Tag Archives: PSK POBEDA

UBERI DAN – ZDRAVLJE TV

Snimak emisije „Uberi dan“, autorice Biljane Nikolic, koja se emituje na Zdravlje Tv. Emisija predstavlja aktivnosti u planinarstvu i u okviru kluba PSK POBEDA iz Beograda. Emisija je snimana 06.07.2018. u studiju SOS kanala u Beogradu a emitovana 07.07.2018 i 08.07.2018.

Gosti: Jelena Kovačević, teatrolog, član PSK POBEDA, Odbor za odnose sa javnošću PSK POBEDA

Srđan Gavrilović, arhitekta, član PSK POBEDA, Odbor za odnose sa javnošću PSK POBEDA

„Emisija Uberi dan je emisija kolažnog tipa i turdimo se da pozitivne primere predstavimo gladaocima a mišljenja sam da ste vi vredni svake pažnje.“

Biljana Nikolić, autorica emisije Uberi dan.

Advertisements

PRVI USPON – ORLOVICA | TOLETINA | KULINA

Kulina sa Toletine / Foto: S. Gavrilovic

Dugo sam se pripremao prošle godine za početak vođenja planinarskih uspona u PSK Pobeda.  Razgovarao sa puno planinara, svojih prijatelja, o usponima, slušao pre svega savete starijih planinara i već iskusnih vodiča, provodio dosta vremena sa njima na njihovim turama i crtao svoje trase po kartama, planovima, prebirajući sopstveno planinarsko iskustvo. Šta je to što mi je bilo odlično? Šta mi je nedostajalo na turama? Prisećao sam se lepih momenata sa mojim prijateljima, planinarima i stvarno malobrojnih, lošijih situacija, od kojih, na svu sreću, ni jedna nikada nije ugrozila nekoga na usponu. Jako mi pomaže to što pišem puno o planinarenju. Tako, svaki uspon još jednom „proživim“ a sada, to mi je krajnje korisno.

Manastir Pustinja..  Pretpostavlja se da je osnovan kao rudarska crkva i da je ktitor kralj Dragutin. U turskom zapisu iz 1572.god. kaže se da u manastiru živi jedan kaluđer. U crkvi, iznad zapadnih vrata nalazi se natpis koji govori da je izgradnja hrama započeta „meseca marta i bi završena 25. juna 1622. god”. Vise o manastiru na: http://tov.rs/manastir-pustinja/ / Foto: Slobodan Maksimovic

Kao pripremu za vođenje tura u PSK Pobeda, za sada još uvek sa mentorom koga mi klub za pojedinačnu akciju odredi, napravio sam nekoliko desetina samostalnih uspona na naše planine prošle godine i u okviru njih osmislio staze koje sam delimično izmenio u odnosu na nešto standardnije usponske ture koje sam peo godinama unazad. Za sve to bilo je potrebno dosta vremena i poprilično posvećenog rada i razmišljanja. Sada, kada sam poveo i svoju prvu turu, zvanično, u kraj koji jako volim, na Valjevske planine, shvatio sam da me ozbiljan rad tek čeka! I iskreno, to me raduje! Sav taj prostor ispred mene, koji se otvara sa svojim mogućnostima, naporima i iskušenjima na usponima, u radu sa ljudima.

Uspon na Orlovicu / Foto: Slobodan Maksimovic

Uspon na Orlovicu (752mnv), Toletinu (845mnv) i Kulinu (950mnv) napravio sam samostalno jesenas, po nešto izmenjenoj maršruti od one koju sam vodio sa vodičem i mojim mentorom na ovoj turi, Mihajlom Cvetićem, 17. februara kao svoju prvu turu u PSK Pobeda. Boško Stanojević mi je tada savetovao kojim pravcem da krenem i potražim put ka Orlovici koji je u potpunosti bez markacija sa te usponske strane a sada sam uvideo da je jako loše, skoro nikako, markiran i iz pravca manastira Pustinja. Mihajlo mi je sugerisao da uspon počnemo upravo od Pustinje, što je nešto zahtevnija usponska tura ali svakako, planinarski interesantnija! Po planu puta, stigli smo oko devet na početak staze i nakon kraćih priprema spustili se do manastira Pustinja koji se „sakrio“ ispod stena Orlovice, koju u pojedinoj literaturi nalazim da je navedena kao samostalna planina odvojena od Medvednika. Ona zaista i ima taj karakter planine i u smislu nadmorske visine i volumena koji zahvata, te načina na koji se pruža u okviru reljefa Valjevskih planina. Od nje se jasno izdvaja i „sedlo“ prema Toletini koja već nesumnjivo pripada Medvedniku i njegovim obroncima a sa Kulinom, to je već nedvosmisleno. Odmah ispod manastira Pustinja protiče reka Jablanica a sam manastir se nalazi na uzvišenju, prirodnom postamentu, ispod koga struji hladna reka, okružen liticama Bele stene sa južne strane i Orlovicom sa severne.

Na putu ka Orlovici sa Vesnom N. / Foto: Slobodan Maksimovic
Sa Maksom iznad Pustinje na vidikovcu! VELIKO HVALA DRUŽE!!!!

Nakon sat vremena došli smo do prevoja, do domaćinstva Petrovića, koje sam zamolio da nas puste kroz dvorište, do istaknutog stenovitog vidikovca, koji se uzdiže tačno iznad manastira Pustinja. Boško mi je skrenuo pažnju na taj vidikovac a ja sam, u svom traganju za stazom, jesenas, pronašao još jedan jako interesantan vidikovac na koji ću, neki naredni put povesti grupu. Drago mi je bilo što je sa nama bio Vukašin koji redovno ide na uspone sa PSK Pobedom a koji ima samo 8 godina! On je lepo savladavao stazu i pazili smo ga, zajedno sa njegovom mamom, na tom lepom usponu do Orlovice.

Vukašin,najmlađi član naše grupe koji je stoički popeo Orlovicu i Toletinu sa nama! / Foto: Željana Vukojčić Jović

Vesna mi je rekla da prvi put vidi Medvednik iz ovog ugla i to jeste neobična pozicija sa koje prilaziš impozantnoj gromadi koja završava liniju nekadašnjeg Panonskog basena i o kojoj se pripovedaju legende i priče. O nekima sam pisao u svojim prethodnim tekstovima (vidi tekst o Medvedniku) i puno puta pomislim, da je Žil Vern (Jules Verne) imao priliku da „prokrstari“ nekim od naših krajeva, sigurno bi radnju neke od svojih priča smestio na neku našu planinu kao što je učinio u romanu Matias Šandorf, gde početak priče smešta u Pazinske jame u Istri, odakle negde, ni danas nije jasno gde tačno, izvire reka Pazinčica, i uvire te se gubi u kraškim formama reljefa isto tako misteriozno. Kakve divne kulise za predstavu i uvod u zanimljivu priču, roman o begu, borbi i životu! Naše planine, prelepe su kulise za takve scenografije u koje možemo smestiti bajke, vile i vilenjake ili pak, obične ljude koji žive na ovim prostorima hiljadama godina.

Manastir Pustinja sa vidikovca / Foto: Slobodan Maksimovic
Orlovica! / Foto: Slobodan Maksimovic

Na Orlovici me je sačekao skup kamenova koje sam postavio jesenas! „Označio“ sam vrh nakupinom kamenja koju sam sakupio na proplanku i na razdelu sa šumom. Nisam želeo da gomila bude prevelika, više kao beleg da se TU nalazi vrh – ORLOVICA 752mnv! Grupi nam se pridružila i ekipa planinara iz Novog Sada koju je predvodio Ivan Živanović, njih desetak i iskoristili smo vreme na kraćoj pauzi na vrhu da se malo bolje upoznamo i razmenimo iskustva o usponima u ovom kraju. Znaju ljudi, koji ovde planinare, da se od Bebića luke do vrha Jablanika savladava čitavih 950mnv što posle Rtnja i Trema predstavlja jednu od najvećih visinskih razlika u našim krajevima kada je planinarenje u pitanju! Zato se na tom potezu, a nedaleko od Orlovice i Toletine koje mi danas penjemo, organizuju planinarske trke.

Orlovica / Foto: Slobodan Maksimovic
Sa prijateljima iz PSK Fruška Gora na Orlovici

Nakom što smo prešli sedlo, skretanje za zaseok Lukići i pauzu napravili pored lokalnog groblja, koje je jedno od retkih u ovim krajevima i gde nam je Mihajlo Cvetić dodatno pojasnio običaje ovde, uputili smo se ka Toletini. Do nje se dolazi zemljanim putem  pa se sa puta, na prevoju, skrene oštro uz obod šume i popne na Toletinu (845mnv)  sa koje se pruža predivan pogled na ceo pejzaž okolnih planina i vrhova. Iako je bilo tek oko jedan posle podne, magla se polako navlačila i menjala Sunce pa puštala tu i tamo koji zračak da proviri. Sa zracima Sunca dolazila je toplota a magla je unosila momentalnu hladnoću. Iskoristili smo pauzu na Toletini da se presvučemo i pripremimo za deo staze do doma „Krušik“ gde nas, po dogovoru, čeka naš domaćin i dugogodišnji prijatelj Sveta, sa svojim gostoprimstvom i najboljim pasuljem ikada (!). Dogovor je, da deo grupe, oni koji ne žele dalje na uspon, ostanu u domu i sačekaju nas, koji idemo na Kulinu. Skoro svi kreću sa mnom na uspon što me jako raduje. Vukašin nam je pomalo umoran pa sugerišem njegovoj mami da ostane u domu a o tome je i sama razmišljala. Dobro je kada osmisliš uspon a na njemu imaš mesta za odmor, eventualnu „podršku“ ili rezervno rešenje za one koji su umorni i ne mogu dalje. Da li je to planinarska kuća gde te sačekaju, bivak ili planinarski dom, kao u ovom slučaju. Ima tura gde toga nema i onda je svakako bolje pažljivo i dobro proceniti sebe i svoje mogućnosti na usponu kako cela grupa ne bi ispaštala zbog pogrešne procene.

