Tag Archives: Bobiša Marinović

DURMITOR 2 – BOBOTOV KUK – PODUPIRAČ NEBA

Pogled sa Bobotovog kuka

Prvi dan planinarenja na Planinicu bio je obeležen stvarno savršenim vremenom za uspon. Drugi dan u zoru, posle doručka i priprema u odvezli smo se iz atletskog kampa Ašković do Sedla odakle je započinjao uspon u dve grupe. Prva, veća, išla je sa Bobišom Marinovićem na Bobotov kuk a druga sa Zoranom Kovljenićem na Bandijernu. Kada smo izašli is minibusa ispred nas je već uveliko zarudilo. Desno od nas Krsta i Čiste strane, levo se put spušta strmo u Poljice. Pravimo poslednje pripreme pred početak uspona, Skidamo nepotrebno ili navlačimo na sebe – kako ko podnosi vetar i hladnu zoru. Miroslav je u majici kratkih rukava! Poprilično duva i vetar je jutarnji, hladan, uvlači se u kosti polako ali sigurno. Čim počnemo da hodamo biće bolje!

Pogled u zoru sa Sedla na Stožinu (1905mnv)
Zubi u zoru (06:30)

Prvi deo uspona je lagan, sa jednim manjim detaljem koji lako savladavamo pošto je postavljena sajla. U grupi ima i dece. Malo sam se opustio i izlanuo nekoliko puta pa su me upozorili na malu decu. Nisam razmišljao o tome u trenutku. dešava se da te na planini u društvu ljudi koji sa tobom dele sve ponese neki osećaj, opustiš se, vikneš, razgališ malo ponekad. Setim se uvek moje ekipe iz palanačke Jasenice koja peva na sav glas! Sa njima sam počeo svoje prve ozbiljnije korake, sa Milivojem Tomićem. Bobiša je na početku kolone i ima pristojan ritam, prilagođen grupi. Kada smo stigli do Surutke pošto smo prošli ispod Uvite grede, pravimo prvu pauzu i delimo se u dve grupe – Sokolova ide na Bandijernu, ostatak grupe na Bobotov kuk. Sunce se polako pomalja i počinje prijatnije da greje. Vreme je za prvo skidanje i raskopčavanje iako ćemo još neko vreme da se krećemo po senovitim džepovima. Miroslav ništa ne skida. On je i dalje u kratkoj majici! Zubi se polako otkrivaju ispred nas. Sunce ih sve više obasjava i njihovo crvenilo prelazi u žućkasti odsjaj – opet Dolomiti pomislim i njihova karakteristična jutarnja boja.

Sunce naše (Miroslav) pomaže Radi
Aluvijale Durmitora – Samar

Bobiša me moli da budem na začelju kolone do vrha. Pažljivo vodi grupu a veče pre je obavio razgovor sa nekolicinom koja se pita da li može da se popne na sam vrh zbog sajli i delimično straha koji imaju od visine. Jako pametno sa njima razgovara o tome i objašnjava detalje uspona. Toliko bitan deo za planinarenje – upoznavanje sa stazom, eventualnim detaljima koji nisu laki i razgovor sa vodičem.  Veče pre uspona je bitan deo uspona uvek kada se radi o dvodnevnoj turi. I ljudi koji su prvi put ovde imaju priliku da se upoznaju sa nama, pitaju, druže i opuste za sutrašnji uspon.

Senke Zuba na Durmitorskom prevoju

Polako smo se spuštali prema Zelenom viru odakle je započinjao finalni strmi uspon prema Bobotovom kuku. Iza nas su se beleli Zubi u svojoj naizgled krhkosti, desno od nas Minin bogaz a levo aluvijale Samara koje kao da je neko snagom ruku posložio i izvajao snažnim stiscima i uvrtanjem. Čovek na ovom mestu ne može da se ne zapita kakve su to sile oblikovale ovo mesto, izmesile ga i nazubile sa druge strane, ostavljajući ovegromade kao vrhove da prkose vremenu eonima.

