Tag Archives: Bivak Gervasuti

PLANINARSKI DOMOVI – PUT KA VISINAMA

1. Prvobitna planinarska kuća na Avali 1926. godine 2.Dom na Boranji 3. Dom Rtanj na Kopaoniku
1. Prvobitna planinarska kuća na Avali 1926. godine
2.Dom na Boranji
3. Dom Rtanj na Kopaoniku

Prva planinarska kuća u Srbiji sagrađena je 1903. godine na Avali i predstavljala je skroman drveni paviljon za čuvare šuma i sklanjanje izletnika od kiše i nepogoda. Uz velike napore i želje planinarskog društva tek 1925. godine gradi se drvena baraka pa zatim godinu dana kasnije dograđuje se paviljon. Umesto te prve barake dograđuje se zidani objekat i otvara se 1. Januara 1933. u spomen na dr. Dušana Mitrovića – Spirtu lekara, dobrovoljca na Solunskom frontu i jednog od najzaslužnijih planinara Beograda između dva svetska rata. Dom je još pre rata nazvan Mitrovićev dom.

Prve planinarske korake u Srbiji utro je Ljubomir Nenadović koji je počeo još kao đak, student , da putuje po Italiji, Nemačkoj, Švajcarskoj i Nemačkoj i odande taj duh putnika prenosi na ove prostore pišući tekstove u „Šumadinki“ koju je sam uređivao i koji nije potpisao – „Jedan dan iz putovanja mog po Srbiji“. Njegovi navodi o pojedinim njegovim delima i pesmama koje piše, jasno govore da su ona nastajala po planinama, na Rtnju, na planinskim prevojima iznad Rijeke i beleži još tada početke organizovanog okupljanja đaka i studenata povodom izleta u prirodu po krajevima u kojima je boravio van zemlje. Poznate ekskurzije Josifa Pančića, idejnog začetnika planinarstva u Srbiji, njegova botanička istraživanja i odlasci na Kopaonik još od 1846. godine prvi bili su prvi ozbiljni preduslovi za razvoj planinarenja na ovim prostorima. Na žalost, nerazumevanje ondašnjih vlasti, koje su mu dopuštale da samo svake četvrte godine obavlja takve ekskurzije, tako da je uspeo da ih obavi samo šest (!) za toliki niz godina, usporile su osnivanje planinarskog društva i širi razvoj ideje za njegova života. Iako kao prvi predsednik Srpske akademije nauka on nije uspeo da doživi osnivanje prvog planinarskog društva u Srbiji, Josif Pančić je umro 1888., njegov najbliži saradnik i učenik dr Jovan Žujović 1901. uspeva u tome. Još od samog početka rada rađa se i ideja o formiranju planinarskih domova.

Planinarski domovi u samom početku nastajali su na prostoru Srbije najčešće entuzijazmom pojedinaca u periodu posle Prvog svetskog rata. Tako je na Fruškoj Gori u jednom trenutku postojalo pet takvih domova – ili planinarskih kuća kako su ih zvali. Na lokaciji Čardaka iznad Kamenice postojala je planinarska kuća koja je uništena za vreme Drugog svetskog rata a posle rata sagrađen je nov objekat. Na Vencu se nalazila autobuska stanica sa objektom koji je takođe stradao u periodu Drugog svetskog rata i koja je kasnije obnovljena ali je pretvorena u ugostiteljski objekat. Od jednog objekta koji su podigli Nemci na Iriškom vencu posle rata stvoren je planinarski dom. Sličnu sudbinu imali su domovi na Kosmaju, koji su srušeni tokom drugog svetskog rata pa kasnije građeni a kasnije na temeljima tih objekata sagrađeni su objekti drugačije namene, najčešće turističko-ugostiteljski domovi. Pre Drugog svetskog rata planinarski domovi nalazili su se i na Besnoj Kobili u području Južne Srbije, na Goliji – „Tošin dom“, na Kukavici, na Bukulji, Rudniku, Tari. Pre Drugog svetskog rata postojala je ideja i rađen je projekat za dom na Prokletijama ali je rat sprečio dalju realizaciju te je nakon rata sagrađen dom. Na Šar planini takođe pre rata nisu postojali objekti te namene i sagrađeni su tek kasnije. Na Valjevskim planinama, na Jablaniku, Jastrepcu, Goču, Rajcu, Juhoru, Beljanici, Žeželju, Ovčaru i Kablaru, Vršačkom bregu i Visočkoj Ržani, objekti su nastajali u periodu posle Drugog svetskog rata kada je planinarstvo i u okvirima savezne države poprimilo veliku popularnost. Osnivanjem planinarskih društava nakon Drugog svetskog rata po gradovima Srbije rezultiralo je i pojavom većeg broja domova koji su najčešće nastajali iz postojećih objekata kojima je menjana prvobitna namena. Godine 1953, na severnoj strani Avale, sagrađen je planinarski dom i restoran “Čarapićev brest”.

