RTANJ – ISTOČNI GREBEN

ISTOČNI GREBEN na početku uspona/ Foto: S. Gavrilovic

Rtanj! Moj deseti uspon, jubilarni. Gledam čika Boška na vrhu i pitam ga –  koji je ovo vama put? Gleda i smeje se – “Sine planinarim ceo život!”. Danas smo ceo dan proveli zajedno na ISTOČNOM GREBENU nas dvojica. Želeo sam da mi ovaj uspon bude drugačiji od standardne južne strane kojom često idemo. Ostao je još zapad. Gledao sam ga par sati kasnije iz sela Lukovo i razmišljao o toj strani.

Pravac ka istočnom grebenu/ Foto: S. Gavrilovic

Dan je počeo otkazivanjem ljudi koji su se prijavili na uspon! U Beogradu pada kiša celu noć, prognoza je loša. Imam bol u nozi od povrede sa trčanja oko Ade. Nema šanse da ostanem kod kuće, kakva crna kiša! NEĆU! Mogu da se popnem, ne boli toliko. Znam granicu do koje mogu. Rtanj sam peo, znam da je naporan za ovakvu povredu, dva dana sam odmorio i znam da mogu. Nemam trunku sumnje.

Kao iz zavičaja.. Trešnje…/ Foto: S. Gavrilovic

Celim putem nas prati kiša. Dolazimo do skretanja za Bogorodicu, tridesetak km od Rtnja i autobus staje. ‘Puko mu kaiš kaže Miško! Ono kada je sve danas protiv ali nekako znaš da će biti sve OK na kraju dana. Čekamo da dođe “neko” da popravi autobus i stojimo pored dok “Miško” nevešto petlja oko motora, čangrlja ključem, vuče, cima. Nešto mi ne da mira ta stenčuga ispred nas sa druge strane puta. Ovde nisam od pomoći! Odem do Vesne N. i kažem joj da idem gore. Ako nešto ne mogu to je da stojim ovde i ne radim ništa! Navukla se sumaglica, kišica tu i tamo pada i nas dvoje krećemo da osvojimo “gromadu” preko puta. Uspon je oštar i pomalo klizav ali idemo jako polako i posle par minuta smo na vrhu gde nas čekaju KAMION i OGROMNA kamionska guma  sa antenama! Nadrealan prizor kao iz filmova Nikite Mihalkova!  Ostajemo samo par minuta gore rasterujući sumaglicu željom da vidimo manastir Bogorodicu preko puta.  Nemamo sreće. Jako pažljivo  se spuštamo niz strminu do grupe i usput beremo trešnje koje su se sakrile iza jedne stene u zaleđu gromade. Često mi se Sumatra Crnjanskog pojavljuje u mislima dok penjem vrhove u našim krajevima. Često imam osećaj zaokruženosti osećanja i pejzaža u jedinstvenu celinu. Trešnje, ovako skrivene baš su takav motiv, detalj u sivilu kišnog dana koji razvedrava.

Over the top! Avioni kamioni i po koja guma! Foto: S. Gavrilovic
Stenčuga – sa Vesnom N. na vrhu / Foto: Sandra

Krenuli smo na uspon sa zakašnjenjem od sat ipo vremena iz naselja Rtanj! Trebalo je da idemo sa ogrankom PSK POBEDE iz Mionice ali su oni već pošli prema vrhu. Idemo standardnom rutom do ispod Šiljka – južnim pravcem. Čika Boško je malo ispred mene, ne pravi pauze jer bi izgubio snagu kaže. Odvojili smo se od sporije grupe. Gledam istočni greben i pitam ga kuda će ka vrhu – ja sa istoka kaže, kroz bagremar pa polako ka grebenu. Napravio sam kratku pauzu. Prebrzo sam popeo prvih 500m. Imam vremena da fotografišem, ovoga puta tražim drugačije motive. Rtanj ih je prepun. Gledam istočni greben i znam da ću tuda! Bagremar… Tražim prostor za prolaz i očekujem Boška negde ispred sebe.

