Tag Archives: Boško Stanojević

KA VISINAMA I ĆUTANJU* – 1

Trem.. Oktobar 2017. Sa PSK POBEDOM i Mihajlom Cvetićem. / Foto: S. Gavrilovic

Veče pre se spremaš. Već imaš neku rutinu u svemu iako svaki put pomisliš da ćeš nešto zaboraviti, a znaš da je sve već spremno. A I ako nije, znaš da ti I nije bilo nužno potrebno. Gore zaboravljaš na “potrebno”. U sebi ne ponavljaš trkačke mantre. Postaneš deo nečeg mnogo većeg od sebe.

Plan puta… Oktobar 2017. / Crteži: Gavrilović S.

Setim se naših odlazaka na Marleru, rt pored Ližnjana u Istri, na kome smo provodili najlepše dane u detinjstvu sa ujkom i porodicom. Pripreme pred odlazak koje su podrazumevale malu mobu jer se na obali ostaje ceo dan. Ponekad dok ne padne noć. Sa ujkom bi to bio samo peškir, patike “penjačice”, kako smo tada zvali iznošene duboke CONVERSE kožne patike koje smo kupovali I jedva čekali da ih finalno izdrndamo na oštrim stenčugama Marlere. Prelepo detinjstvo iz koga i dan danas izvlačim snagu za ono što čini životnu realnost. Prelep mesečev pejsaž po kome smo hodali i pentrali oštre ivice stena, koje je eonima oblikovalo more. Koristili smo njegove obale za nešto, što smo tek kasnije shvatili, da će nam postati ozbiljan deo života – planinarenje. Morsko dno, prebogato koralima i podvodnim životom, plavičasta kupatila u kojima se mreška morska voda između visokih stenovitih frontova obale činili su kontrapunkt kamenoj, negostuljibivoj obali. U stenama, iza morskih trava sakrivene Lepe, raskošni svetlucavi Picevi, crne Vranice koje plutaju na pola puta od površine do dna, jata Salpi, neuhvatljivih žutih prugica preko srebrne krljušti, srebrni Cipli što kao torpedo jure plićinom u paru , maskirane sipe ispred kamenog zaleđa, smeđi, u stenama sakriveni grancipori i crvene , nalik paukovima grancigule , špari i dubinski glavoči. Naš podvodni svet lepote, istraživanja i tišine, potpune tišine u koji bi zaronili i tamo ostajali satima.

Pogled sa Orlovice na veštačko jezero kod Valjeva. / Foto: S. Gavrilovic

U danima koji su dolazili odmotavao sam film. Potrebna mi je tišina. Potrebno mi je ćutanje. Nije slučajno prof. Raško Dimitrijević* baš tako “osećao” planinu.  Prelistavam stranice planinarskog dnevnika i razmišljam o narednim turama. Volim jesen. Možda mi je i najlepše godišnje doba za planinarenje. Ima gljiva! Meni još jedan dobar razlog da se pentram i skrećem često sa ustaljenih staza. I iako je sve u odlasku, pejsaži nose u sebi pastelne boje koje se sfumatično utapaju u daleke horizonte. Napravio sam neki plan koji želim da ispunim. Par ideja mi je dao Boško Stanojević i voleo bih da odem na ta mesta. Nisu obeležena, nema markacija. U mojim mislima su, sa druge strane, veliki i mali Vukan, Rtanj, Trem, livade Medvednika i Jablanik. Razmišljam o Durmitoru. Ide mi se tamo ponovo. Bio sam u ovoj godini tri puta. Možda je previše? Šta je previše kada je planinarenje u pitanju? Ne znam ni sam. Išao bih još tri puta vrlo rado.  Moji “Dolomiti” kada nisam na Dolomitima! Predivni Durmitor. Slažu se sličice sa tura koje sam zaokružio u period iza. Jedna, stvarno divna planinarska godina. Odlučujem da napravim plan puta za narednih deset dana. Oktobar je.

Plan planinarenja:

  1. Sokobanja – Soko grad – Devica – Vidikovac – Ripaljka – Sokobanja (kružna tura iznad grada)
  2. Bojanine vode -Trem. (2 dana)
  3. Mijači – Orlovica – Toletina – Kulina – Medvednik – Ravne poljane – Bobija – Zavojšnica i malo platno Medvednika. (2 dana)
  4. Vršac centar – Vrsačke planine – Vršačka kula – Dom crvenog krsta – Turska glava – Centar
  5. Naš Rajac – Dom – Dobra voda – Šiljak – vrh Suvobora – Danilov vrh (lovačka kuća)
  6. Dom – Vijuljak – Jaseniti do – Danilov vrh – vrh Suvobora – Dobra voda – Dom (2 DANA)
  7. Klokotič – Grčki grob – vrh Bukulje
Brzi crteži nastali na turama i u kratkim pauzama. Sunčanica, Stog sena ispod Medvednika, Vijuljak – vrh, Soko grad sa vidikovca, Draškića brdo… Oktobar 2017.

Soko grad i Devica: Na Trem sam krenuo sa svojim klubom PSK POBEDA i Mihajlom Cvetićem. Ideja je bila da prvi dan provedemo u Sokobanji, obiđemo Soko grad i ostatak dana provedemo u gradu u spa centru. Predložio sam Mihajlu da umesto toga, mi koji želimo da planinarimo, napravimo kraću turu na Devicu koju bih vodio. Posle par godina ovo mi je bila jako lepa prilika da ponovo popnem vidikovac sa koga se pruža prelep pogled prema Soko gradu iz ptičijeg rakursa, Sokobanju, Rujište i Rtanj u daljini. Sa mnom je pošlo nekoliko planinara i u spuštanju, nakon obilaska Soko grada, odvojili smo se od glavne grupe i otišli prema vidikovcu odlično markiranom stazom. Ideja je bila da uokvirimo ovaj dan planinarenjem i pripremimo se za sutrašnji uspon na Trem. Nakon uspona na vidikovac krenuli smo stazom ka spustu za paraglajdere iznad same Sokobanje gde smo napravili kraću pauzu pa u pravcu vodopada Ripaljka. Prelepa i ne toliko zahtevna tura koja u potpunosti odgovara vremenskom okviru koji smo imali za nastavak puta i vremenu koje smo planirali da odvojimo za ručak u Sokobanji.