Na stazi ka Bobotovom kuku
Bobotov kuk iz pravca Surutke

Na kraju kolone sam sa Ljiljanom raspredao o jučerašnjem danu i na kraju smo se sprijateljili i polako ali sigurno popeli preko Danilove ploče savladavši jedan kuloar koji nije toliko tehnički zahtevan koliko se čini na prvi pogled. Okupili smo se ispod samog Bobota i tu napravili pauzu za finalni uspon na vrh koji se nalazi na samo nekoliko stotina metara od nas polukružno, prema Škrki koja je 800 metara duboko ispod nas.

Uspon – Zubi
Ispod Bobota.. Sa kraja kolone…

U prvoj grupi odmah do Bobiše išlo je nekoliko planinara sa kojima je sinoć razgovarao i koji su procenili da neče možda moći, iza ostatak grupe na čijem sam začelju. Iskreno, ta pozicija me umara jer imam svoj tempo koji je poprilično jak ali sa druge strane imam vremena da fotografišem grupu, gledam ljude i pazim na njih. Bobiša se povremeno okreće i dogovaramo se pogledom a opasnosti i posebnih situacija nema. Ispod nas se, posle prevoja otvara Škrka sa ove strane i Planinica koju smo juče popeli kao na dlanu! Visoko smo iznad i ovo je vizura koja je verovatno najlepša posle one koja nas čeka na vrhovima. Polako skidamo opremu i ostavljamo štapove koji nam neće trebati na finalnom usponu. Procenjujem mesto gde bih bez problema mogao da se uzverem bez postavljene sajle. Ima nekoliko pravaca koje lako možeš da popneš. Ipak, po dogovoru sa Bobišom pratimo grupu i svi smo na sajli. Polako, jedan po jedan se penjemo da izlaza sa sajle i u par koraka smo na vrhu! Bobotov kuk!

Poredak pri finalnom usponu i izlasku na Bobotov kuk.. Tamara, Sneža, Bobiša…
Finalni deo uspona na vrh
Preko ivice

Kažu da se vrhovi ne osvajaju. I to je istina. Popeli smo se na ovog gorostasa (2523mnv) koji se kočoperio iznad nas satima dok smo mu prilazili. Na vrhu se upisujemo u knjigu, udaramo pečate u knjižice iako znam da ću ubrzo da se vratim na Durmitor. Ispod nas se otvara ceo masiv, najveći deo Crne Gore kao na dlanu! Prelepo vreme i velika dubinska vizura nam dopuštaju da vidimo i najudaljenije vrhove. Ja tražim pravce na mapi koje sam želeo da usnimim za nekoga. Tražim azimut prema Kolašinu. Gledam Bezimenog nedaleko od nas. Sada ne izgleda toliko neosvojivo kao juče. Možda je baš on sledeća tačka. Mislim o tome i danas. Žabljak se otvorio ispod kao zdelica puna zelenila sa gorskim očima – Crnim jezerom. Bobiša je sve izveo na vrh koji sa susednim Bezimenim, nešto nižim i Đevojkom sačinjava SOU NEBESKU ili podupirač neba! Kako lep i maštovit naziv koji se od grčkih Atlasa transponuje na ovaj skup crnogorskih toponima!