Izašao sam na prvu čistinu već posle par stotina metara i odlučujem da se po izohipsi malo spustim u pravcu severne strane – možda ugledam Boška. Shvatam vrlo brzo da se on isključio negde dalje sa južne strane i krećem na uspon po gromadama. Moja lična MARLERA*! Gledam u daljini i vidim grupu koja pravi pauzu na proširenju odmah po izlasku iz šumovitog dela. Jako su mi daleko. Istočna grbina liči na pognutog zmaja koji je savio rep i sprema se da ga odapne svom snagom prema pretnji. Možda tera oblake? Pre verujem da se u njima krije a u stenama svija gnezdo. Ljušture njegovog repa okamenile su se u snu u kome je eonima. Možda čuva čarobnjakov plašt i relikvije? Možda opet, samo sanja i pušta nas da po njemu pregazimo na putu ka vrhu.

Tvrdo i meko/ Foto: S. Gavrilovic

Shvatam da sam našao pravac koji je jednostavno fantastičan. Na samom početku sam ugledao staru markaciju, izbledelu i zaboravljenu! Izašao sam na pravo mesto, na sam početak oštrog uspona prema vrhu i procenjujem da ću se sve vreme peti upravno na izohipse. O povredi i ne mislim! Nestao je svaki bol i imam vremena da pravim fotografije. Ovde nebo podseća na isklesani kamen istočnog grebena! Ovde je SVE u sazvučju! Ovde je sve kako treba da bude! U sebi brojim i shvatam da sam na svom 10. usponu na Rtanj! Pod nogama mi je grebenska staza koja polako krivuda oštrim piljcima prema vrhu. Daleko, jako daleko od mene, vidim čika Boška koji je skrenuo sa južne strane i po livadama koso ide ka grebenu.

Boško/ Foto: S. Gavrilovic

Srešćemo se negde, par stotina metara ispod vrha. Dan je savršen za penjanje! Ono ludo vreme koje nas je dopratilo otvorilo je prozore Suncu koje divno greje i osvetljava pejsaž. Savršeno je i za fotografiju! Difuzno svetlo. Oblaci se prikupljaju jako daleko od nas i nema bojazni od brze promene vremena. Berem čuvarkuću koju ću zasaditi kod sebe. Ne radim to inače, ali ovu priliku nisam želeo da propustim! Greben se polako otvara ispred  i tražim put po samoj ivici. Ovo mi je, posle uspona sa Milivojem Tomićem, koji me sa PD Jasenicom prvi put vodio na Rtanj severnom stranom, najlepši uspon na ovu planinu! Vizure i detalji u potpunosti novi, planina se otvara sa strane koju nikada nisam video. Moćni Rtanj i njegove vertikalne izvodnice! Odavno sam prestao da mislim na čarobnjaka koji ovde živi, okružio me je svet kamenih skulptura, flore i insekata koji se tu i tamo pomaljaju ispod zelenog pokrivača, svet oblaka iznad. Ima nečega između oblaka i kamenova na ovoj planini! Ima nečega i između planinara i ove planine! Ozbiljno je ovo mesto! Crpi energiju iz lepote okolnog pejsaža nad kojim dominira svojim vrhom – ŠILJKOM!

Zid!/ Foto: S. Gavrilovic

Sa čika Boškom se susrećem ispod “zida” koji odvaja grebenske strane – južnu i severnu i odatle on vodi polako svojim ritmom koji uprkos njegovim godinama nije slab! Govori mi šta da gledam, kako da biram pravce na usponu, uči me nekim stvarima koje mi ranije niko nije rekao. Volim da osetim kamen ispod cipele a ovo mesto mi to pruža na najbolji mogući način. Delove i neke detalje penjem polako, ne zbog težine već iz želje da iskoristim ovaj uspon na najbolji mogući način! A uspon ovom stranom nije lagan! Zahtevan je i potrebna je koncentracija! Potrebna je snaga za savladavanje visinske razlike na ovaj način. Trasa ja kraća ali je razlika 500m znači strmiji uspon! Stranice severne strane polako se otvaraju ispred nas i polako se približavamo vrhu! Iz ove perspektive, srušena crkva na vrhu izgleda skroz drugačije. Njene razvaline utapaju se u strminu na kojoj se ističe i koja ponire strmoglavo prema rudniku ispod planine.

