem Pervić, Slobodan Rakitić, Milisav Savić, Nikola Koljević, Matija Bećković, rekao je profesor Nedeljković, podsetivši i na to da su Katedru za opštu književnost posetili i Rober Eskarpi, Rene Velek, Robert Jaus, Žan-Pol Sartr.”

Profesor Dragan Nedeljković

U ranoj mladosti imao je još jednu strast, o kojoj je kasnije govorio i pisao: “Posle četvrtog razreda osnovne škole počeo sam da učim jednu drugu školu koju sam izučavao tokom celog života — to je planina… Naučio sam da volim sve što je oko mene”. Tada je počeo da vodi i planinarski dnevnik, koji će biti klica za kasniju “Knjigu o planini” i roman “Ka visinama i ćutanju”. U “Sportskoj enciklopediji” ostalo je zapisano da je bio “prvi srpski alpinista”. Osvajanje planinskih vrhova za njega je imalo dublji smisao koje je odgovaralo Sokratovoj etici, ispisanoj na proročištu u Delfima: “Upoznaj samoga sebe”.

Preuzeto sa: http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=671.0

Ispred platna Medvednika na putu ka Torničkoj Bobiji