PD POBEDA na Bobotovom kuku
V&V, S&T na Bobotovom kuku!
Vrh
Pogled u pravcu Kolasina
Miroslav pri pažljivom silasku sa vrha

Na silasku se držimo prethodnog rasporeda kretanja. Bobiša polako ide niz sajlu a za njim ostatak grupe, polako dok svi nismo sišli. Na silasku srećem ljude iz Rijeke! FIUMENI su se uputili na Bobotov kuk! Moji zemljaci – Istrijani! Pozdravljamo se i upoznajemo.  Na mestu pred finalni uspon na kome smo pravili pauzu sakupljamo se i pripremamo za silazak. Oko nas se vrzma jedan šarplaninac. Kako se ON našao ovde nemamo pojma ali se sa nama spušta polako do kuloara gde je napravio zastoj. Ostao na pola i ne može dalje. Grupa stoji i gleda ga. Spustio sam se preko njega i stavio mu dlanove da se preko njih polako spusti i mrvicu po mrvicu siđe. Ta dlakava loptica velike hrabrosti i neprikosnoveni čuvar stada nije se više odvojio od nas a posebno kada sam izvadio zaostalu vodu i prelio u praznu flašu koju sam prethodno prerezao perorezom kako bi mogao da pije kao iz posudice. 🙂 Prevelika je moja SREĆA na stazi kada sretnem psa! On postaje tada PUNOPRAVNI član družine sa svojim zahtevima.

Svako nađe prijatelja na usponu! Pufnica dlakava sa VELIKIM šapicama koje smo čuvali pri silasku! :-))))
Sloba “uvatio” lad!
Na silasku

Na zelenom viru se sastajemo sa Zoranovom grupom koja je sišla sa Bandijerne i koja se sunčala dok smo mi polako silazili sa Bobotovog kuka. U rancu mi preteže kamenčina od dve ipo kile koje sam poneo sa Bobotovog kuka. Preko Mliječnog dola i Urednog dola spustili smo se polako do Poljica, malo ispod Sedla, gde će nas pokupiti prevoz. Ova dva dana su zaokružena na najbolji mogući način u atletskom kampu Ašković kod preljubaznih domaćina kojima ćemo se, siguran sam, VRATITI!

Na Poljicama sa Vesnom N. čekajuci prevoz…
Advertisements

DURMITOR 1 – PLANINICA I BOBOTOV KUK

Sa Planinice

Postoje neki usponi o kojima jednostavno ne mogu da pišem odmah nakon što ih popnemo. Postoje neka mesta, planine i vrhovi koji zaslužuju da se popnu i istraže više puta kako bi slika bila celovitija a ja bio u mogućnosti da pišem ozbiljnije o njima i zahtevnosti uspona na te vrhove. DURMITOR je velika tema! Karpati su takođe velika tema! Nju sam samo “okrznuo” prošle godine, čini mi se kao lasta kada krilom dotakne vodu i ostavi oštar trag na površini. Karpati će još malo sačekati.

Na samom pocetu uspona iz sela Crna Gora sa dragom prijateljicom Vesnom N.
Prvi koraci ka Planinici
Sa najdražim prijateljima na usponu! Slobom Lalićem i Miroslavom Đujićem!

Teško da ću za sebe još DUGO moći da kažem da poznajem Durmitor kao Bobiša Marinović i Zoran Soko Kovljenić. Ali upravo su mi njih dvojica otvorila ovu temu na najbolji mogući način 30.07.2016. Upravo su nam njih dvojica pokazali i naučili nas da na drugačiji način prilazimo nekim stvarima u planinarenju.

Na prvoj pauzi…

U avgustu 2016. prvi put sam išao na akciju koja je obuhvatala uspone na Planinicu iz pravca zaseoka Crna Gora i penjanje na Bobotov kuk sa Sedla. Prvi dan je vodio Zoran a drugi Bobiša. Oba dana su predstavljala najbolje uspone koje sam imao u prethodnoj godini! Našao sam svoje “mesto” i već tada znao da ću doći opet! Ko voli planinarenje a ne vrati se Durmitoru, mislim to danas, posle zimskog uspona koji smo imali pre nekoliko dana 03.-05. marta 2017. sa Zoranom Kovljenićem Sokolom na Terzin bogaz, propušta da upozna lepotu, ozbiljnost ali i surovost ovog mesta i prirode u njenoj punoj snazi. O tome ću odvojiti jedan poseban tekst! ZASLUŽUJE to iz puno razloga a prvenstveno zbog Zoranove posvećenosti i pažnje!