Ispod vrha/ Foto: S. Gavrilovic

Polako izlazimo na vrh.

Sa čika Boškom nakon istočnog pravca na vrhu
PSK POBEDA na vrhu – deo ekipe! 21.05.2017./ Foto: S. Gavrilovic

Na silasku sa vrha pozvao sam Vesnu da nam se pridruži. Dule Janković nam je dao dozvolu da krenemo zajedno istočnim grebenom dole. Pejzaž se još jasnije ocrtava jer su se oblaci polako razišli u daljini. Devica se sada vidi u izmaglici, Oštra čuka stidljivo čkilji iznad oblaka. Po koja kap kiše pomoli se iz oblaka koji je neposredno iznad nas. Kao kada ti neko poželi sreću za sve naredne uspone! Ova planina zna da je volimo, siguran sam nekako u to, čak i kada je surova prema ljudima, drveću u zimu, kada podeli lekcije i podseti nas koliko smo maleni naspram prirode i njene snage a opet, kadri da se popnemo gore da bi bili bliže oblacima od kojih je i sama nekako satkana i u kojima se kupa svojim vrletima, koje raspršuje u pufne i posipa po oštrim bridovima Šiljka.

Iz Lukova – severna strana/ Foto: S. Gavrilovic

Do narednog teksta želim vam svima VEDRO!

Napomena: Ostale fotografije sa uspona možete pogledati u banner-u sa desne strane teksta!

Napomena: Marlera je rt na samom jugu Istre, ispod Ližnjana, gde sam proveo najlepši deo detinjstva kod bake i dede u Medulinu.

Autorska prava:

PLANINABLOG i svi tekstovi, logotipi, grafika, slike, audio materijal i ostali materijal na ovoj stranici (u daljem tekstu: Sadržaj), jesu autorsko pravo ili vlasništvo autora Srđana Gavrilovića (Autor). Korišćenje Sadržaja, osim na način opisan u ovim uslovima korišćenja, bez pisane dozvole vlasnika Sadržaja je strogo zabranjeno. Autor će zaštiti svoja autorska prava, svoja prava intelektualne svojine i ostala srodna prava, kao i druga prava, u najvećoj meri dozvoljenoj zakonom.

Obaveza je svih da ukoliko koriste fotografije ili delove teksta obavezno navedu Autora i stranicu sa koje je sadržaj preuzet.

 

Advertisements

IZLOŽBA CRTEŽA – TREN | ČOVEK |PRIRODA | PLANINA

 

Dragi prijatelji,

Pozivam Vas sve na otvaranje izložbe mojih crteža pod nazivom

TREN | ČOVEK | PRIRODA | PLANINA

koja će biti otvorena u galeriji ART CENTRA u Čumićevom sokačetu 2/1. sprat 92 – Galerija 95 sa početkom u 19 časova.

Prostor je  na galeriji iznad Fashion district-a.

Pozivnica

Srdačan pozdrav,

Srđan Gavrilović

 

3 PLANINE U 3 DANA

Pogled prema Beljanici sa Velike Bote / Foto: S. Gavrilovic

UVOD:

Praznični vikend je idealno vreme za vikend ture sa planinarskim društvom ili samostalno. Maksimalno sam ga iskoristio i sa svojim klubom PD POBEDA, sa Zoranom Sokolom Kovljenićem 29. i 30. popeo se na Kučajske planine i posetio prašumu Vinatovaču, drugi dan Beljanicu iz pravca Lisine sve do Krupajskog vrela. Treći dan, samostalno sam napravio lepu kružnu turu po savršenom danu od doma čika Duško Jovanović do Dobrih voda i vrha Suvobora sa grupom prijatelja koji su me pozvali da ih provedem po Rajcu.

Pripreme za uspon na Lisinama / Foto: S. Gavrilovic

Napravio sam u ta tri dana visinsku razliku nešto veću od 2000m i prešao ukupno 57km. Poslužilo nas je vreme u potpunosti a Rajac na kraju predstavljao pravo mesto uživanja kojim sam zaokružio ovaj jako uspešni produženi vikend na planinama!