Najmlađi drugari u Soko gradu. Foto: Gavrilović S.
Sa dragim prijateljima na vidikovcu na Devici. U daljini se vidse obrisi velikog čarobnjaka – Rtnja / Foto: Gavrilović S.

Trem: Na uspon smo pošli sa već ustaljenog mesta, sa Bojaninih voda, preko Devojačkog groba do vrha. Imali smo prelep dan za planinarenje, sa blagim povetercem, dobru vidljivost i bez kiše! Ove godine nisam išao na zimski uspon na Trem pa mi je ovo neka vrsta “nadoknade” za ovu sezonu. Volim ovu planinu. O Tremu sam slušao prvo od svojih prijatelja iz PD Jasenica i od Mile kada sam tek počeo da planinarim i zahvaljujući njima  “zarazio” se u potpunosti planinarenjem. Veliku zahvalnost im dugujem na tome. U proteklih sedam godina često dolazim ovde. Suva planina i Trem su je jedno od mojih omiljenih mesta za planinarenje i o njoj sam već nekoliko puta pisao.

Na pauzi ispod trema. Foto: Gavrilović S.
PSK POBEDA – TREM Oktobar 2017.

MIjači – Orlovica – Toletina – Kulina – Medvednik – Tornička Bobija – Ravne poljane – Zavišnica – Malo platno Medvednika: Kaže Mihajlo u jednom trenutku: ” .. I sada vidite zašto POSEBNO volimo valjevski kraj!”… I ja sada neću napisati razlog zbog koga je ovo rečeno ali je rečeno i to je istina. Delimo tu veliku ljubav, čini mi se veliki broj nas koji planinarimo već nekoliko godina zajedno u PSK POBEDA ali znam i za druge ljude, iz drugih klubova koji ovom delu naše zemlje pridaju posebnu priču kada je planinarstvo u pitanju.

Ovde je, ja bih rekao, sve u sazvučju. Ovde su planine zagrlile reke a livade se rasule na sve strane štiteći se oštrim plninskim ivicama i usponima. Ovde su kuće raštrkane ali taman toliko da se svi ipak ponekad sretnu, pomognu i pre svega sa osmehom dočekaju putnike, planinare. Ovde žive retke ptice i svijaju svoja gnezda visoko gore. Ovde su se opružili i medvedi, izrasli Jablanovi a magle se navukle na Povlene. Ušuškano u zagrljaju plavog neba ovo mesto postoji na tako lep način da mi se čini ponekad da je neko uzeo četkicu i naslikao sve te tonove, vrhove, uvale i livade tačno tamo gde treba i na način kako treba. Ovde zaspiš u tišini i ništa, ali ništa, ne može da ti poremeti miran san sem cvrkuta ptica i zvuka cepanja drveta u jesen, kada se sprema za zimu.

Oblaci na Medvednikom. Oktobar 2017./ Foto: S. Gavrilovic

Nekako skoro slučajno, mada verujem da u životu ništa nije slučajno, planirao sam u ovih deset dana uspon na Valjevske planine. Njih teško zaobilazim. Standardne smerove penjanja već odlično znam. Na Povlenu, u domu PD POVLEN, sam spavao prošle godine. Mislim da je sada vreme za Medvednik i Krušikov dom kod Svete. Ideja je da se popnem na Orlovicu, Toletinu i posle na Kulinu. Boško Stanojević mi priča kako zna da postoji staza i sa ove strane, iz pravca prilaska Mijačima. „Kroz Petroviće“ kaže, maleni zaseok levo do koga se spušta strmo levo od puta za Mijače. Spuštam se ka zaseoku nakon što su mi ljubazni domaćini na ulasku u Mijače dopustili da ostavim auto kod njih u dvorištu. Nema nikakvog obeležja kažu mi ti ljudi. Rukom je mahnula u pravcu Orlovice i rekla – „Eno je tamo. Tamo imamo voćnjak ispod.“ Mislim se, Bože kakvo bogatstvo imaju a jedva puta do njih, ispucalog, iskrajcanog, ne baš redovno održavanog. Možda je to sreća kako kaže moja drugarica Rada iz Pecke, otprilike preko puta vazdušnom linijom gledano. Spuštam se u „Petroviće“ i ulazim u domaćinstvo, na raskršću, sa koga nisam siguran da li da skrenem desno ili levo, iako pretpostavljam da je put koji krivuda gore taj, ali ipak pozdravljam te ljude, sede ispred svoje kuće i pitam ih. Kažu mi – “Nisu ovo Petrovići sine, samo je jedna kuća Petrovića, ona pri vrhu, mi smo ovde Brankovići.” Ponude mi da sednem sa njima i baka mi nabere grožđa. Raspričamo se u narednih pola sata o svemu. Životu ovde, putevima, povremenom prolasku planinara, retkom do duše – kaže baka dok deda sedi na basamacima i priča o svom životu. Ono grožđe, jesenje, nikada slađe. Domaće i neprskano!

Pogled sa Orloivice ka Medvedniku. Na vrhu sam ostavio nekoliko kamenova i počeo da “gradim” vrh. Foto: Gavrilović S.