Posebno važnu fazu razvoja planinaskih domova i kuća na ovim prostorima čini period između 1933/35 kada se pored planinarenja pojavilo skijanje, kao potpuno nova disciplina, koje je preko Alpa, i iz oblasti centralne Evrope došlo do naših krajeva a posebnu ulogu u tome ima i film kao mediji pomoću koga su mogle da se prenose filmske vesti iz Evrope. U tom periodu su mnogi članovi Sprskog planinarskog društva počeli da se bave skijanjem ali snežni uslovi na područijima gde su išli na skijanje bili su slabi pa se javila ideja za zidanjem planinske kuće na Kopaoniku (2017m). Članovi komisije , koja je obrazovana za zidanje te planinske kuće, bili su to inž. Nedeljković, arh. Kojić i Smodlaka. Nakon pažljivog posmatranja lokacija, odabrana je lokacija za smeštaj kuća jer je to mesto smatrano najbližim Ravnom Kopaoniku i Suvom Rudištu. Gradila su se dva objekta jedan pored drugog koji su sporo napredovali dok nisu bili u funkcionalnom stanju za korišćenje. Pred sam rat 1940. godine sagrađena je i kuća na padinama Kopaonika ka Trijeski od strane omladinskog kluba „Sever“ iz Beograda. Svi ovi objekti su uništeni tokom rata.

Izgradnju novog doma na Kopaoniku 1958. godine inicirao je tada student arhitekture Mirko Kovačević i njegova izgradnja je završena do 29. Novembra iste te godine za tadašnji državni praznik – Dan Republike. Bila je to malena kamena građevina koja je mogla da ugosti nekolicinu planinara i nazvana je „Seljina kuća pod Karamanom“ koja je nazvana po poginulom studentu tehnike Princip Selji. Ta mala kamena građevina doživljava nekoliko rekonstrukcija u okviru kojih se doziđuju dodatni smeštajni kapaciteti, odvojene su ženske i muške sobe, tada se spavalo odvojeno, velika šupa za drva, pekara u okviru doma. Sedamdesetih godina zida se dodatno proširenje sa ciljem da se kapacitet još poveća, na minimum 40 kreveta da bi do 1988. sa svim ostalim nadogradjama i promenama u spoljašnjoj arhitekturi, dodavanjem domareve sobe, kamene sobe u kojoj spavaju samo najhrabriji jer je ledena, uvođenjem grejanja i kanalizacije kapacitet dostigao 140 ležaja! U smislu uređenja sve je teklo polako, baš kao i pri gradnji prvih objekata na istoj lokaciji uz „krpljenja“ sa strane u smislu prodaje visokonaponskih kablova koje je donirao EDB pri gradnji hotela Hajat u Beogradu do dušeka koji su stizali sa Mitorvca na Tari ili uvođenje bubnjara u sobe koje su kupljene na vojnom otpadu. Ime Rtanj na Kopaniku dom duguje činjenici da je osnovan pretežno od strane studenata Elektrotehnike koji su bili članovi planinarsko skijaškog društva koje se tada zvalo Rtanj. Prvi put dom je delimično izgoreo u požaru 1990. godine u previranjima oko njegove funkcionalnosti pošto je iz neprofitabilnog prešao u viisokoprofitabilne objekte i samim tim porušio prvobitni koncept „Rtanjaca“ – a to je da se u njemu, besplatno uči skijanje, da se za male pare boravi i lepo druži. Dom je obnovljen i nastavio je sa radom da bi u Maju mesecu 2013. još jednom izgoreo u požaru ali je rekonstruisan i ponovo dograđen sa značajno povećanim kapacitetima.