Grupa na Orlovici / Foto: Slobodan Maksimovic
Medvednik / Foto: Slobodan Maksimovic

Sada, na usponu gledam neke druge stvari. Nemam više prostora toliko da fotografišem kao pre, Moj drug Slobodan – Maksa, sa kojim sam se peo na Durmitor u dva navrata, delio šator, pravi mi ogromnu uslugu fotografišući celu turu vrlo pažljivo i ja mu se jako zahvaljujem na tome! Drago mi je što u grupi nemam nikoga sa plitkim cipelama! To je jedna od stvari na kojima insistiram i u razgovoru sa ljudima koji me pitaju za savet uvek naglašavam da su planinarske cipele – DUBOKE iz toliko mnogo razloga! Onaj najvažniji jeste osigurani zglob i smanjena mogućnost izvrtanja i preloma noge. Cipela! Najvažniji deo opreme svakog planinara! DUBOKA!

Toletina sa puta ka domu. / Foto: Slobodan Maksimovic
Pocetak uspona na Kulinu / Foto: Slobodan Maksimovic

Od Mihajla, na kratkim pauzama, dobijam korisne komentare i nekoliko dobrih saveta! Pri usponu na Kulinu NOVI VREMENSKI USLOVI! Promenilo se brzo, navukla se magla, ne toliko gusta ali sve je manja vidljivost. Loše je markirana ova staza ka Kulini. Opet, ima nekoliko orijentira koje poznajem i teško se čovek ovde izgubi pa opet, setim se kako mi je Dule Janković pričao svoja iskustva sa maglom na usponu. Odlazimo polako, po vlažnom i klizavom snegu koji ispod sebe krije kamene gromade i poleglu travu do česme, pa do lovačke čeke.

Na Kulini / Foto: S. Gavrilovic

Ograđeni deo za čuvanje ovaca sada je ispred nas kao na dlanu! Prelep prizor koji govori u prilog života na ovim prostorima koji ni malo nije lagan ali je prelep i u sazvučju sa prirodom! Cela Kulina je pod snegom koji nam je iznad članaka. Polako prtimo i u grupi smo. Okrećem se i vidim da je vidljivost ipak pristojna i da nema bojazni od „gubitka u magli“. Iza nas ostaje jasan trag a sneg ne pada da pokrije našu prtinu. Sećam se svog jesenjeg uspona na Kulinu. Popeo sam je skroz sa druge strane. Napravio polukrug i kroz šumu popeo do izohipse kojom vodi put. Odatle, direktivno prema vrhu, preko kose sa koje sam izašao na šumsku stazu kojom sada vodim grupu i na čijem se kraju nalazi jedina markacija vrha od ova tri koje smo danas popeli. KULINA (950mnv)

Uspon na Kulinu / Foto: Slobodan Maksimovic
Pauza pred vrh i salkupljanje grupe / Foto: Slobodan Maksimovic

Na vrhu, ušuškanom u raskrčenoj šumi, zajedno sa društvom Fruška Gora iz Novog Sada završili smo usponski deo ove planinarske ture i nakon nekoliko minuta provedenih gore, polako se uputili nazad prema domu Krušik gde smo okončali ovu planinarsku turu. Nismo znali kada smo krenuli da će u domu biti KUD Krušik! Nekako se to namestilo, jedno sa drugim, pa je ova PRVA PLANINARSKA TURA koju sam vodio u okviru PSK POBEDA zaokružena pesmom i lepim druženjem sa članovima kulturno umetničkog društva, domaćinima Doma i sa prijateljima iz Novog Sada.

VIDEO SNIMAK SA USPONA:

https://www.youtube.com/watch?v=H_XFs20jCoA

Autor snimka: Boris Milivojčević

Silazak sa Kuline / Foto: Slobodan Maksimovic

Voleo bih ipak da završim ovaj tekst o usponu na TRI VRHA jednom lepom rečenicom koju je zapisao prof. Raško Dimitrijević. Negde iz želje da podvučem ovaj uspon i predivan dan te da se zahvalim SVIMA koji su sa mnom pošli na ovu turu a posebno Mihajlu Cvetiću na savetima i podršci koju mi je pružio i mom drugu Maksi koji je zabeležio detalje na usponu!

” U ovoj tišini šum mog koraka izgleda nedopušteno jasan, oštar, neskroman. Biljni svet ga upije odmah, ali meni se čini da on nadjačava ćutanje celog sveta.” Raško Dimitrijević prof. : Knjiga o planini, Beograd 1938. 

Do nekog sledećeg zajedničkog uspona želim vam svima VEDRO!

Na silasku sa Kulina kod lovačke čeke. / Foto: Slobodan Maksimović

KA VISINAMA I ĆUTANJU* – 1

Trem.. Oktobar 2017. Sa PSK POBEDOM i Mihajlom Cvetićem. / Foto: S. Gavrilovic

Veče pre se spremaš. Već imaš neku rutinu u svemu iako svaki put pomisliš da ćeš nešto zaboraviti, a znaš da je sve već spremno. A I ako nije, znaš da ti I nije bilo nužno potrebno. Gore zaboravljaš na “potrebno”. U sebi ne ponavljaš trkačke mantre. Postaneš deo nečeg mnogo većeg od sebe.

Plan puta… Oktobar 2017. / Crteži: Gavrilović S.

Setim se naših odlazaka na Marleru, rt pored Ližnjana u Istri, na kome smo provodili najlepše dane u detinjstvu sa ujkom i porodicom. Pripreme pred odlazak koje su podrazumevale malu mobu jer se na obali ostaje ceo dan. Ponekad dok ne padne noć. Sa ujkom bi to bio samo peškir, patike “penjačice”, kako smo tada zvali iznošene duboke CONVERSE kožne patike koje smo kupovali I jedva čekali da ih finalno izdrndamo na oštrim stenčugama Marlere. Prelepo detinjstvo iz koga i dan danas izvlačim snagu za ono što čini životnu realnost. Prelep mesečev pejsaž po kome smo hodali i pentrali oštre ivice stena, koje je eonima oblikovalo more. Koristili smo njegove obale za nešto, što smo tek kasnije shvatili, da će nam postati ozbiljan deo života – planinarenje. Morsko dno, prebogato koralima i podvodnim životom, plavičasta kupatila u kojima se mreška morska voda između visokih stenovitih frontova obale činili su kontrapunkt kamenoj, negostuljibivoj obali. U stenama, iza morskih trava sakrivene Lepe, raskošni svetlucavi Picevi, crne Vranice koje plutaju na pola puta od površine do dna, jata Salpi, neuhvatljivih žutih prugica preko srebrne krljušti, srebrni Cipli što kao torpedo jure plićinom u paru , maskirane sipe ispred kamenog zaleđa, smeđi, u stenama sakriveni grancipori i crvene , nalik paukovima grancigule , špari i dubinski glavoči. Naš podvodni svet lepote, istraživanja i tišine, potpune tišine u koji bi zaronili i tamo ostajali satima.

Pogled sa Orlovice na veštačko jezero kod Valjeva. / Foto: S. Gavrilovic

U danima koji su dolazili odmotavao sam film. Potrebna mi je tišina. Potrebno mi je ćutanje. Nije slučajno prof. Raško Dimitrijević* baš tako “osećao” planinu.  Prelistavam stranice planinarskog dnevnika i razmišljam o narednim turama. Volim jesen. Možda mi je i najlepše godišnje doba za planinarenje. Ima gljiva! Meni još jedan dobar razlog da se pentram i skrećem često sa ustaljenih staza. I iako je sve u odlasku, pejsaži nose u sebi pastelne boje koje se sfumatično utapaju u daleke horizonte. Napravio sam neki plan koji želim da ispunim. Par ideja mi je dao Boško Stanojević i voleo bih da odem na ta mesta. Nisu obeležena, nema markacija. U mojim mislima su, sa druge strane, veliki i mali Vukan, Rtanj, Trem, livade Medvednika i Jablanik. Razmišljam o Durmitoru. Ide mi se tamo ponovo. Bio sam u ovoj godini tri puta. Možda je previše? Šta je previše kada je planinarenje u pitanju? Ne znam ni sam. Išao bih još tri puta vrlo rado.  Moji “Dolomiti” kada nisam na Dolomitima! Predivni Durmitor. Slažu se sličice sa tura koje sam zaokružio u period iza. Jedna, stvarno divna planinarska godina. Odlučujem da napravim plan puta za narednih deset dana. Oktobar je.