Orlovica je na 45 minuta od Brankovića laganim hodom, uz konstantan, ne toliko oštar uspon. Preko livada sa kojih se pruža predivan pogled na okolni pejzaž, pored voćnjaka i oranica polako se penje na vrh. Na obodu Orlovice nalazi se borova šuma. Od nje se, na par stotina metara, nalazi vrh. Procenio sam najviše mesto i složio par kamenova na to mesto. Nedaleko odatle nalaze se sive kamene gromade, deo negostoljubivog pejzaža. Taj deo je iznad manastira Pustinja do koga vodi jedna jako strma neobeležena staza. Neko tuda prolazi ali veoma retko. Spustio sam se par stotina metara ka dole da vidim da li postoji neki lep vidik ka manastiru. Puta praktično nema ali nečiji trag prolaska postoji. Vrativši se nazad, opet preko livade spustio sam se po azimutu u pravcu manastira Pustinja i naišao na oštar, i slabo prohodan greben koji se nadvio tačno iznad manastira. Kroz krošnje i preko kamenog krša vidi se manastir Pustinja.

Sa Orlovice je pogled prelep. Sa jedne strane vide se Povlen i Jablanik, zaton u kome se nalaze Bebića luka i manastir Pustinja, a sa druge pogled puca ka Stavama, veštačkom jezeru i Medvedniku, Toletini na koju sam stigao nakon nekih pola sata hoda. Odozgo se magistrala otvorila kao na dlanu a sva seoca ovog kraja raštrkala po horizontu. Odavde, sa Toletine, vidi se skoro cela površina veštačkog jezera. Ostalo mi je još da se spustim do Krušikovog doma za taj dan, smestim kod Svete i napravim finalni uspon na Kulinu. Sa Toletine se vidi dom. Put ka njemu krivuda i potrebno je nekih pola sata do 40 minuta do tamo preko livada i tucanikom.

Pogled sa Kuline. Foto: Gavrilović S.

Kulina se uzdiže iznad doma u pravcu prema Jablaniku. Krenuo sam putem kako me je uputio Sveta ali sam nakon izvesnog vremena i kruženja stazom oko Kuline shvatio da nema jasno postavljene markacije i skrenuo upravno na izohipse pravo prema vrhu. Do markacije i belega vrha u šumi sam stigao nakon nekih dvadesetak minuta hoda. Kulina je najistaknutija od sva tri vrha koja sam popeo u tom danu. Sa livade ispod vrha koja pada prema domu Krušika pruža se prelep pogled. Lovačka čeka koja je postavljena na obodu šume, izrasta iz crvenkastog stenja koje se ispod čeke raspršilo kao nakupina koralja. Zatoni i skrivena mesta Kuline, izvor koji ima vode, nalazi se na putu ka domu, dokaz su o tome da ovaj prostor posećuju lovci, planinari. Tek sam ispod česme, u pravcu spuštanja ka domu naišao na već jako izbledelu markaciju. Shvatio sam da sam u usponu napravio popriličan krug. Opet, nije mi bilo ni malo žao. Sve vreme sam bio u tom začaranom krugu oko vrha i samo još bolje upoznao taj deo planine. Ovaj savršeni planinarski dan sam zaokružio ispred Krušikovog doma sa domaćinom Svetom u razgovoru i u igri sa drugarima koji se vrzmaju oko doma lajući na sve što prilazi. Strašni neki psi!

Vrh stoga ispod Medvednika / Foto: S. Gavrilovic

Drugi dan sam proveo u podnožju Medvednika na putu ka Torničkoj Bobiji u čije sam podnožije stigao sa Ravnih poljana. Drugi pravac kojim sam išao bio je prema malom platnu Medvednika i Zavojšnici. Jako loše markiran deo staze koji, sem markacije na samom početku staze, nema dalje markacija. To mi nije smetalo da se spustim par kilometara prema platnu ali sam odlučio, naišavši na prašumu koja je okovala stazu, da se vratim na glavni pravac. Ono o čemu sam kasnije razgovarao sa Svetom je da bi taj deo staze bilo dobro proći I markirati. Njime bi mogao da se napravi pun krug ispod samog Medvednika.

 

Rajac – Dobre vode – Šiljak – vrh Suvobora – Lovačka koliba

Pogled sa lovačke čeke ispod vrha Rajca. Foto: Gavrilović S.

Prvi dan na Rajcu sam napravio standardnu turu od doma preko vrha do Dobrih voda. Odatle popeo vrh Šiljak, preko koga sam, nakon dvadesetak minuta pauze nastavio prema vrhu Suvobora. Odatle se uputio u pravcu Danilovog vrha ali, pošto je dan nešto kraći, odlučio sam da ipak odem samo do prevoja i lovačke kolibe na putu koji vodi ka Koštunićima. I do kolibe se nisam spustio standardnom markacijom pošto sam u delu gde je trebalo skrenuti ka Ravnoj gori nastavio grebenom, u potrazi za Sunčanicama kojih sam već podosta nabrao na prvom delu uspona od doma do Dobrih voda gde sam, u hladovini, na jedan ekser okačio punu kesu mirisnih i preukusnih plodova prirode.

Da li treba još da pišem o tome koliko volim pečurke? Koliko je priroda savršena u svojim formama i diverzitetima. Koliko je bogata i maštovita, koliko je spremna da nesebično deli. Koliko je divno, što na samo par sati vožnje iz pretrpanih gradova, možemo sebi da priuštimo njeno društvo, u najšarenijem jesenjem ruhu i sa najdivnijim plodovima koji niču rasuti po zelenim tepisima obronaka Rajca. Sunčanice se kočoperno izdižu po livadama loveći zrake sve kraćeg dnevnog osunčanja..

Na odmorištu – Rajac. Foto: Gavrilović S.