Posebne arhitektonsko oblikovne karakteristike ovih domova ne mogu se istaći jer su oni nastajali u dugim vremenskim intervalima i na njima su se nalazili slojevi nadogradnji, adaptacija i sanacija koji su kao takvi bili izraz jedne, ne toliko profitabilne aktivnosti kao što je planinarenje, koje je za cilj imalo i ima skroz drugu ideju – privući ljude prirodi i prirodu ljudima, upoznati sopstvenu zemlju i njenu geografiju, klimu i sadržaje kroz druženje i sportske aktivnosti. Taj prvobitni koncept još uvek se u dobroj meri zadržao u planinarskim društvima po regionu i u Srbiji. Slično stanje postojalo je i u Evropi gde su domovi nastajali u najvećem broju posle Drugog svetskog rata i nisu predstavljali posebno značajne arhitektonsko prostorne koncepcije već su imali primarni cilj zadovoljenje osnovnih potreba planinara i korisnika domova. Sa druge strane, treba imati u vidu i činjenicu da je izgradnja ovakvih objekata najčečće bila na teško pristupačnim terenima koji su zahtevali veliku pripremu i dug period izgradnje. Iako je od 1981. godine “Mitrovićev dom” zaštićen kao spomenik kulture, nije obnovljen nakon požara koji ga je u potpunosti uništio u Februaru 2012.

1. Solarna kuća u Alpima 2.Gouten na Mon Blanu 3. Bivak Gervasutti 4. Planinska kuća Francesco Gonella
1. Solarna kuća u Alpima
2.Gouten na Mon Blanu
3. Bivak Gervasutti
4. Planinska kuća Francesco Gonella

Da je u svetu situacija sa planinarskim domovima i planinarenjem kao sportom u potpunosti drugačija, naročito u periodu od druge polovine XX veka, govore mnogobrojni primeri. Ideja planinarenja, kao ozbiljne turističke aktivnosti prvog reda, u pojednim delovima Evrope, kao što su Švajcarska ili Istočni delovi Francuskih Alpa govori o širokom razumevanju koliko je planinarenje i kao rekreacija i kao profesionalan sport bitan segment turizmologije regiona. Morfologija ovog područja i prirodne karakteristike Srbije smeštaju ovu zemlju u sam vrh rekreativnog planinarenja i kao takva ima idealne uslove za razvoj baš ove aktivnosti pored banjskog i drugih vidova turizma. Pogodan klimat i kvalitetne staze, odlično markirane, vrlo redovno održavane od strane lokalnih društava, govore u prilog ideji da je planinarenje sport i/ili rekreacija kojom možemo da se bavimo tokom cele godine. Imati prostor od 365 dana na raspolaganju, otvara jako široku vizuru aktiviranja ovog dela, čini mi se do sada, poprilično nepokrivenog prostora.

Koliki je značaj projekata planinarskih domova i kuća u Evropi najbolje govori činjenica da se samo na Mon Blanu nalazi nekoliko planinaskih kuća koje imaju organizovani smeštaj planinara uz obaveznu prethodnu najavu i evidentiranje ybog vrlo velike frekvencije korišćenja. Razvijena je ozbiljna mreža domova na svim značajnijim usponima i stazama. Tako je Gouter, planinska „kuća“, koja je sagrađena 2013. godine i počela sa radom, predstavljena od strane Francuskog ministarstva za turizam, ne samo kao veliko graditeljsko dostignuće na visini od 3835 mnv već i kao podstrek za energetski efikasnu izgradnju svih novih objekata po celoj Francuskoj i privođenje već izvedenih objekata energetskim standardima, uz opasku, da ako je moguće napraviti energetski efikasan planinarski dom na 3835 mnv, moguće je napraviti takav objekat bilo gde u Francuskoj! Tako ova vrsta arhitekture postaje PARAMETAR za izgradnju u globalnom smislu i to se predstavlja na državnom nivou kao opšti interes društva.

Dom "Cosmiques"
Dom “Cosmiques”

Gouter je sagrađen u blizini starog bivka za planinare koji je sačuvan kao pomoćna zgrada za hitne slučajeve. U novom objektu primenjene su sve najsavremenije tehnologije uz primenu solarnih panela. Objekat je kapaciteta 120 planinara a u smeštaj je uključen pun pansion! Koordinate objekta 45.851094N 6830403E date su sa preciznošću od +/-7 metara. Sva oprema i svi elementi objekta izrađeni su u fabrici i doneseni su na gradilište helikopterima i sastavljani na licu mesta u ni malo gostoljubivom klimatu i na teško savladivom terenu. Prilazi ovom utočištu podrazumevaju kretanje po kamenim strminama i vertikalnim usponima, gde su odroni kamenja normalna pojava. Pored ovog, na Mon Blanu postoji još niz objekata za smeštaj planinara. Tete Rouse, Grands Mulets, Cosmiques, Gonella, Durier, Valot, što samo govori u prilog ranije navedenoj činjenici o potrebi, da se ovaj vid bavljenja sportom isprati adekvatnim objektima na nivou države a sa druge strane, otvara interesantan i izazovan prostor za izgradnju objekata na velikim visinama sa surovom klimom te otvara niz pitanja u vezi sa njihovom eksploatacijom, održavanjem i sl.