Plan planinarenja:

  1. Sokobanja – Soko grad – Devica – Vidikovac – Ripaljka – Sokobanja (kružna tura iznad grada)
  2. Bojanine vode -Trem. (2 dana)
  3. Mijači – Orlovica – Toletina – Kulina – Medvednik – Ravne poljane – Bobija – Zavojšnica i malo platno Medvednika. (2 dana)
  4. Vršac centar – Vrsačke planine – Vršačka kula – Dom crvenog krsta – Turska glava – Centar
  5. Naš Rajac – Dom – Dobra voda – Šiljak – vrh Suvobora – Danilov vrh (lovačka kuća)
  6. Dom – Vijuljak – Jaseniti do – Danilov vrh – vrh Suvobora – Dobra voda – Dom (2 DANA)
  7. Klokotič – Grčki grob – vrh Bukulje
Brzi crteži nastali na turama i u kratkim pauzama. Sunčanica, Stog sena ispod Medvednika, Vijuljak – vrh, Soko grad sa vidikovca, Draškića brdo… Oktobar 2017.

Soko grad i Devica: Na Trem sam krenuo sa svojim klubom PSK POBEDA i Mihajlom Cvetićem. Ideja je bila da prvi dan provedemo u Sokobanji, obiđemo Soko grad i ostatak dana provedemo u gradu u spa centru. Predložio sam Mihajlu da umesto toga, mi koji želimo da planinarimo, napravimo kraću turu na Devicu koju bih vodio. Posle par godina ovo mi je bila jako lepa prilika da ponovo popnem vidikovac sa koga se pruža prelep pogled prema Soko gradu iz ptičijeg rakursa, Sokobanju, Rujište i Rtanj u daljini. Sa mnom je pošlo nekoliko planinara i u spuštanju, nakon obilaska Soko grada, odvojili smo se od glavne grupe i otišli prema vidikovcu odlično markiranom stazom. Ideja je bila da uokvirimo ovaj dan planinarenjem i pripremimo se za sutrašnji uspon na Trem. Nakon uspona na vidikovac krenuli smo stazom ka spustu za paraglajdere iznad same Sokobanje gde smo napravili kraću pauzu pa u pravcu vodopada Ripaljka. Prelepa i ne toliko zahtevna tura koja u potpunosti odgovara vremenskom okviru koji smo imali za nastavak puta i vremenu koje smo planirali da odvojimo za ručak u Sokobanji.

Najmlađi drugari u Soko gradu. Foto: Gavrilović S.
Sa dragim prijateljima na vidikovcu na Devici. U daljini se vidse obrisi velikog čarobnjaka – Rtnja / Foto: Gavrilović S.

Trem: Na uspon smo pošli sa već ustaljenog mesta, sa Bojaninih voda, preko Devojačkog groba do vrha. Imali smo prelep dan za planinarenje, sa blagim povetercem, dobru vidljivost i bez kiše! Ove godine nisam išao na zimski uspon na Trem pa mi je ovo neka vrsta “nadoknade” za ovu sezonu. Volim ovu planinu. O Tremu sam slušao prvo od svojih prijatelja iz PD Jasenica i od Mile kada sam tek počeo da planinarim i zahvaljujući njima  “zarazio” se u potpunosti planinarenjem. Veliku zahvalnost im dugujem na tome. U proteklih sedam godina često dolazim ovde. Suva planina i Trem su je jedno od mojih omiljenih mesta za planinarenje i o njoj sam već nekoliko puta pisao.

Na pauzi ispod trema. Foto: Gavrilović S.
PSK POBEDA – TREM Oktobar 2017.

MIjači – Orlovica – Toletina – Kulina – Medvednik – Tornička Bobija – Ravne poljane – Zavišnica – Malo platno Medvednika: Kaže Mihajlo u jednom trenutku: ” .. I sada vidite zašto POSEBNO volimo valjevski kraj!”… I ja sada neću napisati razlog zbog koga je ovo rečeno ali je rečeno i to je istina. Delimo tu veliku ljubav, čini mi se veliki broj nas koji planinarimo već nekoliko godina zajedno u PSK POBEDA ali znam i za druge ljude, iz drugih klubova koji ovom delu naše zemlje pridaju posebnu priču kada je planinarstvo u pitanju.

Ovde je, ja bih rekao, sve u sazvučju. Ovde su planine zagrlile reke a livade se rasule na sve strane štiteći se oštrim plninskim ivicama i usponima. Ovde su kuće raštrkane ali taman toliko da se svi ipak ponekad sretnu, pomognu i pre svega sa osmehom dočekaju putnike, planinare. Ovde žive retke ptice i svijaju svoja gnezda visoko gore. Ovde su se opružili i medvedi, izrasli Jablanovi a magle se navukle na Povlene. Ušuškano u zagrljaju plavog neba ovo mesto postoji na tako lep način da mi se čini ponekad da je neko uzeo četkicu i naslikao sve te tonove, vrhove, uvale i livade tačno tamo gde treba i na način kako treba. Ovde zaspiš u tišini i ništa, ali ništa, ne može da ti poremeti miran san sem cvrkuta ptica i zvuka cepanja drveta u jesen, kada se sprema za zimu.

Oblaci na Medvednikom. Oktobar 2017./ Foto: S. Gavrilovic

Nekako skoro slučajno, mada verujem da u životu ništa nije slučajno, planirao sam u ovih deset dana uspon na Valjevske planine. Njih teško zaobilazim. Standardne smerove penjanja već odlično znam. Na Povlenu, u domu PD POVLEN, sam spavao prošle godine. Mislim da je sada vreme za Medvednik i Krušikov dom kod Svete. Ideja je da se popnem na Orlovicu, Toletinu i posle na Kulinu. Boško Stanojević mi priča kako zna da postoji staza i sa ove strane, iz pravca prilaska Mijačima. „Kroz Petroviće“ kaže, maleni zaseok levo do koga se spušta strmo levo od puta za Mijače. Spuštam se ka zaseoku nakon što su mi ljubazni domaćini na ulasku u Mijače dopustili da ostavim auto kod njih u dvorištu. Nema nikakvog obeležja kažu mi ti ljudi. Rukom je mahnula u pravcu Orlovice i rekla – „Eno je tamo. Tamo imamo voćnjak ispod.“ Mislim se, Bože kakvo bogatstvo imaju a jedva puta do njih, ispucalog, iskrajcanog, ne baš redovno održavanog. Možda je to sreća kako kaže moja drugarica Rada iz Pecke, otprilike preko puta vazdušnom linijom gledano. Spuštam se u „Petroviće“ i ulazim u domaćinstvo, na raskršću, sa koga nisam siguran da li da skrenem desno ili levo, iako pretpostavljam da je put koji krivuda gore taj, ali ipak pozdravljam te ljude, sede ispred svoje kuće i pitam ih. Kažu mi – “Nisu ovo Petrovići sine, samo je jedna kuća Petrovića, ona pri vrhu, mi smo ovde Brankovići.” Ponude mi da sednem sa njima i baka mi nabere grožđa. Raspričamo se u narednih pola sata o svemu. Životu ovde, putevima, povremenom prolasku planinara, retkom do duše – kaže baka dok deda sedi na basamacima i priča o svom životu. Ono grožđe, jesenje, nikada slađe. Domaće i neprskano!

Pogled sa Orloivice ka Medvedniku. Na vrhu sam ostavio nekoliko kamenova i počeo da “gradim” vrh. Foto: Gavrilović S.

Orlovica je na 45 minuta od Brankovića laganim hodom, uz konstantan, ne toliko oštar uspon. Preko livada sa kojih se pruža predivan pogled na okolni pejzaž, pored voćnjaka i oranica polako se penje na vrh. Na obodu Orlovice nalazi se borova šuma. Od nje se, na par stotina metara, nalazi vrh. Procenio sam najviše mesto i složio par kamenova na to mesto. Nedaleko odatle nalaze se sive kamene gromade, deo negostoljubivog pejzaža. Taj deo je iznad manastira Pustinja do koga vodi jedna jako strma neobeležena staza. Neko tuda prolazi ali veoma retko. Spustio sam se par stotina metara ka dole da vidim da li postoji neki lep vidik ka manastiru. Puta praktično nema ali nečiji trag prolaska postoji. Vrativši se nazad, opet preko livade spustio sam se po azimutu u pravcu manastira Pustinja i naišao na oštar, i slabo prohodan greben koji se nadvio tačno iznad manastira. Kroz krošnje i preko kamenog krša vidi se manastir Pustinja.

Sa Orlovice je pogled prelep. Sa jedne strane vide se Povlen i Jablanik, zaton u kome se nalaze Bebića luka i manastir Pustinja, a sa druge pogled puca ka Stavama, veštačkom jezeru i Medvedniku, Toletini na koju sam stigao nakon nekih pola sata hoda. Odozgo se magistrala otvorila kao na dlanu a sva seoca ovog kraja raštrkala po horizontu. Odavde, sa Toletine, vidi se skoro cela površina veštačkog jezera. Ostalo mi je još da se spustim do Krušikovog doma za taj dan, smestim kod Svete i napravim finalni uspon na Kulinu. Sa Toletine se vidi dom. Put ka njemu krivuda i potrebno je nekih pola sata do 40 minuta do tamo preko livada i tucanikom.