Sunce na svom prividnom kretanju po eklipsi prolazi kroz prolećnu tačku u trenutku prolećne ravnodnevnice i jesenju tačku u trenutku jesenje ravnodnevnice. Tada je dnevni luk sunčevog kretanje, jednak noćnom, pa obdanica i noć traju po 12 sati. To se dešava dva puta u toku  – oko 21. marta (prolećna ravnodnevnica) i oko 23. septembra (jesenja ravnodnevnica). I mesec dana pre bio sam sa POBEDOM, na republičkoj akciji – DAN ČISTIH PLANINA, na ovoj stazi u to vreme tačno kao i sada. Samo sto sada sam prolazim ovom stazom, nešto izmenjenom maršrutom i uživam u svakom koraku koji poklanja ovo divno mesto, dubokim vizurama i tišini. Mozda je jesen i najbolje vreme da se dodje ovde. Meni se čini tako. U ovoj planinarskoj 2017. ovo mi je četvrti put da sam ovde. Sva četiri godišnja doba sam doživeo na Rajcu ove godine. Jesen me je najviše „obradovala“ svojim bojama, slikama i ukrasima, ljubičastim izmaglicama, koje se igraju sa udolinama, pokrivajući ih i iznad kojih posipaju vrhove dok crveni krovovi zaseoka, tek tu i tamo provire, zacrvene pejzaž, kako bi Crnjanski u svom sumatrijskom mementu primetio – „kao iz zavičaja trešnje“.

Napomena*

Raško Dimitrijević, književnik, prevodilac i književni kritičar, profesor Beogradskog univerziteta rođen je 15. marta 1898. godine u Beogradu. Studirao je književnost u Parizu i Strazburu.

“Profesor Dimitrijević gajio je veliku ljubav prema Francuskoj, koja je bila njegova druga otadžbina. Počeo je da studira medicinu u Monpeljeu, ali ga je književnost privukla u Strazbur. Na našu Katedru za opštu književnost i teoriju književnosti došao je zaslugom profesora Vojislava Đurića, obnovitelja te katedre. Pored Dimitrijevića, bio je tu sjajan tim znalaca: Radoslav Josimović, Vladeta Košutić, Milan V. Dimić, Ivo Tartalja, Nikola Milošević. Raško je bio ‘glavni solista u tom orkestru’, i sačekivao je mlade, koji su željni kulture i znanja dolazili iz čitave zemlje. Mnogi od njih postali su dobri pisci; Danilo Kiš, Predrag Bajčetić, Muharem Pervić, Slobodan Rakitić, Milisav Savić, Nikola Koljević, Matija Bećković, rekao je profesor Nedeljković, podsetivši i na to da su Katedru za opštu književnost posetili i Rober Eskarpi, Rene Velek, Robert Jaus, Žan-Pol Sartr.”

Profesor Dragan Nedeljković

U ranoj mladosti imao je još jednu strast, o kojoj je kasnije govorio i pisao: “Posle četvrtog razreda osnovne škole počeo sam da učim jednu drugu školu koju sam izučavao tokom celog života — to je planina… Naučio sam da volim sve što je oko mene”. Tada je počeo da vodi i planinarski dnevnik, koji će biti klica za kasniju “Knjigu o planini” i roman “Ka visinama i ćutanju”. U “Sportskoj enciklopediji” ostalo je zapisano da je bio “prvi srpski alpinista”. Osvajanje planinskih vrhova za njega je imalo dublji smisao koje je odgovaralo Sokratovoj etici, ispisanoj na proročištu u Delfima: “Upoznaj samoga sebe”.

Preuzeto sa: http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=671.0

Ispred platna Medvednika na putu ka Torničkoj Bobiji
Advertisements

REPUBLIČKA AKCIJA – POVLEN* I BEDEN

Beden / Foto: S. Gavrilovic
Logotip kluba PD Žeželj iz Kragujevca
Ovaj tekst i sve prilogu u njemu posvećujem prijateljima, planinarima PD ŽEŽELJ iz Kragujevca, koji su u povratku kući sa republičke akcije na Povlenu doživeli tešku saobraćajnu nesreću.

 

Boško Stanojević pokazuje kantarion. Pauza na usponu na Beden. / Foto: S. Gavrilovi

U dve nedelje bio sam dva puta bio na Povlenu. Oba puta sa PSK POBEDA. Prvi uspon sam imao sa Boškom Stanojevićem koji me je pozvao da sa njim vodim grupu planinara na Beden i veliki Povlen, kužnom stazom i koji je imao puno poverenje u mene prepustivši mi vođenje grupe na čemu mu se i ovim putem zahvaljujem! Prešli smo ukupno 13km sa visinskom razlikom od približno 400m po veoma vrućem danu. Za Beden smo se odvojili sa makadamskog puta koji dom PD Povlena povezuje sa Debelim brdom sa željom, da u okviru ture, svi koji su odlučili da krenu imaju jedan deo lepog uspona koji je sa ove strane kontinualan sve do samog Bedena.

Vernakularna arhitektura po meri ćoveka i njegovih potreba. Na livadama ispod Bedena. Foto: S. Gavrilovic

Posle serpentina kojima se penje nekoliko stotina metara, izašli smo na livade ispod samog Bedena i prošli pored pastirske kuće pravo pema vrhu i Bedenčićima – kamenjem grupisanim u mala brdašca po livadama podno samog vrha. Moja prijateljica Rada, rođena u tom kraju, objasnila mi je da su domaćini, čisteći livade napravili te male “tumuluse” koji podsećaju na brdašca posuta po livadama na vrhu a ceo krajolik dobio zasluženo, pored Bedena i svoj deminutiv – Bedenčići!

Sa Boškom Stanojevićem na Bedenu.