Dom "Cosmiques"
Dom “Cosmiques”

Arhitektonski tim Savioz Fabrizzi Architects projektovao je Solarnu alpsku kuću pozicioniranu na početku uspona za Bišhorn (Bishorn) i Vajshorn (Weisshorn). Objekat je smešten na razmeđu litice i glečera a zahvaljujući poziciji na kojoj se nalazi i slaboj dostupnosti, svi elementi, od drvene ramovske konstrukcije, preko metalnih panela i solarnih kolektora dovoženi su na gradilište pomoću helikoptera. Na lokaciji je vršeno njihovo finalno sklapanje. Kompletan objekat, u najvećem delu je obložen nerđajućim čelikom koji ga štiti od jake alpske klime ali u isto vreme služi kao reflektujuća površina koja ga savršeno uklapa u pejsaž. U cilju iskorišćenja što veće količine energije i njene transformacije, primenjeni su veliki solarni paneli koji su postavljeni duž cele južne fasade objekta. Ostakljene površine objekta, svojom veličinom, obezbeđuju veoma male gubitke toplote pružajući istovremeno fantastičan pogled prema planinskom grebenu. Objekat u potpunosti zadovoljava najviše energetske standarde, koristi maksimalno sunčevu energiju dok se upotrebom malih otvora minimalizuje gubitak toplote.

Pored ovakvih planinarskih domova, postoje i mali smeštajni kapaciteti koji imaju za cilj da udome i manje grupe planinara ili alpinista koji penju pojedine vrhove ili idu via-ferata posebno u planinskim delovima Italije gde je ta disciplina posebno popularna. U tom smislu sve češći su projekti bivaka za planinare. Jedan od takvih je i bivak Gervasutti.

Dom "Gervasutti" slikano sa istoka
Dom “Gervasutti” slikano sa istoka

Projektovan od strane arhitekata Luke Gentilkorea (Luca Gentilcore) i Stefano Teste (Stefano Testa) „projekat skoka“, kako mu je naziv, obuhvata formiranje sklopa koji zadovoljava ALPINIZAM/EKOLOGIJU/ STANOVANJE/LJUSKU i za glavni cilj ima formiranje bivka uz pomoć modularnosti. Bivak Gervasutti nalazi se na kamenom „postolju“ ispod Granda i Malog Jorasses-a na visini od 2835 mnv. Smešten je na mestu gde se nalazila stara koliba koju je podigao alpinistički klub „SUCAI“ iz Torina 1948. godine u uspomenu na Gustava Gervasutija (Gustavo Gervasutti), poznatog italijanskog planinara iz Torina. Podignuta je u čast njegovog prvog uspona i osvajanja Jorasses-a sa istočne strane uz strmu liticu. Nakon tog objekta postojao, je još jedan objekat koji je sagrađen šezdesetih godina XX veka što govori u prilog tome da se takvi bivci koriste i da imaju svoju značajnu funkciju na datom mestu. Poslednji objekat, projetovan da bi se zamenio objekat iz šezdesetih godina, predstavlja futurističku „tubu“. Isti alpinistički klub „SUCAI“ obeležio je šezdesetogodišnjicu nacionalne škole alpskig skijanja postavljanjem ovog objekta na isto mesto gde su stajala dva prethodna!

Novoprojektovani objekat sandučaste je strukture organizovan u dve zone – zonu spavanja i zonu ručavanja. Smeštajni kapacitet je 12 osoba na površini od 30 m2. Konstruktivni i formalni pristup proizilaze iz nautičkog i aeronautičkog iskustva i dopuštaju duži boravak na ovim visinama. Struja se obezbeđuje preko akumulatora najnovije generacije. Opremljen je internet mrežom i svim sigurnosnim sistemima potrebnim za preživljavanje. Takođe sadrži i sisteme koji prate vremenske uslove i promene.