DAN 1. KUČAJ

Kučajske planine su najrasprostranjeniji planinski kompleks južne Srbije koji okružuju i geografski uokviruju reke Resava, Zlotska reka i Crni Timok. Kučajske planine protežu se u pravcu severoistok – jugozapad u dužini od 40 kilometara sa najvišim vrhom Velika Tresta koji se nalazi na 1284 mnv uz visove Koprivno brdo, Javorište i Malinik. Zbog prirodnih lepota, kraškog reljefa i raznih drugih posebnosti Kučajskih planina ovo područje proglašeno je Parkom prirode I reda.

Potok Vinatovac / Foto: S. Gavrilovic

Na Kučajskim planinama na visini od 1100 metara izvire reka Resava u čijem se gornjem toku nalazi prašuma,  rezervat prirode Vinatovača  koje je u najvećoj meri sačuvano od ljudskog uticaja. Vinatovača je bilo naše odredište prvog dana. Nakon ostavljanja viška stvari u smeštaju na Lisinama, pripremili smo neophodne stvari i opremu za uspon. Jutro nije nagoveštavalo preterano lep dan a kiša je pretila da padne. Nakon sat vremena vožnje po ne tako dobrom makadamskom putu došli smo do tačke odakle je kretao uspon – brvnare koju su izgradile Srbija šume i koja se u potpunosti uklopila u krajolik.

Na pauzi / Foto: S. Gavrilovic

Cilj su nam bili vrhovi koji se nalaze u okviru ovog kompleksa sa I redom zaštite. Markacije na terenu nema i oslanjamo se na iskustvo i trek koji Zoran Soko Kovljenić ima sa sobom. Vrlo brzo nakon kraće šetnje makadamom isključujemo se sa puta i penjemo se uz obronke Vinatovače u pravcu Oštrog vrha.

Stanovnik šume – Slepić iz roda Anguidae / Foto: S. Gavrilovic

Činjenica da se do lokaliteta teško stiže je da je Vinatovača ostala netaknuta u najvećoj meri. Starost pojedinih stabala procenjuje se na 300 i više godina. Bukova šuma prašumskog tipa zauzima površinu od 37,43 ha i raste na nadmorskoj visini od 650 do 800 metara. Bukve u Vinatovači u prečniku imaju više od metra, a visoke su i do 45 metara. Iako piše na pojedinim msetima da seče šume ovde nema, mi smo na putu naišli na tragove seče ali je ukupni fond zaista impozantan. Imajući u vidu da je period vegetacije nedavno započeo pitao sam se penjući se strminama Vinatovače kako šuma izgleda u punom “sjaju” kada u potpunosti ozeleni a šumski pokrivač nabuja.

Bukova šuma Vinatovače / Iza – Oštri vrh.  Foto: S. Gavrilovic

Kroz bukovu šumu i ne toliko težak uspon polako se penjemo do kamenitog Kiselog vrha sa koga se pruža jako lep pogled. Tu pravimo prvu dužu pauzu na kamenom, stepenastom vidikovcu i pripremamo se za Veliku Botu. Od Kiselog do Velike Bote ima oko 40 minuta hoda i prelazimo tu trasu relativno lako. Sa Bote pred nama se otvara sutrašnji zadatak – platno Beljanice koju sam ove godine već popeo sa Zoranom Kovljenićem u zimskim uslovima!

Zoran Soko Kovljenić na Kiselom vrhu / Foto: S. Gavrilovic

Spust na stazu koja vodi ka brvnari Srbija šuma bio je nešto oštriji ali smo ga lepo svi savladali i 22 učesnika ove ture uspešno su završili prvi dan uspona! Još jednom se pokazalo, da su doboke cipele OBAVEZNI DEO planinarske opreme i to je moja definitivna preporuka SVIMA koji planiraju ozbiljno da se bave planinarenjem!