Pogled sa Kuline. Foto: Gavrilović S.

Kulina se uzdiže iznad doma u pravcu prema Jablaniku. Krenuo sam putem kako me je uputio Sveta ali sam nakon izvesnog vremena i kruženja stazom oko Kuline shvatio da nema jasno postavljene markacije i skrenuo upravno na izohipse pravo prema vrhu. Do markacije i belega vrha u šumi sam stigao nakon nekih dvadesetak minuta hoda. Kulina je najistaknutija od sva tri vrha koja sam popeo u tom danu. Sa livade ispod vrha koja pada prema domu Krušika pruža se prelep pogled. Lovačka čeka koja je postavljena na obodu šume, izrasta iz crvenkastog stenja koje se ispod čeke raspršilo kao nakupina koralja. Zatoni i skrivena mesta Kuline, izvor koji ima vode, nalazi se na putu ka domu, dokaz su o tome da ovaj prostor posećuju lovci, planinari. Tek sam ispod česme, u pravcu spuštanja ka domu naišao na već jako izbledelu markaciju. Shvatio sam da sam u usponu napravio popriličan krug. Opet, nije mi bilo ni malo žao. Sve vreme sam bio u tom začaranom krugu oko vrha i samo još bolje upoznao taj deo planine. Ovaj savršeni planinarski dan sam zaokružio ispred Krušikovog doma sa domaćinom Svetom u razgovoru i u igri sa drugarima koji se vrzmaju oko doma lajući na sve što prilazi. Strašni neki psi!

Vrh stoga ispod Medvednika / Foto: S. Gavrilovic

Drugi dan sam proveo u podnožju Medvednika na putu ka Torničkoj Bobiji u čije sam podnožije stigao sa Ravnih poljana. Drugi pravac kojim sam išao bio je prema malom platnu Medvednika i Zavojšnici. Jako loše markiran deo staze koji, sem markacije na samom početku staze, nema dalje markacija. To mi nije smetalo da se spustim par kilometara prema platnu ali sam odlučio, naišavši na prašumu koja je okovala stazu, da se vratim na glavni pravac. Ono o čemu sam kasnije razgovarao sa Svetom je da bi taj deo staze bilo dobro proći I markirati. Njime bi mogao da se napravi pun krug ispod samog Medvednika.

 

Rajac – Dobre vode – Šiljak – vrh Suvobora – Lovačka koliba

Pogled sa lovačke čeke ispod vrha Rajca. Foto: Gavrilović S.

Prvi dan na Rajcu sam napravio standardnu turu od doma preko vrha do Dobrih voda. Odatle popeo vrh Šiljak, preko koga sam, nakon dvadesetak minuta pauze nastavio prema vrhu Suvobora. Odatle se uputio u pravcu Danilovog vrha ali, pošto je dan nešto kraći, odlučio sam da ipak odem samo do prevoja i lovačke kolibe na putu koji vodi ka Koštunićima. I do kolibe se nisam spustio standardnom markacijom pošto sam u delu gde je trebalo skrenuti ka Ravnoj gori nastavio grebenom, u potrazi za Sunčanicama kojih sam već podosta nabrao na prvom delu uspona od doma do Dobrih voda gde sam, u hladovini, na jedan ekser okačio punu kesu mirisnih i preukusnih plodova prirode.

Da li treba još da pišem o tome koliko volim pečurke? Koliko je priroda savršena u svojim formama i diverzitetima. Koliko je bogata i maštovita, koliko je spremna da nesebično deli. Koliko je divno, što na samo par sati vožnje iz pretrpanih gradova, možemo sebi da priuštimo njeno društvo, u najšarenijem jesenjem ruhu i sa najdivnijim plodovima koji niču rasuti po zelenim tepisima obronaka Rajca. Sunčanice se kočoperno izdižu po livadama loveći zrake sve kraćeg dnevnog osunčanja..

Na odmorištu – Rajac. Foto: Gavrilović S.

Sunce na svom prividnom kretanju po eklipsi prolazi kroz prolećnu tačku u trenutku prolećne ravnodnevnice i jesenju tačku u trenutku jesenje ravnodnevnice. Tada je dnevni luk sunčevog kretanje, jednak noćnom, pa obdanica i noć traju po 12 sati. To se dešava dva puta u toku  – oko 21. marta (prolećna ravnodnevnica) i oko 23. septembra (jesenja ravnodnevnica). I mesec dana pre bio sam sa POBEDOM, na republičkoj akciji – DAN ČISTIH PLANINA, na ovoj stazi u to vreme tačno kao i sada. Samo sto sada sam prolazim ovom stazom, nešto izmenjenom maršrutom i uživam u svakom koraku koji poklanja ovo divno mesto, dubokim vizurama i tišini. Mozda je jesen i najbolje vreme da se dodje ovde. Meni se čini tako. U ovoj planinarskoj 2017. ovo mi je četvrti put da sam ovde. Sva četiri godišnja doba sam doživeo na Rajcu ove godine. Jesen me je najviše „obradovala“ svojim bojama, slikama i ukrasima, ljubičastim izmaglicama, koje se igraju sa udolinama, pokrivajući ih i iznad kojih posipaju vrhove dok crveni krovovi zaseoka, tek tu i tamo provire, zacrvene pejzaž, kako bi Crnjanski u svom sumatrijskom mementu primetio – „kao iz zavičaja trešnje“.

Napomena*

Raško Dimitrijević, književnik, prevodilac i književni kritičar, profesor Beogradskog univerziteta rođen je 15. marta 1898. godine u Beogradu. Studirao je književnost u Parizu i Strazburu.

“Profesor Dimitrijević gajio je veliku ljubav prema Francuskoj, koja je bila njegova druga otadžbina. Počeo je da studira medicinu u Monpeljeu, ali ga je književnost privukla u Strazbur. Na našu Katedru za opštu književnost i teoriju književnosti došao je zaslugom profesora Vojislava Đurića, obnovitelja te katedre. Pored Dimitrijevića, bio je tu sjajan tim znalaca: Radoslav Josimović, Vladeta Košutić, Milan V. Dimić, Ivo Tartalja, Nikola Milošević. Raško je bio ‘glavni solista u tom orkestru’, i sačekivao je mlade, koji su željni kulture i znanja dolazili iz čitave zemlje. Mnogi od njih postali su dobri pisci; Danilo Kiš, Predrag Bajčetić, Muharem Pervić, Slobodan Rakitić, Milisav Savić, Nikola Koljević, Matija Bećković, rekao je profesor Nedeljković, podsetivši i na to da su Katedru za opštu književnost posetili i Rober Eskarpi, Rene Velek, Robert Jaus, Žan-Pol Sartr.”

Profesor Dragan Nedeljković

U ranoj mladosti imao je još jednu strast, o kojoj je kasnije govorio i pisao: “Posle četvrtog razreda osnovne škole počeo sam da učim jednu drugu školu koju sam izučavao tokom celog života — to je planina… Naučio sam da volim sve što je oko mene”. Tada je počeo da vodi i planinarski dnevnik, koji će biti klica za kasniju “Knjigu o planini” i roman “Ka visinama i ćutanju”. U “Sportskoj enciklopediji” ostalo je zapisano da je bio “prvi srpski alpinista”. Osvajanje planinskih vrhova za njega je imalo dublji smisao koje je odgovaralo Sokratovoj etici, ispisanoj na proročištu u Delfima: “Upoznaj samoga sebe”.

Preuzeto sa: http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=671.0

Ispred platna Medvednika na putu ka Torničkoj Bobiji

REPUBLIČKA AKCIJA – POVLEN* I BEDEN

Beden / Foto: S. Gavrilovic
Logotip kluba PD Žeželj iz Kragujevca
Ovaj tekst i sve prilogu u njemu posvećujem prijateljima, planinarima PD ŽEŽELJ iz Kragujevca, koji su u povratku kući sa republičke akcije na Povlenu doživeli tešku saobraćajnu nesreću.

 

Boško Stanojević pokazuje kantarion. Pauza na usponu na Beden. / Foto: S. Gavrilovi

U dve nedelje bio sam dva puta bio na Povlenu. Oba puta sa PSK POBEDA. Prvi uspon sam imao sa Boškom Stanojevićem koji me je pozvao da sa njim vodim grupu planinara na Beden i veliki Povlen, kužnom stazom i koji je imao puno poverenje u mene prepustivši mi vođenje grupe na čemu mu se i ovim putem zahvaljujem! Prešli smo ukupno 13km sa visinskom razlikom od približno 400m po veoma vrućem danu. Za Beden smo se odvojili sa makadamskog puta koji dom PD Povlena povezuje sa Debelim brdom sa željom, da u okviru ture, svi koji su odlučili da krenu imaju jedan deo lepog uspona koji je sa ove strane kontinualan sve do samog Bedena.