Plan je bio da se, posle Bedena, deo grupe koji je to želeo, odvoji i sa mnom dalje krene na veliki Povlen iz pravca srednjeg Povlena preko grebena i da se spustimo direktno do doma. Drugi deo grupe otišao je pravo do doma PD Povlen i tamo nas je sačekao. Cela ova tura nije teška i previše zahtevna ali pruža puno uživanje svima onima koji vole prirodu i Povlene a ne penju tako često ovaj pravac! Meni ostaje želja da popnem sve te vrhove u zimskim uslovima i zaokružim u potpunosti ovu divnu priču o Povlenima i Valjevskim planinama!

Deo grupe koji se popeo na veliki Povlen. Pauza na vidikovcu pre samog vrha. / Foto: S. Gavrilovic
Republička akcija na Povlenu. / Foto: S. Gavrilovic

Drugi uspon imali smo 28. jula sa Dušanom Jankovićem u okviru republičke akcijekojoj je prisustvovala PSK Pobeda  i koja je obuhvatala penjanje na Povlen preko tri staze, različite težine u odnosu na šta je zavisilo i vreme polaska na pojedine pravce i uspone. Akciji je prisustvovalo oko 300 planinara iz različitih klubova iz Srbije kao i gostiju iz Bosne.

Dan nam je počeo kašnjenjem zbog saobraćajne nesreće koja se desila u blizini Lazarevca te je ceo saobraćaj bio skrenut ka Ćelijama gde smo izgubili sat vremena u samom dolasku. Nakon kraće, već tradicionalne pauze u restoranu Duga, stigli smo do Debelog brda a odatle do doma PD Povlen nešto malo pre 11 časova – tačno pred polazak grupe kojoj je bio cilj da popne sva tri Povlena, obiđe lokalitet Ploča i tako zaokruži planinarski dan.

Neposredno pre početka uspona ispred doma PD Povlen. Budući planinci! / Foto: S. Gavrilovic
Nakon dodele nagrada najmlađima na trci neki od nas su se pridružili klincima u preskakanju bala sena. /Foto: Radmila Terzić

Uspon smo započeli već dobro poznatim smerom direktno ka velikom Povlenu, potom grebenski, pa preko livada ka srednjem sa koga smo se spustili do Ploča, obišli izvor na međi između malog i srednjeg Povlena gde smo dotočili vodu, napravili pauzu i odakle smo se razdvojili od grupe planinara koja se vratila u dom. Dušan mi je poverio deo naše grupe a sa Nadom, iz PD Povlen, koja je odlično vodila celu akciju ispred svog kluba,  dogovorio sam se da im pokažem deo grebenske staze koju sam peo sam pre nekoliko meseci i koja nije markirana a koju će, članovi kluba posle ove akcije, siguran sam markirati!

Janko, Vesna i S.G. na pauzi na grebenu velikog Povlena. / Foto: Rada Terzić

Sa nama su sve vreme bili i naši prijatelji iz PK Žeželj iz Kragujevca, kao i planinari iz PD Povlena koji u svom društvu, što me posebno obradovalo, imaju i najmlađe članove! Naš novi prijatelj Janko pratio nas je u korak u punoj snazi i svojoj vedrini iako ima tek 14 godina – možda i pravo vreme za početak ozbiljnijih uspona kojih će on, u to sam siguran, tek imati!

Pogled sa velikog Povlena. / Foto: S. Gavrilovic
Sa dragim prijateljem Kaletom iz PD Povlen na velikom Povlenu.

Prešavši grebenski deo prema livadi ispod malog Povlena, bilo mi je jako drago što sam ovaj deo staze podelio sa prijateljima! Taj uspon je dobar, planinarski, po kamenim gromadama koje podsećaju delom na grebensku stazu velikog Povlena ali sa znatno više detalja dok se pogled otvara na obe strane kose koju smo popeli. Pri tome je senovit, što je prijalo u vrelom letnjem danu i sačuvalo možda malo snage i zaliha vode koju smo svi pili u većim količinama nego inače.

Na srednjem Povlenu. PSK Pobeda, Beograd sa Dušanom Jankovićem

Mali Povlen smo popeli iz standardnog pravca a i ovaj put sam razmišljao o varijanti tog uspona sa drugih strana i sa većom visinskom razlikom. Na vrhu smo tradicionalno napravili malo dužu pauzu, novim članovima kluba i grupe ispričali o okolnim vrhovima i planinama koji su se lepo videli po vedrom danu. Grupa koju je  vodila Nada iz PD Povlena bila je odmah iza nas i malo se sporije popela uz strminu malog Povlena ali su svi planinari došli uspešno do vrha!

Na grebenu oštre kose prema malo Povlenu. / Foto: S. Gavrilovic
Na vrhu malog Povlena. / Foto: S. Gavrilovic

Poslednju pauzu, u spustu prema domu, napravili smo  na skretanju za Beden i odatle se relativno brzo našli ispred doma gde nas je čekao ručak koji se ceo dan krčkao u ogromnim kazanima a naravno, obradovalo nas je i Valjevsko sa kojim su neki od nas imali sreću da nazdrave na samom vrhu – na malom Povlenu – najvišem od sva tri Povlena.

