Proleće samo što nije… “Neverne Tome” su pomislile da sam se umorio od zimskih uspona… Teško! Tek planiram “prave” ture, povratak u neke krajeve koje sam obilazio zimus a divni su u svim godišnjim dobima. Da li ste razmišljali o tome? Kako je Rtanj OKOVAN zimi, blag krajem proleća ili u ranu jesen. Težak sa severne strane ali prelep! Kako možete da prespavate na Grzi u planinarskom domu, rano, baš RANO ujutro, obidjete malene vodopade, vrelo Grze i svedočite vilinskoj magli iznad proširenja u vidu omalenog jezera koje formira Grza. Nisu slučajno naši mitovi potekli tokovima vila i vilenjaka, kojih ima i kod Kelta. Nisu slučajno naše Ravijojle u njihovom jeziku “devojke ustalasale plave kose”… Zamišljene su u slovenskoj mitologiji kao devojke naklonjene ljudima – nije li to primesa HUMANISTIČKOG pogleda na svet od najranijih vremena, da se sve okreće ka čoveku, pa čak i bića iz mašte, mita, kao predloška kulture? One žive daleko, po planinama, zovu ih još i PLANINAKINJAMA, ZAGORKINJAMA (ako znate još neki izraz, u vašem kraju, molim Vas POŠALJITE mi da dopunim ovaj tekst njime). One žive pokraj oblaka ili u njima, pored obale reke, jezera. Verovalo se da se rađaju iz rose. Iz kapljica! Najčistijih kapi! Planinskih… Da li znate kada vidite sokola, konja, vuka, da je to možda baš VILA koja je preuzela njegovo obličije i ostavila materijalne tragove u snegu ispred vas. Nemojte biti UBEĐENI da je neka “stvarna” životinja ostavila tragove kada idete na uspon i u snegu ispred vas vidite mekane tragove … Tome služe zimski usponi, između ostalog, da nam vrate maštu, veru u lepše, bolje prostore gore ili dole ispod nas gde vredni patuljci kopaju po rudnicima u Sokolini i vade grumenje sa zlatom, napijaju se dobrim pivom i sa Velesom (antičkim Panom) sviraju frule! U toponomskim nazivima promećuje se veliki broj mesta u Srbiji i Crnoj Gori koji “vilu” imaju u svom nazivu – Vilin izvor na planini Komu, Viline vode u Beogradu a vilina kosa sa druge strane, predstavlja opasnu parazitsku cvetnicu, jednogodišnju biljku koje se treba čuvati…
Jedan, meni potpuno vilinski izlet, sa Ivom i Mirom, koga je vodio Boško Stanojević, a verujte mi, nisam upoznao nikoga ko sadržajnije vodi planinarske ture od Boška Stanojevića iz PD POBEDA, bio je izlet kroz kanjon reke GRADAC! Odlučio sam da o njemu pišem jer on spaja sve ono što planinarenje jeste – hodanje, penjanje, uživanje, uspon na stenu i lepu, dugačku turu u kojoj upoznajete mesta i ljude, posetite tačke na koje ne dođete tako često, vidite i saznate da prostor ima svoje “slojeve” koji se menjaju kroz vreme, kroz istoriju. To je izlet koji je iznenadjujuće BOGAT i sa koje god strane se odlučite da ge organizujete, nećete pogrešiti!
Od manastira Lelić, koji smo prvo posetili došavši iz pravca Valjeva, putem podno spomenika Stefanu Filipoviću, u kome je sahranjen vladika Nikolaj Velimirović i koji je zadužbina vladike NIkolaja i njegovog oca Dragomira, kratko se ide asfaltom sa koga se odvaja i skreće desno, prvo kroz selo, pa kroz šumu i polako spušta prema kanjonu reke Gradac. Put je dobar i nije težak, cela tura je zapravo takva! Jedna od onih koje treba prirediti kada vam je potrebna pauza između dva jača uspona i želite da održite tonus.
Sama klisura reke Gradac predstavlja najbogatiju pritoku reke Kolubare, pruža se pravcem jug-sever i nije prevelike dužine -22.7km. Samo hodanje uz reku nije teško pošto je poprečni profil pada svega 7-10% a prilaz iz pravca Lelića značajno je strmiji od samog hodanja šumskom stazom uz rečno korito i povremeno povlačenje od reke, kroz šumu, da bi se opet došlo do same reke i kaskada na kojima se može zapaziti riba u plićini. Izlaskom na prvu zaravan, livadu, dolazi se do reke Gradac, najčistije reke istočne Evrope! I tu bi mogli započeti svoja prolećna planinarenja ili zaokružiti sezonu sa jesenjim planinarenjem. Svakako je mesto koje treba posetiti!