Vernakularna arhitektura po meri ćoveka i njegovih potreba. Na livadama ispod Bedena. Foto: S. Gavrilovic

Posle serpentina kojima se penje nekoliko stotina metara, izašli smo na livade ispod samog Bedena i prošli pored pastirske kuće pravo pema vrhu i Bedenčićima – kamenjem grupisanim u mala brdašca po livadama podno samog vrha. Moja prijateljica Rada, rođena u tom kraju, objasnila mi je da su domaćini, čisteći livade napravili te male “tumuluse” koji podsećaju na brdašca posuta po livadama na vrhu a ceo krajolik dobio zasluženo, pored Bedena i svoj deminutiv – Bedenčići!

Sa Boškom Stanojevićem na Bedenu.

Plan je bio da se, posle Bedena, deo grupe koji je to želeo, odvoji i sa mnom dalje krene na veliki Povlen iz pravca srednjeg Povlena preko grebena i da se spustimo direktno do doma. Drugi deo grupe otišao je pravo do doma PD Povlen i tamo nas je sačekao. Cela ova tura nije teška i previše zahtevna ali pruža puno uživanje svima onima koji vole prirodu i Povlene a ne penju tako često ovaj pravac! Meni ostaje želja da popnem sve te vrhove u zimskim uslovima i zaokružim u potpunosti ovu divnu priču o Povlenima i Valjevskim planinama!

Deo grupe koji se popeo na veliki Povlen. Pauza na vidikovcu pre samog vrha. / Foto: S. Gavrilovic
Republička akcija na Povlenu. / Foto: S. Gavrilovic

Drugi uspon imali smo 28. jula sa Dušanom Jankovićem u okviru republičke akcijekojoj je prisustvovala PSK Pobeda  i koja je obuhvatala penjanje na Povlen preko tri staze, različite težine u odnosu na šta je zavisilo i vreme polaska na pojedine pravce i uspone. Akciji je prisustvovalo oko 300 planinara iz različitih klubova iz Srbije kao i gostiju iz Bosne.

Dan nam je počeo kašnjenjem zbog saobraćajne nesreće koja se desila u blizini Lazarevca te je ceo saobraćaj bio skrenut ka Ćelijama gde smo izgubili sat vremena u samom dolasku. Nakon kraće, već tradicionalne pauze u restoranu Duga, stigli smo do Debelog brda a odatle do doma PD Povlen nešto malo pre 11 časova – tačno pred polazak grupe kojoj je bio cilj da popne sva tri Povlena, obiđe lokalitet Ploča i tako zaokruži planinarski dan.

Neposredno pre početka uspona ispred doma PD Povlen. Budući planinci! / Foto: S. Gavrilovic
Nakon dodele nagrada najmlađima na trci neki od nas su se pridružili klincima u preskakanju bala sena. /Foto: Radmila Terzić

Uspon smo započeli već dobro poznatim smerom direktno ka velikom Povlenu, potom grebenski, pa preko livada ka srednjem sa koga smo se spustili do Ploča, obišli izvor na međi između malog i srednjeg Povlena gde smo dotočili vodu, napravili pauzu i odakle smo se razdvojili od grupe planinara koja se vratila u dom. Dušan mi je poverio deo naše grupe a sa Nadom, iz PD Povlen, koja je odlično vodila celu akciju ispred svog kluba,  dogovorio sam se da im pokažem deo grebenske staze koju sam peo sam pre nekoliko meseci i koja nije markirana a koju će, članovi kluba posle ove akcije, siguran sam markirati!

Janko, Vesna i S.G. na pauzi na grebenu velikog Povlena. / Foto: Rada Terzić

Sa nama su sve vreme bili i naši prijatelji iz PK Žeželj iz Kragujevca, kao i planinari iz PD Povlena koji u svom društvu, što me posebno obradovalo, imaju i najmlađe članove! Naš novi prijatelj Janko pratio nas je u korak u punoj snazi i svojoj vedrini iako ima tek 14 godina – možda i pravo vreme za početak ozbiljnijih uspona kojih će on, u to sam siguran, tek imati!

Pogled sa velikog Povlena. / Foto: S. Gavrilovic
Sa dragim prijateljem Kaletom iz PD Povlen na velikom Povlenu.

Prešavši grebenski deo prema livadi ispod malog Povlena, bilo mi je jako drago što sam ovaj deo staze podelio sa prijateljima! Taj uspon je dobar, planinarski, po kamenim gromadama koje podsećaju delom na grebensku stazu velikog Povlena ali sa znatno više detalja dok se pogled otvara na obe strane kose koju smo popeli. Pri tome je senovit, što je prijalo u vrelom letnjem danu i sačuvalo možda malo snage i zaliha vode koju smo svi pili u većim količinama nego inače.

Na srednjem Povlenu. PSK Pobeda, Beograd sa Dušanom Jankovićem

Mali Povlen smo popeli iz standardnog pravca a i ovaj put sam razmišljao o varijanti tog uspona sa drugih strana i sa većom visinskom razlikom. Na vrhu smo tradicionalno napravili malo dužu pauzu, novim članovima kluba i grupe ispričali o okolnim vrhovima i planinama koji su se lepo videli po vedrom danu. Grupa koju je  vodila Nada iz PD Povlena bila je odmah iza nas i malo se sporije popela uz strminu malog Povlena ali su svi planinari došli uspešno do vrha!

Na grebenu oštre kose prema malo Povlenu. / Foto: S. Gavrilovic
Na vrhu malog Povlena. / Foto: S. Gavrilovic

Poslednju pauzu, u spustu prema domu, napravili smo  na skretanju za Beden i odatle se relativno brzo našli ispred doma gde nas je čekao ručak koji se ceo dan krčkao u ogromnim kazanima a naravno, obradovalo nas je i Valjevsko sa kojim su neki od nas imali sreću da nazdrave na samom vrhu – na malom Povlenu – najvišem od sva tri Povlena.

Logotip kluba PD Žeželj iz Kragujevca – Preuzeto sa sajta: http://ritamgrada.rs/kragujevac/vesti/pd-zezelj-organizuje-osnovnu-skolu-planinarenja/

Planinari iz PD Žeželj sedeli su sa nama dobar deo slobodnog vremena i krenuli su nešto ranije od nas. Na delu puta, u blizini sela Rovni, na povratku ka Beogradu zaustavila nas je policija i obavestila da se desila teška saobraćajna nesreća u kojoj se prevrnuo njihov autobus i da ima povređenih planinara. Pored nas su u velikoj brzini prošli i pripadnici službe GSS-a, koji su, otprilike u isto vreme pristigli na mesto događaja i iako su nas pripadnici policije udaljavali, deo naše grupe odmah je otišao do dela puta gde se dogodila nesreća u želji da, ukoliko je potrebno pomognemo ali su zahvaljujući zaista profesionalnoj i munjevitoj intervenciji valjevskih službi hitne pomoći, policije i vatrogasnoj službi svi planinari bili već zbrinuti i odveženi do lokalnih bolnica i urgentnog centra u kojima im je pružena prva pomoć i gde su zbrinuti.

Ovaj, stvarno dobar planinarski dan, u najvećoj meri je obojilo ovo događanje ali je činjenica da su svi planinari iz Kragujevca zbrinuti i da su živi bila najznačajnija! Ovim putem se, mogu to da kažem lično ali slobodno i u ime svih ostalih koji su bili na toj akciji ZAHVALJUJEM valjevskim službama hitne pomoći, policije i vatrogasnoj službi, službi GSS-a kao i lokalnim novinarskim ekipama koje su maksimalno profesionalno izvestile o ovom događanju i ispratile ga u narednim danima. Danas sam upravo i stupio u kontakt sa planinarima iz Kragujevca i dobio informaciju da su svi dobro i da se pored svega oporavljaju.

Na kraju, pored prve i NAJVEĆE želje da se kragujevački planinari oporave što pre i pridruže nam se na narednim usponima, imam i jednu malu sugestiju za sve vas koji pratite ovaj blog, bilo da ste članovi klubova ili deo rukovodstva klubova. A to je da se na narednoj akciji koju bude organizovao PD Žeželj iz Kragujevca pojavimo u što većem broju ili da se organizuje jedna vanredna republička akcija na Gledićkim planinama u dogledno vreme kako bi podržali naše prijatelje u što većem broju!

Trenutno je naredna akcija PD Žeželj iz Kragujevca otkazana. http://www.pdzezelj.org/

Do narednog teksta svima vam želim VEDRO!

Na stazama Povlena. / Foto: S. Gavrilovic

Napomena: U ovom tekstu sam odlučio da ne pišem o problematici prevoza planinara do mesta gde počinju svoje uspone i mogućnostima da “biraju” autoprevoznike, tehničkoj ispravnosti vozila… Mislim da je to važna tema, da govori u velikoj meri o stanju u našem društvu i  njom treba da se pozabavimo svi zajedno u matičnim klubovima, udruženjima i svakako u Planinarskom savezu Srbije.

 

KUĆA ŽIVOJINA MIŠIĆA NA SUVOBORU

Rodna kuća vojvode Živojina Mišića na Suvoboru / Foto: S. Gavrilović

Pred sam kraj 2016. godine završio sam sa pisanjem i pripremama za štampu druge monografije arhitekata u izdanju MASA sa dr Zoranom Manevićem. Monografija arhitekte, profesora Aleksandra Radojevića, profesora Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, Arhitektonskog fakulteta u Podgorici i Banja Luci pokriva period od preko 40 godina rada na polju arhitekture.