Logotip kluba PD Žeželj iz Kragujevca – Preuzeto sa sajta: http://ritamgrada.rs/kragujevac/vesti/pd-zezelj-organizuje-osnovnu-skolu-planinarenja/

Planinari iz PD Žeželj sedeli su sa nama dobar deo slobodnog vremena i krenuli su nešto ranije od nas. Na delu puta, u blizini sela Rovni, na povratku ka Beogradu zaustavila nas je policija i obavestila da se desila teška saobraćajna nesreća u kojoj se prevrnuo njihov autobus i da ima povređenih planinara. Pored nas su u velikoj brzini prošli i pripadnici službe GSS-a, koji su, otprilike u isto vreme pristigli na mesto događaja i iako su nas pripadnici policije udaljavali, deo naše grupe odmah je otišao do dela puta gde se dogodila nesreća u želji da, ukoliko je potrebno pomognemo ali su zahvaljujući zaista profesionalnoj i munjevitoj intervenciji valjevskih službi hitne pomoći, policije i vatrogasnoj službi svi planinari bili već zbrinuti i odveženi do lokalnih bolnica i urgentnog centra u kojima im je pružena prva pomoć i gde su zbrinuti.

Ovaj, stvarno dobar planinarski dan, u najvećoj meri je obojilo ovo događanje ali je činjenica da su svi planinari iz Kragujevca zbrinuti i da su živi bila najznačajnija! Ovim putem se, mogu to da kažem lično ali slobodno i u ime svih ostalih koji su bili na toj akciji ZAHVALJUJEM valjevskim službama hitne pomoći, policije i vatrogasnoj službi, službi GSS-a kao i lokalnim novinarskim ekipama koje su maksimalno profesionalno izvestile o ovom događanju i ispratile ga u narednim danima. Danas sam upravo i stupio u kontakt sa planinarima iz Kragujevca i dobio informaciju da su svi dobro i da se pored svega oporavljaju.

Na kraju, pored prve i NAJVEĆE želje da se kragujevački planinari oporave što pre i pridruže nam se na narednim usponima, imam i jednu malu sugestiju za sve vas koji pratite ovaj blog, bilo da ste članovi klubova ili deo rukovodstva klubova. A to je da se na narednoj akciji koju bude organizovao PD Žeželj iz Kragujevca pojavimo u što većem broju ili da se organizuje jedna vanredna republička akcija na Gledićkim planinama u dogledno vreme kako bi podržali naše prijatelje u što većem broju!

Trenutno je naredna akcija PD Žeželj iz Kragujevca otkazana. http://www.pdzezelj.org/

Do narednog teksta svima vam želim VEDRO!

Na stazama Povlena. / Foto: S. Gavrilovic

Napomena: U ovom tekstu sam odlučio da ne pišem o problematici prevoza planinara do mesta gde počinju svoje uspone i mogućnostima da “biraju” autoprevoznike, tehničkoj ispravnosti vozila… Mislim da je to važna tema, da govori u velikoj meri o stanju u našem društvu i  njom treba da se pozabavimo svi zajedno u matičnim klubovima, udruženjima i svakako u Planinarskom savezu Srbije.

 

100 HRASTOVA ZA SAVINAC

100 HRASTOVA ZA SAVINAC / by Srdjan Gavrilovic
100 HRASTOVA ZA SAVINAC / by Srdjan Gavrilovic

SRB/ENG text

Ilijak-Savinac je jedna odnajlepših pešačkih tura koju je organizovala P.D. Pobeda sa Boškom Stanojevićem uz posetu STAROM HRASTU! Imao sam priliku da ga vidim i o tome sam već pisao poseban blog. Sinoć je hrast POSEČEN! Iako je lokacija bila sanirana i stepenasto odvojena od trase puta! HRAST JE NEKOME SMETAO! INICIJATIVA: 100 HRASTOVA U SAVINCU PREDLAZEM… Da u blizini mesta gde je posečen stari hrast organizujemo i posadimo 100 HRASTOVA koji će trajati MNOGO DUŽE od ovih BAHATIH ljudi koji se kriju i pred sobom i drugima!!! Ako je moguce da niknu iz OVOG hrasta koga su tako NELJUDSKI uništili!!!! Iz njegovih grana! I za 600 godina kada neko dodje da obidje taj lokalitet ZNA da je tu PRESEČEN NAROD ove zemlje bahato i RUŽNO!!! Kao da ne misli! Kao da ne postoji! Kao da ga NEMA! Ovoliku BAHATOST zaista ne možeš da ocekujes u državi koja se zalaže za ljudska prava, dobrosusedske odnose i razne druge stvari kojih su im PUNA USTA! Ovo je JAKO JAKO RUŽNO najbljaže rečeno! INICIJATIVA! 100 HRASTOVA u REGIONU SAVINCA! Pozivan i gradjane Savinca da u SVAKOM dvoristu zasade po JEDAN HRAST! I dalje ćemo ići u Savinac iz pravca Ilijaka! I možda na već nekoj narednoj akciji ZASADITI NOVI HRAST!!!!!

One of the most prominent walking tour through central Serbia, from Ilijak hill top to Savinac village and up to the place where OLD OAK tree was staying for more than 600 years was ruin last night – in early morning hours in order to run highway at the spot where old tree was. Although the people from local community, and people from whole country raised their voice nearly two years ago against it they did it yesterday despite all campaigns during last two years! Sad story about nature preservation and citizens rights in order to maintain their own community and to establish their crucial right in preservation of nature! Our Ministries and building companies neglected in total all pros and cons to preserve the spot and to re-arrange the corridor of the new highway.