Sa Bobisom na pauzi na usponu na Planinicu
Pogled na Oblu glavu, Ceranica gredu…
Na putu ka Planinici

Uspon na Planinicu trajao je nekoliko sati i ima nekoliko segmenata koji zahtevaju dobru kondiciju i izdržljivost, ali ni upola kao finalni deo uspona na Bobotov kuk iz pravca sedla. Na putu preko Sirove gore, Poljice, Međeđeg dola, pored Šupljike koja se nadkrilila nad Međeđim dolom svojom raspuklinom kroz koju se ocrtavalo nebo, videli smo Oblu glavu, Ćeraniča gredu i Prisjeku kako stoje preko puta kao odbrambeni bedem Škrke. Iz Međenjeg ždrela izašli smo na Planinicu iznad Škrke i velikog škrčkog jezera. Na Planinici, koja je i bila naš cilj prvoga dana napravili smo nešto dužu pauzu. Videli Bezimeni vrh, Bobotov kuk koga ćemo sutra popeti, Bandijernu u daljini koju će peti drugi deo grupe.

Iznad velikog Škrčkog jezera
PD POBEDA na Planinici – Prvi dan uspona na Durmitor
Pogled sa Planinice
Na Planinici

Preko Gornjih lokvi smo se spustili prema Zminjem jezeru napravivši još dve pauze – jednu na lokvama a drugu na Crepulj poljani. Posle kraćeg obilaska Zminjeg jezera vratili smo se u smeštaj – Atletski kamp Ašković gde su nas dočekali posle poprilično napornog dana imajući u vidi da smo po dolasku odspavali samo sat ipo dva. Sabiranje utisaka posle uspona i svega lepoga čime smo taj dan napunili oči posle tako, stvarno uspešnog planinarskog dana, dovelo me je do zaključka da ovakve uspone treba ponoviti ali i sačekati sa pisanjem o njima kako bi se utisci do kraja slegli a Durmitor ipak malo bolje upoznao. I sada dok pišem ovaj tekst moram da koristim mapu i rastumačim sve toponime kojih ovde ima toliko a svaki je poseban po nečemu – ili imenu ili težini uspona ali svima je zajednička impozantnost na jednom relativno malom prostoru koji me je svojom lepotom odmah podsetio na Dolomite koje sam peo godinu dana pre. Pomislio sam u sebi, mislim ne slučajno – ovo su moji Dolomiti! Puno bliži a predivni!

Pauza u Crepulj poljani

Pogled iz atletskog kampa Ašković prema vrhovima Durmitora

Od samog naziva – Keltskog po poreklu – Dru mi tore – što znači PLANINA PUNA VODE do toponima koji vrlo slikovito govore o formama vrhova i pričaju mnogobrojne priče. Nije ni malo čudno što je ova planina uvrštena u spisak svetske kulturne i prirodne baštine!

Na sajtu http://www.durmitor.rs/7-vrhovi/ se navodi: U tako relativno malom području masiv Durmitora, ima čak 48 vrhova iznad 2000m, od čega 40 preko 2100m, 27 preko 2200 m, 18 preko 2300 m, 7 preko 2400m i samo jedan preko 2500 m (Bobotov kuk); Na istom tom području ima 17 jezera iznad 1400 m, od čega 11 iznad 1500 m, 9 iznad 1600 m, 4 iznad 1700 m, dva iznad 2000m (Zeleni vir i Miloševa lokva), a najdublje je Crno jezero (49 m). Na istom tom području ima 27 markiranih i 12 nemarkiranih staza. Markiranih staza ima preko 2000 km a prolaze kroz sve delove Durmitora i otkrivaju sve lepote ovog nacionalnog parka.

Detalj sa Planinice iznad Škrke.