Ideja očuvanja, ove prirodne celine, javila se još pedesetih godina XX veka, što je, poprilično rano, imajući u vidu odnos u našem okruženju po pitanju očuvanja prirodnih celina i ekologije, a prva asocijacija za očuvanje EKOD “Gradac”, osnovana je 1986. godine kao jedna od PRVIH asocijacija udruženih oko ideje EKOLOGIJE u tadašnjoj Jugoslaviji! Klisura reke Gradac stavljena je pod zaštitu kao prirodno dobro od velikog značaja II KATEGORIJE a predeo obuhvata klisuru reke sa atraktivnim geomorfološkim karakteristikama. (više podataka možete pogledati ovde: http://www.rekagradac.org/ )
Posebno interesantnu tačku na ovoj planinarskoj turi činila je poseta stenama i gradu koji se nalazi neposredno iznad reke Gradac a nedaleko od livade na koju smo izašli. Taj uspon traje svega nekoliko minuta i izlazi se na arheološki lokalitet Jerininog grada, koji je u fazi konzervacije a iznad njega dalje na vidikovac, sa koga se pruža fantastičan pogled na kanjon reke Gradac i okolna brda te pejsaž u celini. Sam lokalitet, lokalno stanovništvo je zvalo “bežane” a mi smo prošli pored donjeg dela zidinana na brdu Branig, pored lokaliteta crkve. Najviša tačka te utvrde je inače na 441mnv a najniža na 220mnv. Na poljani, sa koje se pristupa na most preko reke pa prema utvrdi, nalazi se tabla sa svim potrebnim informacijama kao i objašnjenje za one koji se bave sportskim ribolovom! Samo utvrđenje se nalazilo na nekadašnjem putu koji je povezivao ovaj deo i Podrinje sa Valjevskim planinama, i bogatim rudnim nalazištima na njima. Svakako se treba popeti taj kratki deo i doživeti kanjon sa ove tačke!
Put sa zaravni, ispod srednjevekovne utvrde vodi prema manastiru Ćelije kroz šumu, pored reke i u jednom delu penje se i udaljava od reke da bi se ponovo spustio na finalni deo zaravni, ispred etno domaćinstva, neposredno ispod manastira Ćelije. Ta krivudava linija, kojom se hoda, po šumskom putu, prošarana lišćem i šumom reke ispod nas, sa pauzama na kojima se zastane i vide ribe, kako miruju u mirnojoj zoni voda, ove poprilično žustre reke ali ne i prebrze, vraćaju me na početak ovog teksta i maštanje. Planinarenje je u velikom delu zapravo traženje mašte, vraćanje u one lepe zone razmišljanja i udaljavanje od svakodnevne vreve, opterećenja svakodnevnim problemima gde se svaka teskoba izbacuje a organizam puni najčistijom kiseonikom koji mozgu vraće vitalnost koja budi maštu. Tu i tamo po koja pečurka, koja proviruje iz lišća ili iza stabla, šuštanje grupe, koje je siguran sam, uznemirilo šumske ptice koje su utulile svoje beskonačne razgovore i možda nateralo vile da se sakriju u reci. Dan je blistav, sunce svetluca i iskri po ustalasaloj površini reke koja teče preko kaskada postavljenih upravno na tok. Na proširenjima gledam da li ih ima. Da li igraju negde kolo po vodi, ili se voda mreška i svetluca tako, samo zbog sunca i neprekidnog kretanja. NIje ni čudo tražiti vile ovde! Nekada je tu bilo mnogo vodenica, potočara, koje su okretale i mlele žito i kukuruz! To su njihova staništa! Možda se koja zadržala, sakrila iza stene, pritajila. Grupa joj svakako smeta! Šuštanje lišća, žagor…
Pauzu smo napravili u etno domaćinstvu, centru za ekologiju i etnologiju “Studenac”, pre obilaska manastira Ćelije. Tu su Iva i Mirjana naručile čaj od nane a ja domaću! Domaćin je odšetao do reke i pored mostića – improvizovanog, nabrao nanu, stavio je u šolju vruće vode i poslužio čaj! Posle smo se spustili do dole i nabrali malo nane i sami. Tek toliko da ponesemo za uspomenu na taj detalj. U prirodi se ne bahati! Uzimaš samo onoliko koliko ti je potrebno za taj trenutak. Sve ostalo nalaziš uz put! A put zna da bude jako dug. A ti moraš da naučiš na njemu da budeš pre svega STRPLJIV! Generalno, na reci Gradac, veliko je bogatstvo biljnim i životinjskim svetom. Na toj nevelikoj lokaciji, smenjuju se tipologije i morfologije, kratko bi se moglo reći! Raznovrsnost ekoloških uslova je jako velika i klisura je dom mnogih ENDOMORELIKATA – starih vrsta koje žive na malim područijima kao i NEOENDEMITA koje predstavljaju mlade vrste koej žive na malim područijima za razliku od ENDEMSKIH vrsta koje su jedinstvene za određeno područije! Zahvaljujući poziciji i lokaciji, klimatu i zaklonjenosti, očuvanosti ekotopa i udaljenosti od dinamičnih tokova, ovo područije je uspelo da očuva svoju jedinstvenost!
I ne! Na kraju ove priče, nemojte da zamenite vile sa RUSALJKAMA! Rusaljke imaju ZELENU kosu i one po nekim predanjima žive u reci i vuku sve za nogu ko im se približi! One žive u Dnjepru i u Dunavu! Njih je Gradac oterao svojom lepotom i jedinstvenošću a Veles, Bog voda u slovenskoj mitologiji, najveći protivnik Peruna, pomogao mu da se one nikada ne vrate! I OPREZNO! Vile imaju luk i strelu i znaju da ih upotrebe kada ih neko uvredi!
PLANINA BLOG | foto: Croda Fiscalina di Mezzo 2765mnv. 