The INICIATIVE…
Is to plant 100 OAK TREES in the region of Savinac in order to remember the outraging gesture and to preserve remembrance on old oak tree for future generations

GRADAC | NAJČISTIJA REKA ISTOČNE EVROPE

Stablo iznad reke Gradac
Stablo iznad reke Gradac / photo by S. Gavrilović

Proleće samo što nije… “Neverne Tome” su pomislile da sam se umorio od zimskih uspona… Teško! Tek planiram “prave” ture, povratak u neke krajeve koje sam obilazio zimus a divni su u svim godišnjim dobima. Da li ste razmišljali o tome? Kako je Rtanj OKOVAN zimi, blag krajem proleća ili u ranu jesen. Težak sa severne strane ali prelep! Kako možete da prespavate na Grzi u planinarskom domu, rano, baš RANO ujutro, obidjete malene vodopade, vrelo Grze i svedočite vilinskoj magli iznad proširenja u vidu omalenog jezera koje formira Grza. Nisu slučajno naši mitovi potekli tokovima vila i vilenjaka, kojih ima i kod Kelta. Nisu slučajno naše Ravijojle u njihovom jeziku “devojke ustalasale plave kose”… Zamišljene su u slovenskoj mitologiji kao devojke naklonjene ljudima – nije li to primesa HUMANISTIČKOG pogleda na svet od najranijih vremena, da se sve okreće ka čoveku, pa čak i bića iz mašte, mita, kao predloška kulture? One žive daleko, po planinama, zovu ih još i PLANINAKINJAMA, ZAGORKINJAMA (ako znate još neki izraz, u vašem kraju, molim Vas POŠALJITE mi da dopunim ovaj tekst njime). One žive pokraj oblaka ili u njima, pored obale reke, jezera. Verovalo se da se rađaju iz rose. Iz kapljica! Najčistijih kapi! Planinskih… Da li znate kada vidite sokola, konja, vuka, da je to možda baš VILA koja je preuzela njegovo obličije i ostavila materijalne tragove u snegu ispred vas. Nemojte biti UBEĐENI da je neka “stvarna” životinja ostavila tragove kada idete na uspon i u snegu ispred vas vidite mekane tragove … Tome služe zimski usponi, između ostalog, da nam vrate maštu, veru u lepše, bolje prostore gore ili dole ispod nas gde vredni patuljci kopaju po rudnicima u Sokolini i vade grumenje sa zlatom, napijaju se dobrim pivom i sa Velesom (antičkim Panom) sviraju frule! U toponomskim nazivima promećuje se veliki broj mesta u  Srbiji i Crnoj Gori koji “vilu” imaju u svom nazivu  – Vilin izvor na planini Komu, Viline vode u Beogradu a vilina kosa sa druge strane, predstavlja opasnu parazitsku cvetnicu, jednogodišnju biljku koje se treba čuvati…

Crkva manastira Lelić / Photo by S. Gavrilović
Crkva manastira Lelić / Photo by S. Gavrilović

Jedan, meni potpuno vilinski izlet, sa Ivom i Mirom,  koga je vodio Boško Stanojević, a verujte mi, nisam upoznao nikoga ko sadržajnije vodi planinarske ture od Boška Stanojevića iz PD POBEDA, bio je izlet kroz kanjon reke GRADAC! Odlučio sam da o njemu pišem jer on spaja sve ono što planinarenje jeste – hodanje, penjanje, uživanje, uspon na stenu i lepu, dugačku turu u kojoj upoznajete mesta i ljude, posetite tačke na koje ne dođete tako često, vidite i saznate da prostor ima svoje “slojeve” koji se menjaju kroz vreme, kroz istoriju. To je izlet koji je iznenadjujuće BOGAT i sa koje god strane se odlučite da ge organizujete, nećete pogrešiti!

Vila / Izvor: http://www.meetup.com/SchoolOfMagick/events/90642342/
Vila / Izvor: http://www.meetup.com/SchoolOfMagick/events/90642342/

Od manastira Lelić, koji smo prvo posetili došavši iz pravca Valjeva, putem podno spomenika Stefanu Filipoviću, u kome je sahranjen vladika Nikolaj Velimirović i koji je zadužbina vladike NIkolaja i njegovog oca Dragomira, kratko se ide asfaltom sa koga se odvaja i skreće desno, prvo kroz selo, pa kroz šumu i polako spušta prema kanjonu reke Gradac. Put je dobar i nije težak, cela tura je zapravo takva! Jedna od onih koje treba prirediti kada vam je potrebna pauza između dva jača uspona i želite da održite tonus.

Brda u okolini Lelića / Photo by S. Gavrilović
Brda u okolini Lelića / Photo by S. Gavrilović

Sama klisura reke Gradac predstavlja najbogatiju pritoku reke Kolubare, pruža se pravcem jug-sever i nije prevelike dužine -22.7km. Samo hodanje uz reku nije teško pošto je poprečni profil pada svega 7-10% a prilaz iz pravca Lelića  značajno je strmiji od samog hodanja šumskom stazom uz rečno korito i povremeno povlačenje od reke, kroz šumu, da bi se opet došlo do same reke i kaskada na kojima se može zapaziti riba u plićini. Izlaskom na prvu zaravan, livadu, dolazi se do reke Gradac, najčistije reke istočne Evrope! I tu bi mogli započeti svoja prolećna planinarenja ili zaokružiti sezonu sa jesenjim planinarenjem. Svakako je mesto koje treba posetiti!

Iznad reke Gradac
Iznad reke Gradac

Ideja očuvanja, ove prirodne celine, javila se još pedesetih godina XX veka, što je, poprilično rano, imajući u vidu odnos u našem okruženju po pitanju očuvanja prirodnih celina i ekologije,  a prva asocijacija za očuvanje EKOD “Gradac”, osnovana je 1986. godine kao jedna od PRVIH asocijacija udruženih oko ideje EKOLOGIJE u tadašnjoj Jugoslaviji! Klisura reke Gradac stavljena je pod zaštitu kao prirodno dobro od velikog značaja II KATEGORIJE a predeo obuhvata klisuru reke sa atraktivnim geomorfološkim karakteristikama.  (više podataka možete pogledati ovde: http://www.rekagradac.org/ )

Gradac / Photo by. S. Gavrilović
Gradac / Photo by. S. Gavrilović
Kanjon reke Gradac / Photo by S. Gavrilović
Kanjon reke Gradac / Photo by S. Gavrilović