Monografija prof. Radojevića / Foto: S. Gavrilović

Značaj ove knjige leži u činjenici da je profesor Radojević negovao specifičan odnos prema istorijskom i kulturnom nasleđu tokom cele svoje dugogodišnje i bogate karijere u okviru koje je isprojektovao, rekonstruisao i izveo 26 objekata muzeja na području Srbije ali i velikog broja drugih, značajnih arhitektonskih ostvarenja.  To ga čini jedinstvenim “graditeljom” ovih prostora.

U ovom prikazu, preuzetom iz originala rukopisa i knjige, predstavljam vam rekonstrukciju rodne kuće Živojina Mišića na padinama Suvobora a priloge i fotodokumentaciju za ovaj tekst sakupio sam na planinarskoj turi koju je organizovala PSK Pobeda – sa Dušanom Jankovićem 2016. godine u kojoj smo pešačili od Maljena do Ravne gore.

Napomena: Originalne planše preuzete iz Monografije. Autor teksta i fotografija: Srđan Gavrilović

Klikom na fotografiju možete pročitati tekst o rekonstrukciji kuće u celosti (prim.aut.)

Autori monografije:
dr Zoran Manević
Srdjan Gavrilović

urednik: Srdjan Gavrilović
graf. dizajn: Srdjan Gavrilović

Monografija je objavljena od strane MASA – Muzeja arhitektue Srbije.

Novine POLITIKA od 17.07.2017.

U današnjem izdanju POLITIKE (17.07.2017.  – http://www.politika.rs/scc/clanak/385021/Ploca-koja-je-otkrila-poreklo-vojvode-Misica ) u delu Kultura izašao je tekst o profesoru Aleksandru Radojeviću, njegovom dugogodišnjem radu i monografiji koju smo pisali dr Zoran Manević i ja. Predstavlja mi veliko zadovoljstvo činjenica da je baš kuća vojvode Živojina Mišića u naslovu teksta a moj lični i napor profesora Radojevića, da predstavimo sva dešavanja oko otkrića table sa originalnim prezimenom porodice Mišić rezultirali su činjenicom da su iz monografije upravo taj tekst i ta tema zauzeli naslovno mesto u našim najstarijim novinama! Zbog važnosti teme rekonstrukcije kuće Ž. Mišića, sa istorijskog, kulturnog, muzeološkog i arhitektonskog aspekta, insistirao sam da ona bude u monografiji predstavljena na 4 strane i zahvaljujem se ovim putem prof. Radojeviću na punoj podršci u toj želji!

Politika 17.07.2017. godine. Dodatak: Kultura
Isečak iz teksta gde se spominju autori monografije.

Autorska prava:

PLANINABLOG i svi tekstovi, logotipi, grafika, slike, audio materijal i ostali materijal na ovoj stranici (u daljem tekstu: Sadržaj), jesu autorsko pravo ili vlasništvo autora Srđana Gavrilovića (Autor). Korišćenje Sadržaja, osim na način opisan u ovim uslovima korišćenja, bez pisane dozvole vlasnika Sadržaja je strogo zabranjeno. Autor će zaštiti svoja autorska prava, svoja prava intelektualne svojine i ostala srodna prava, kao i druga prava, u najvećoj meri dozvoljenoj zakonom.

Obaveza je svih da ukoliko koriste fotografije ili delove teksta obavezno navedu Autora i stranicu sa koje je sadržaj preuzet.

Monografija: RADOJEVIĆ je zavedena u Narodnoj biblioteci Srbije pod ISBN 978-86-915505-2-3

MASA zadržava sva prava. Ni jedan deo ovog izdanja se ne sme reprodukovati, skladištiti u povratnom sistemu ili prenositi u bilo kom obliku ili bilo kojim sredstvima elektronskim, mehaničkim, fotokopirnim i sličnim bez prethodne dozvole izdavača i vlasnika autorskih prava.

RTANJ – ISTOČNI GREBEN

ISTOČNI GREBEN na početku uspona/ Foto: S. Gavrilovic

Rtanj! Moj deseti uspon, jubilarni. Gledam čika Boška na vrhu i pitam ga –  koji je ovo vama put? Gleda i smeje se – “Sine planinarim ceo život!”. Danas smo ceo dan proveli zajedno na ISTOČNOM GREBENU nas dvojica. Želeo sam da mi ovaj uspon bude drugačiji od standardne južne strane kojom često idemo. Ostao je još zapad. Gledao sam ga par sati kasnije iz sela Lukovo i razmišljao o toj strani.

Pravac ka istočnom grebenu/ Foto: S. Gavrilovic

Dan je počeo otkazivanjem ljudi koji su se prijavili na uspon! U Beogradu pada kiša celu noć, prognoza je loša. Imam bol u nozi od povrede sa trčanja oko Ade. Nema šanse da ostanem kod kuće, kakva crna kiša! NEĆU! Mogu da se popnem, ne boli toliko. Znam granicu do koje mogu. Rtanj sam peo, znam da je naporan za ovakvu povredu, dva dana sam odmorio i znam da mogu. Nemam trunku sumnje.

Kao iz zavičaja.. Trešnje…/ Foto: S. Gavrilovic

Celim putem nas prati kiša. Dolazimo do skretanja za Bogorodicu, tridesetak km od Rtnja i autobus staje. ‘Puko mu kaiš kaže Miško! Ono kada je sve danas protiv ali nekako znaš da će biti sve OK na kraju dana. Čekamo da dođe “neko” da popravi autobus i stojimo pored dok “Miško” nevešto petlja oko motora, čangrlja ključem, vuče, cima. Nešto mi ne da mira ta stenčuga ispred nas sa druge strane puta. Ovde nisam od pomoći! Odem do Vesne N. i kažem joj da idem gore. Ako nešto ne mogu to je da stojim ovde i ne radim ništa! Navukla se sumaglica, kišica tu i tamo pada i nas dvoje krećemo da osvojimo “gromadu” preko puta. Uspon je oštar i pomalo klizav ali idemo jako polako i posle par minuta smo na vrhu gde nas čekaju KAMION i OGROMNA kamionska guma  sa antenama! Nadrealan prizor kao iz filmova Nikite Mihalkova!  Ostajemo samo par minuta gore rasterujući sumaglicu željom da vidimo manastir Bogorodicu preko puta.  Nemamo sreće. Jako pažljivo  se spuštamo niz strminu do grupe i usput beremo trešnje koje su se sakrile iza jedne stene u zaleđu gromade. Često mi se Sumatra Crnjanskog pojavljuje u mislima dok penjem vrhove u našim krajevima. Često imam osećaj zaokruženosti osećanja i pejzaža u jedinstvenu celinu. Trešnje, ovako skrivene baš su takav motiv, detalj u sivilu kišnog dana koji razvedrava.

Over the top! Avioni kamioni i po koja guma! Foto: S. Gavrilovic
Stenčuga – sa Vesnom N. na vrhu / Foto: Sandra

Krenuli smo na uspon sa zakašnjenjem od sat ipo vremena iz naselja Rtanj! Trebalo je da idemo sa ogrankom PSK POBEDE iz Mionice ali su oni već pošli prema vrhu. Idemo standardnom rutom do ispod Šiljka – južnim pravcem. Čika Boško je malo ispred mene, ne pravi pauze jer bi izgubio snagu kaže. Odvojili smo se od sporije grupe. Gledam istočni greben i pitam ga kuda će ka vrhu – ja sa istoka kaže, kroz bagremar pa polako ka grebenu. Napravio sam kratku pauzu. Prebrzo sam popeo prvih 500m. Imam vremena da fotografišem, ovoga puta tražim drugačije motive. Rtanj ih je prepun. Gledam istočni greben i znam da ću tuda! Bagremar… Tražim prostor za prolaz i očekujem Boška negde ispred sebe.

Izašao sam na prvu čistinu već posle par stotina metara i odlučujem da se po izohipsi malo spustim u pravcu severne strane – možda ugledam Boška. Shvatam vrlo brzo da se on isključio negde dalje sa južne strane i krećem na uspon po gromadama. Moja lična MARLERA*! Gledam u daljini i vidim grupu koja pravi pauzu na proširenju odmah po izlasku iz šumovitog dela. Jako su mi daleko. Istočna grbina liči na pognutog zmaja koji je savio rep i sprema se da ga odapne svom snagom prema pretnji. Možda tera oblake? Pre verujem da se u njima krije a u stenama svija gnezdo. Ljušture njegovog repa okamenile su se u snu u kome je eonima. Možda čuva čarobnjakov plašt i relikvije? Možda opet, samo sanja i pušta nas da po njemu pregazimo na putu ka vrhu.

Tvrdo i meko/ Foto: S. Gavrilovic

Shvatam da sam našao pravac koji je jednostavno fantastičan. Na samom početku sam ugledao staru markaciju, izbledelu i zaboravljenu! Izašao sam na pravo mesto, na sam početak oštrog uspona prema vrhu i procenjujem da ću se sve vreme peti upravno na izohipse. O povredi i ne mislim! Nestao je svaki bol i imam vremena da pravim fotografije. Ovde nebo podseća na isklesani kamen istočnog grebena! Ovde je SVE u sazvučju! Ovde je sve kako treba da bude! U sebi brojim i shvatam da sam na svom 10. usponu na Rtanj! Pod nogama mi je grebenska staza koja polako krivuda oštrim piljcima prema vrhu. Daleko, jako daleko od mene, vidim čika Boška koji je skrenuo sa južne strane i po livadama koso ide ka grebenu.