Ljubomir Nenadović je napisao kako je svoju pesmu „Vatru s Kosova“ na Rtnju. Profesor Aleksa Stanojević preporučivao je da se ide na tu istu planinu. Danas se organizuje jedna od najvećih republičkih akcija svake godine pod nazivom „Božićni uspon na Rtanj“ u kojoj učestvuju hiljade planinara iz cele zemlje i svih društava pa i iz regiona. O Rtnju kruže razne priče a često su i fantastične. Ta naša „piramida“ bila je i jedno mesto na kome će „ljudi preživeti katastrofu koja će uništiti celu planetu“. Jedno je ipak sasvim sigurno tačno. Rtanj spada u Karpatsko-Balkanske planine i jeste jedna od najlepših planina Srbije sa izuzetnim usponom za ovaj region. Pri usponu sa južne strane savlađuje se visinska razlika od 1000mnv a sa severne strane 1200 mnv, iz pravca rudnika Rtanj. Vrh Šiljak (1560mnv) pruža posebno zadovoljstvo kada se osvoji. Sa njega se sagledava cela Srbija, pa čak i tok Dunava. Na vrhu se nalaze ostatci kapele St. Đorđa koja je podignuta u znak sećanja na Julijusa Minha, vlasnika rudnika Rtanj koji se nalazi u podnožiju planine. Crkva je u nekoliko navrata rušena dinamitom od strane tragača za zlatom. Vremenom se srušio i prozorski ram koji je jedno vreme odolevao oštrim mrazevima. I pored raznih ideja da se na vrhu sagradi energetski centar koji bi sabirao energiju koju sakuplja Rtanj, ipak bi bilo pristojno obnoviti makar crkvu kako ruševina ne bi krasila vrh na kome je započelo planinarenje na ovim prostorima. A svakako bi bilo značajno obnoviti objekat Mitrovićevog doma na Avali koji predstavlja najznačajniju polaznu tačku u istoriji planinarenja ovog prostora. U suprotnom, doživeće istu sudbinu kao i kafana Tri lista duvana koja i pored zaštite i uslova iz konkursa raspisanog osamdesetih godina XX veka nestala sa mape Beogradske arhitekture ali i istorije. Iz nje je obavljen prvi telefonski razgovor u Srbiji. Sada je svakako izlišno govoriti o njenom ponovnom građenju ali o postavljanju makar TABLE na mesto gde je postojala možemo.

U svakom slučaju planinarenje na ovim prostorima u bliskoj vezi je sa arhitekturom. Pre svega u čisto funkcionalnom smislu a svakako, bilo bi dobro da to postane i u oblikovnom. Objekti koji služe kao planinarski domovi traže u najvećem broju slučajeva ulaganje i rekonstrukciju. Pojedina društva, ona veća, kao beogradska Pobeda koja je najveće društvo u Srbiji, uspeva iz donacija da prikupi sredstva za održavanje i sanaciju doma na Dobroj vodi na Suvoboru ali manja društva koja nemaju takve pogodnosti osuđena su da čekaju decenijama na nekakve promene i sanacije domova. Ti zahtevi nisu preveliki ali svakako postoje i bilo bi ih dobro ispuniti. Sa druge strane, treba razmisliti o postavljanju objekata ili bivaka tamo gde oni ne postoje a gde bi bilo dobro da se postave kako bi privukli što veći broj ljudi ovom vidu bavljenja prirodom, ekologijom, i sobom pre svega.

Iskustvo penjanja i dostizanja vrha nije samo čisto planinarsko ili sportsko. Ono u sebi sadrži duboko filozofsku komponentu savladavanja napora, savladavanja vlastitih granica i onu pričo o „putu“ preko celog Japana, koju nam je tako puno puta ispričao profesor Ranko Radović na predavanjima, putu koji se završava jednim pljeskom rukama ispred palate Kacura u Kjotou, okretanjem i vraćanjem tamo odakle smo došli jer negde, sve u našim životima zapravo se zove PUT.

Spisak fotografija:

1. Prvobitna planinarska kuća na Avali 1926. godine / 2.Dom na Boranji 3.Dom Rtanj na Kopaoniku / 4. Solarna kuća u Alpima / 5.Gouten na Mon Blanu / 6. Bivak Gervasutti / 7. Planinska kuća Francesco Gonella

Napomena: Korišćena literatura: Planinarstvo Srbije, Beograd 1951.

NAPOMENA: Tekst je objavljen u časopisu “ARHITEKTURA” u Decembru 2014. i Januaru 2015.

 

Advertisements