Posebno interesantnu tačku na ovoj planinarskoj turi činila je poseta stenama i gradu koji se nalazi neposredno iznad reke Gradac a nedaleko od livade na koju smo izašli. Taj uspon traje svega nekoliko minuta i izlazi se na arheološki lokalitet Jerininog grada, koji je u fazi konzervacije a iznad njega dalje na vidikovac, sa koga se pruža fantastičan pogled na kanjon reke Gradac i okolna brda te pejsaž u celini. Sam lokalitet, lokalno stanovništvo je zvalo “bežane” a mi smo prošli pored donjeg dela zidinana na brdu Branig, pored lokaliteta crkve. Najviša tačka te utvrde je inače na 441mnv a najniža na 220mnv. Na poljani, sa koje se pristupa na most preko reke pa prema utvrdi, nalazi se tabla sa svim potrebnim informacijama kao i objašnjenje za one koji se bave sportskim ribolovom! Samo utvrđenje se nalazilo na nekadašnjem putu koji je povezivao ovaj deo i Podrinje sa Valjevskim planinama, i bogatim rudnim nalazištima na njima.  Svakako se treba popeti taj kratki deo i doživeti kanjon sa ove tačke!

Gradac / Photo by S. Gavrilović
Gradac / Photo by S. Gavrilović

Put sa zaravni, ispod srednjevekovne utvrde vodi prema manastiru Ćelije kroz šumu, pored reke i u jednom delu penje se i udaljava od reke da bi se ponovo spustio na finalni deo zaravni, ispred etno domaćinstva, neposredno ispod manastira Ćelije. Ta krivudava linija, kojom se hoda, po šumskom putu, prošarana lišćem i šumom reke ispod nas, sa pauzama na kojima se zastane i vide ribe, kako miruju u mirnojoj zoni voda, ove poprilično žustre reke ali ne i prebrze, vraćaju me na početak ovog teksta i maštanje. Planinarenje je u velikom delu zapravo traženje mašte, vraćanje u one lepe zone razmišljanja i udaljavanje od svakodnevne vreve, opterećenja svakodnevnim problemima gde se svaka teskoba izbacuje a organizam puni najčistijom kiseonikom koji mozgu vraće vitalnost koja budi maštu. Tu i tamo po koja pečurka, koja proviruje iz lišća ili iza stabla, šuštanje grupe, koje je siguran sam, uznemirilo šumske ptice koje su utulile svoje beskonačne razgovore i možda nateralo vile da se sakriju u reci. Dan je blistav, sunce svetluca i iskri po ustalasaloj površini reke koja teče preko kaskada postavljenih upravno na tok.  Na proširenjima gledam da li ih ima. Da li igraju negde kolo po vodi, ili se voda mreška i svetluca tako, samo zbog sunca i neprekidnog kretanja.  NIje ni čudo tražiti vile ovde! Nekada je tu bilo mnogo vodenica, potočara, koje su okretale i mlele žito i kukuruz! To su njihova staništa! Možda se koja zadržala, sakrila iza stene, pritajila. Grupa joj svakako smeta! Šuštanje lišća, žagor…

Iva na Gradcu / Photo by S. Gavrilović
Na Gradcu / Photo by S. Gavrilović

Pauzu smo napravili u etno domaćinstvu, centru za ekologiju i etnologiju “Studenac”, pre obilaska manastira Ćelije. Tu su Iva i Mirjana naručile čaj od nane a ja domaću! Domaćin je odšetao do reke i pored mostića – improvizovanog, nabrao nanu, stavio je u šolju vruće vode i poslužio čaj! Posle smo se spustili do dole i nabrali malo nane i sami. Tek toliko da ponesemo za uspomenu na taj detalj. U prirodi se ne bahati! Uzimaš samo onoliko koliko ti je potrebno za taj trenutak. Sve ostalo nalaziš uz put! A put zna da bude jako dug. A ti moraš da naučiš na njemu da budeš pre svega STRPLJIV! Generalno, na reci Gradac, veliko je bogatstvo biljnim i životinjskim svetom. Na toj nevelikoj lokaciji, smenjuju se tipologije i morfologije, kratko bi se moglo reći! Raznovrsnost ekoloških uslova je jako velika i klisura je dom mnogih ENDOMORELIKATA – starih vrsta koje žive na malim područijima kao i NEOENDEMITA koje predstavljaju mlade vrste koej žive na malim područijima za razliku od ENDEMSKIH vrsta koje su jedinstvene za određeno područije! Zahvaljujući poziciji i lokaciji, klimatu i zaklonjenosti, očuvanosti ekotopa i udaljenosti od dinamičnih tokova, ovo područije je uspelo da očuva svoju jedinstvenost!

Šumsko blago / Photo by S. Gavrilović
Šumsko blago / Photo by S. Gavrilović

I ne! Na kraju ove priče, nemojte da zamenite vile sa RUSALJKAMA! Rusaljke imaju ZELENU kosu i one po nekim predanjima žive u reci i vuku sve za nogu ko im se približi! One žive u Dnjepru i u Dunavu! Njih je Gradac oterao svojom lepotom i jedinstvenošću a Veles, Bog voda u slovenskoj mitologiji, najveći protivnik Peruna, pomogao mu da se one nikada ne vrate! I OPREZNO! Vile imaju luk i strelu i znaju da ih upotrebe kada ih neko uvredi!

Pogled sa platoa iznad manastira Ćelije / Photo by S. Gavrilović
Pogled sa platoa iznad manastira Ćelije / Photo by S. Gavrilović
Vila / izvor: http://www.osimira.com/?p=1088
Vila / izvor: http://www.osimira.com/?p=1088