Boško/ Foto: S. Gavrilovic

Srešćemo se negde, par stotina metara ispod vrha. Dan je savršen za penjanje! Ono ludo vreme koje nas je dopratilo otvorilo je prozore Suncu koje divno greje i osvetljava pejsaž. Savršeno je i za fotografiju! Difuzno svetlo. Oblaci se prikupljaju jako daleko od nas i nema bojazni od brze promene vremena. Berem čuvarkuću koju ću zasaditi kod sebe. Ne radim to inače, ali ovu priliku nisam želeo da propustim! Greben se polako otvara ispred  i tražim put po samoj ivici. Ovo mi je, posle uspona sa Milivojem Tomićem, koji me sa PD Jasenicom prvi put vodio na Rtanj severnom stranom, najlepši uspon na ovu planinu! Vizure i detalji u potpunosti novi, planina se otvara sa strane koju nikada nisam video. Moćni Rtanj i njegove vertikalne izvodnice! Odavno sam prestao da mislim na čarobnjaka koji ovde živi, okružio me je svet kamenih skulptura, flore i insekata koji se tu i tamo pomaljaju ispod zelenog pokrivača, svet oblaka iznad. Ima nečega između oblaka i kamenova na ovoj planini! Ima nečega i između planinara i ove planine! Ozbiljno je ovo mesto! Crpi energiju iz lepote okolnog pejsaža nad kojim dominira svojim vrhom – ŠILJKOM!

Zid!/ Foto: S. Gavrilovic

Sa čika Boškom se susrećem ispod “zida” koji odvaja grebenske strane – južnu i severnu i odatle on vodi polako svojim ritmom koji uprkos njegovim godinama nije slab! Govori mi šta da gledam, kako da biram pravce na usponu, uči me nekim stvarima koje mi ranije niko nije rekao. Volim da osetim kamen ispod cipele a ovo mesto mi to pruža na najbolji mogući način. Delove i neke detalje penjem polako, ne zbog težine već iz želje da iskoristim ovaj uspon na najbolji mogući način! A uspon ovom stranom nije lagan! Zahtevan je i potrebna je koncentracija! Potrebna je snaga za savladavanje visinske razlike na ovaj način. Trasa ja kraća ali je razlika 500m znači strmiji uspon! Stranice severne strane polako se otvaraju ispred nas i polako se približavamo vrhu! Iz ove perspektive, srušena crkva na vrhu izgleda skroz drugačije. Njene razvaline utapaju se u strminu na kojoj se ističe i koja ponire strmoglavo prema rudniku ispod planine.

Ispod vrha/ Foto: S. Gavrilovic

Polako izlazimo na vrh.

Sa čika Boškom nakon istočnog pravca na vrhu
PSK POBEDA na vrhu – deo ekipe! 21.05.2017./ Foto: S. Gavrilovic

Na silasku sa vrha pozvao sam Vesnu da nam se pridruži. Dule Janković nam je dao dozvolu da krenemo zajedno istočnim grebenom dole. Pejzaž se još jasnije ocrtava jer su se oblaci polako razišli u daljini. Devica se sada vidi u izmaglici, Oštra čuka stidljivo čkilji iznad oblaka. Po koja kap kiše pomoli se iz oblaka koji je neposredno iznad nas. Kao kada ti neko poželi sreću za sve naredne uspone! Ova planina zna da je volimo, siguran sam nekako u to, čak i kada je surova prema ljudima, drveću u zimu, kada podeli lekcije i podseti nas koliko smo maleni naspram prirode i njene snage a opet, kadri da se popnemo gore da bi bili bliže oblacima od kojih je i sama nekako satkana i u kojima se kupa svojim vrletima, koje raspršuje u pufne i posipa po oštrim bridovima Šiljka.

Iz Lukova – severna strana/ Foto: S. Gavrilovic

Do narednog teksta želim vam svima VEDRO!

Napomena: Ostale fotografije sa uspona možete pogledati u banner-u sa desne strane teksta!

Napomena: Marlera je rt na samom jugu Istre, ispod Ližnjana, gde sam proveo najlepši deo detinjstva kod bake i dede u Medulinu.

Autorska prava:

PLANINABLOG i svi tekstovi, logotipi, grafika, slike, audio materijal i ostali materijal na ovoj stranici (u daljem tekstu: Sadržaj), jesu autorsko pravo ili vlasništvo autora Srđana Gavrilovića (Autor). Korišćenje Sadržaja, osim na način opisan u ovim uslovima korišćenja, bez pisane dozvole vlasnika Sadržaja je strogo zabranjeno. Autor će zaštiti svoja autorska prava, svoja prava intelektualne svojine i ostala srodna prava, kao i druga prava, u najvećoj meri dozvoljenoj zakonom.

Obaveza je svih da ukoliko koriste fotografije ili delove teksta obavezno navedu Autora i stranicu sa koje je sadržaj preuzet.

 

3 PLANINE U 3 DANA

Pogled prema Beljanici sa Velike Bote / Foto: S. Gavrilovic

UVOD:

Praznični vikend je idealno vreme za vikend ture sa planinarskim društvom ili samostalno. Maksimalno sam ga iskoristio i sa svojim klubom PD POBEDA, sa Zoranom Sokolom Kovljenićem 29. i 30. popeo se na Kučajske planine i posetio prašumu Vinatovaču, drugi dan Beljanicu iz pravca Lisine sve do Krupajskog vrela. Treći dan, samostalno sam napravio lepu kružnu turu po savršenom danu od doma čika Duško Jovanović do Dobrih voda i vrha Suvobora sa grupom prijatelja koji su me pozvali da ih provedem po Rajcu.

Pripreme za uspon na Lisinama / Foto: S. Gavrilovic

Napravio sam u ta tri dana visinsku razliku nešto veću od 2000m i prešao ukupno 57km. Poslužilo nas je vreme u potpunosti a Rajac na kraju predstavljao pravo mesto uživanja kojim sam zaokružio ovaj jako uspešni produženi vikend na planinama!

DAN 1. KUČAJ

Kučajske planine su najrasprostranjeniji planinski kompleks južne Srbije koji okružuju i geografski uokviruju reke Resava, Zlotska reka i Crni Timok. Kučajske planine protežu se u pravcu severoistok – jugozapad u dužini od 40 kilometara sa najvišim vrhom Velika Tresta koji se nalazi na 1284 mnv uz visove Koprivno brdo, Javorište i Malinik. Zbog prirodnih lepota, kraškog reljefa i raznih drugih posebnosti Kučajskih planina ovo područje proglašeno je Parkom prirode I reda.

Potok Vinatovac / Foto: S. Gavrilovic

Na Kučajskim planinama na visini od 1100 metara izvire reka Resava u čijem se gornjem toku nalazi prašuma,  rezervat prirode Vinatovača  koje je u najvećoj meri sačuvano od ljudskog uticaja. Vinatovača je bilo naše odredište prvog dana. Nakon ostavljanja viška stvari u smeštaju na Lisinama, pripremili smo neophodne stvari i opremu za uspon. Jutro nije nagoveštavalo preterano lep dan a kiša je pretila da padne. Nakon sat vremena vožnje po ne tako dobrom makadamskom putu došli smo do tačke odakle je kretao uspon – brvnare koju su izgradile Srbija šume i koja se u potpunosti uklopila u krajolik.

Na pauzi / Foto: S. Gavrilovic

Cilj su nam bili vrhovi koji se nalaze u okviru ovog kompleksa sa I redom zaštite. Markacije na terenu nema i oslanjamo se na iskustvo i trek koji Zoran Soko Kovljenić ima sa sobom. Vrlo brzo nakon kraće šetnje makadamom isključujemo se sa puta i penjemo se uz obronke Vinatovače u pravcu Oštrog vrha.

Stanovnik šume – Slepić iz roda Anguidae / Foto: S. Gavrilovic

Činjenica da se do lokaliteta teško stiže je da je Vinatovača ostala netaknuta u najvećoj meri. Starost pojedinih stabala procenjuje se na 300 i više godina. Bukova šuma prašumskog tipa zauzima površinu od 37,43 ha i raste na nadmorskoj visini od 650 do 800 metara. Bukve u Vinatovači u prečniku imaju više od metra, a visoke su i do 45 metara. Iako piše na pojedinim msetima da seče šume ovde nema, mi smo na putu naišli na tragove seče ali je ukupni fond zaista impozantan. Imajući u vidu da je period vegetacije nedavno započeo pitao sam se penjući se strminama Vinatovače kako šuma izgleda u punom “sjaju” kada u potpunosti ozeleni a šumski pokrivač nabuja.

Bukova šuma Vinatovače / Iza – Oštri vrh.  Foto: S. Gavrilovic

Kroz bukovu šumu i ne toliko težak uspon polako se penjemo do kamenitog Kiselog vrha sa koga se pruža jako lep pogled. Tu pravimo prvu dužu pauzu na kamenom, stepenastom vidikovcu i pripremamo se za Veliku Botu. Od Kiselog do Velike Bote ima oko 40 minuta hoda i prelazimo tu trasu relativno lako. Sa Bote pred nama se otvara sutrašnji zadatak – platno Beljanice koju sam ove godine već popeo sa Zoranom Kovljenićem u zimskim uslovima!

Zoran Soko Kovljenić na Kiselom vrhu / Foto: S. Gavrilovic

Spust na stazu koja vodi ka brvnari Srbija šuma bio je nešto oštriji ali smo ga lepo svi savladali i 22 učesnika ove ture uspešno su završili prvi dan uspona! Još jednom se pokazalo, da su doboke cipele OBAVEZNI DEO planinarske opreme i to je moja definitivna preporuka SVIMA koji planiraju ozbiljno da se bave planinarenjem!

Rada i Zoran na pauzi / Foto: S. Gavrilovic
PSK POBEDA na Velikoj Boti / Foto: Snezana Panic

Dan smo završili druženjem, razgovorom o usponu, nekim drugim planiranim usponima, onima na kojima smo se sretali i ranije družili, koje su neki od nas popeli. Svakako, razgovarali smo  i o sutrašnjem danu koji nas čeka. Imajući u vidu činjenicu da smo rano došli na Beljanicu u smeštaj i da nas je ipak savladao uspon nešto ranije smo otišli na odmor.

Isečci u prašumi / Foto: S. Gavrilovic

DAN 2. BELJANICA

Polazak na vrh Beljanice / Foto: S. Gavrilovic
Skriveni detalj sa uspona. / Foto: S. Gavrilovic

Drugi dan smo nakon doručka, započeli pripreme za uspon na Beljanicu. O samoj Beljanici sam već pisao u ranijim tekstovima – pogledajte: http://wp.me/p4Xw6T-ed  pa se ovde neću baviti opisom te trase do vrha na 1339mnv posebno. Posle obilaska vodopada na Lisinama, posete vidikovca Sklopovi, preko Debele kose popeli smo se na vrh. Zoran je imao odličan tempo prilagođen svim učesnicima uspona a na začelju kolone, kao i prvi dan bila je Gordana – Goca Rožek, planinarski vodič i predsednica planinarskog kluba Železničar iz Inđije.

Platno Beljanice i kisa koja je “pretila” da će pasti / Foto: S. Gavrilovic
Detalj sa uspona na Debelu kosu/Foto: S. Gavrilovic

Pauzu na vrhu smo napravili nešto malo ispod vrha na livadi. Tu smo se malo bolje upoznali i sa Gocinim trkačkim uspesima i Ultra trailovima koje posećuje. Meni lično je najinteresantniji bio Istra trail koji je istrčala ali svakako i Fruškogorski maraton!

Na pauzi ispod vrha sa Radom, Gocom, Zoranom / Foto: Snežana P.
PSK Pobeda na vrhu Beljanice

Sa vrha smo se uputili prema Rečičkom vrhu i Rečičkom potoku koji meandrira udolinom i preko koga smo prelazili dva puta “uvežbavajući” preskakanje da bi se dobro markiranom stazom spustili u pravcu Krupaje i Krupajskog vrela gde se završavala planirana tura. Homoljski kraj je poznat kao  ekološka oaza koja zahvaljujući kraškom reljefu pogoduje stvaranju velikog broja ponornica i speoloških objekata od kojih je pećina Resava najpoznatija. Krški reljef je razlog zašto se na ovom području nalaze ledenice, vrtače, plitke jame u kojima se zadržavaju sneg i led i na njih nailazimo celim putem pri silasku ka Krupajskom vrelu.

Drugo “preskakanje” potoka / Foto: S. Gavrilovic

Preskakanje potoka! Hvala Snezo za fotku! 🙂 / Foto: Snezana Panic

Zaravan ispod Rečičkog vrha je sa jedne strane opasana borovom šumom a sa druge Rečičkim vrhom. Ceo ustalasali pejsaž mirno se prevaljuje sa masiva Beljanice prema Krupaji. Tokom hoda čuo sam od planinara asocijacije na Zlatibor ali ovaj krajolik je jedinstven u svojoj lepoti. Rečički vrh mami  i nije težak za uspon iako je kupast sa konstantnim usponom. Možda nekom drugom prilikom, uz malo više vremena popnemo i tu tačku!

Ispod Rečičkog vrha / Foto: Ljiljana Panić
Panorama Rečičke kotline / Foto: S. Gavrilovic
Mali dragulj utilitarnosti i čovekomernosti okrenut isključivo potrebama ljudi ovog kraja koji ovde dovode stoku na ispašu. Neposredno posle Rečičke kotline. / Foto: S. Gavrilović

Krupajsko vrelo predstavlja jednu od značajnih  prirodnih retkosti i obeležja celog kraja. Jedan deo naše grupe spustio se nešto niže od naznačene markacije koja je vodila u šumu levo i preko livada i dotrajalog brvna koje se ozbiljno naherilo u stranu, uz asistenciju Zvonka, vremešnog i ljubaznog meštanina ovog kraja, koji je čuvao stado na ispaši, došli smo do Vrela.

Krupajsko vrelo /Foto: S. Gavrilovic

DAN 3. RAJAC

Sa Rajca na putu ka Dobroj vodi / Foto: S. Gavrilović
Na vrhu Rajca sa prijateljima – Gocom, Vladom, Ivanom i Dušanom.

Na poziv mojih prijatelja iz Pedagoškog instituta, Ivane i Vlade odlučio sam da, posle ova dva jako lepa planinarska dana zaokružim vikend sa njima i povedem ih na Rajcu. Turu smo počeli kod planinarskog doma čika Duško Jovanović koji se nalazi na 640mnv i koji je sagrađen 1953. godine na inicijativu čika Duška i objekat je koji pored objekta na Dobrim vodama pripada planinarskom sportskom klubu Pobeda iz Beograda.  Ispred kluba me je sačekalo lepo iznenađenje i susret sa mojim dragim drugom Željkom Delijom koji je ovde bio sa porodicom.

Na putu ka Dobroj vodi. Vernakularna arhitrutura koja je prisutna na ovim prostorima u tradiciji čini mi se više nego u praksi. Šteta je što nam ovakve likovne forme nisu podsticaj u graditeljstvu već se okrećemo sumnjivim uzorima i često nefunkcionalnim rešenjima koja kuću ne vezuju organski za dvorište i najneposrednije okruženje./ Foto: S. Gavrilovic

Nas petoro smo krenuli put vrha na Rajcu a plan je bio da odemo do Dobrih voda i vrha Suvobora. Išli smo već poznatim i dobro markiranim stazama kojima sam prošao više puta sa svojim matičnim klubom PSK Pobeda a  sunčani dan  nam je ceo uspon samo dodatno upotpunio, mojim prijateljima čini mi se posebno, jer su neki od njih prvi put bili na Rajcu! Meni lično ova tura je bila lepa i opuštajuća posle prethodna dva planinarska dana i predstavljala je pravo uživanje ali i odlično sam je iskoristio da istegnem mišiće uz nešto laganiji tempo posle Beljanice.

Ivana, Dušan i Vlada sa Instituta za pedagoška istraživanja na vrhu Rajca. / Foto: S. Gavrilović
Na vrhu Suvobora / Foto: S. Gavrilovic

Malo dužu pauzu smo napravili na već ustaljenom mestu kod planinarske kuće Dobra voda i u odlasku i u povratku. Planinarska kuća je na 758mnv, Otvorena je 1966, godine u obnovljenoj seoskoj kući i klub svake godine radi na njenom održavanju.

Ispred doma dobra voda / Foto: Ivana Djeric

Nakon odlaska do vrha Suvobora  u povratku smo išli stazom 2C i iskoristili rajačke livade da jedan deo puta prohodamo bosi. Na pauzi nam je Vlada demonstrirao jednu vežbu u kojoj smo svi učestvovali što nas je dodatno povezalo sa okruženjem koje smo osetili na drugačijem nivou propuštajući ga kroz misli.  Povratkom na vrh susreo sam  drage prijetelje sa kojima sam uz šljivu iz mesta Stubo kod Valjeva,  u potpunosti zaokružio ova tri lepa planinarska dana!

Maleni detalj na stazi neposredno ispod vrha. Tu je sve. Ključni kamen kao “oslonac”, dinamična trava, žućkasti cvetići ljutića posuti u “podrgađu” kamena. Jedna prirodna minjatura u svojoj najlepšoj interpretaciji i jednostavnosti. /  Foto: S. Gavrilovic
U povratku sa vrha susret sa još jednom grupom dragih prijatelja! Goca, Dušan, Ivana, Vlada, Ana i Uroš Mićić…

Napomena: Ostatak fotografija možete pogledati u banneru sa desne strane. POsebno se zahvaljujem Ljiljani i Snezani Panic za ustupljene fotografije kojima sam upotpunio pricu o ovom usponu!

Napomena: Više o objektu PSK Pobede na Rajcu možete pogledati na sajtu PSK Pobeda – http://www.pdpobeda.rs/opste.htm#Imovina