Rada i Zoran na pauzi / Foto: S. Gavrilovic
PSK POBEDA na Velikoj Boti / Foto: Snezana Panic

Dan smo završili druženjem, razgovorom o usponu, nekim drugim planiranim usponima, onima na kojima smo se sretali i ranije družili, koje su neki od nas popeli. Svakako, razgovarali smo  i o sutrašnjem danu koji nas čeka. Imajući u vidu činjenicu da smo rano došli na Beljanicu u smeštaj i da nas je ipak savladao uspon nešto ranije smo otišli na odmor.

Isečci u prašumi / Foto: S. Gavrilovic

DAN 2. BELJANICA

Polazak na vrh Beljanice / Foto: S. Gavrilovic
Skriveni detalj sa uspona. / Foto: S. Gavrilovic

Drugi dan smo nakon doručka, započeli pripreme za uspon na Beljanicu. O samoj Beljanici sam već pisao u ranijim tekstovima – pogledajte: http://wp.me/p4Xw6T-ed  pa se ovde neću baviti opisom te trase do vrha na 1339mnv posebno. Posle obilaska vodopada na Lisinama, posete vidikovca Sklopovi, preko Debele kose popeli smo se na vrh. Zoran je imao odličan tempo prilagođen svim učesnicima uspona a na začelju kolone, kao i prvi dan bila je Gordana – Goca Rožek, planinarski vodič i predsednica planinarskog kluba Železničar iz Inđije.

Platno Beljanice i kisa koja je “pretila” da će pasti / Foto: S. Gavrilovic
Detalj sa uspona na Debelu kosu/Foto: S. Gavrilovic

Pauzu na vrhu smo napravili nešto malo ispod vrha na livadi. Tu smo se malo bolje upoznali i sa Gocinim trkačkim uspesima i Ultra trailovima koje posećuje. Meni lično je najinteresantniji bio Istra trail koji je istrčala ali svakako i Fruškogorski maraton!

Na pauzi ispod vrha sa Radom, Gocom, Zoranom / Foto: Snežana P.
PSK Pobeda na vrhu Beljanice

Sa vrha smo se uputili prema Rečičkom vrhu i Rečičkom potoku koji meandrira udolinom i preko koga smo prelazili dva puta “uvežbavajući” preskakanje da bi se dobro markiranom stazom spustili u pravcu Krupaje i Krupajskog vrela gde se završavala planirana tura. Homoljski kraj je poznat kao  ekološka oaza koja zahvaljujući kraškom reljefu pogoduje stvaranju velikog broja ponornica i speoloških objekata od kojih je pećina Resava najpoznatija. Krški reljef je razlog zašto se na ovom području nalaze ledenice, vrtače, plitke jame u kojima se zadržavaju sneg i led i na njih nailazimo celim putem pri silasku ka Krupajskom vrelu.

Drugo “preskakanje” potoka / Foto: S. Gavrilovic

Preskakanje potoka! Hvala Snezo za fotku! 🙂 / Foto: Snezana Panic

Zaravan ispod Rečičkog vrha je sa jedne strane opasana borovom šumom a sa druge Rečičkim vrhom. Ceo ustalasali pejsaž mirno se prevaljuje sa masiva Beljanice prema Krupaji. Tokom hoda čuo sam od planinara asocijacije na Zlatibor ali ovaj krajolik je jedinstven u svojoj lepoti. Rečički vrh mami  i nije težak za uspon iako je kupast sa konstantnim usponom. Možda nekom drugom prilikom, uz malo više vremena popnemo i tu tačku!

Ispod Rečičkog vrha / Foto: Ljiljana Panić
Panorama Rečičke kotline / Foto: S. Gavrilovic
Mali dragulj utilitarnosti i čovekomernosti okrenut isključivo potrebama ljudi ovog kraja koji ovde dovode stoku na ispašu. Neposredno posle Rečičke kotline. / Foto: S. Gavrilović

Krupajsko vrelo predstavlja jednu od značajnih  prirodnih retkosti i obeležja celog kraja. Jedan deo naše grupe spustio se nešto niže od naznačene markacije koja je vodila u šumu levo i preko livada i dotrajalog brvna koje se ozbiljno naherilo u stranu, uz asistenciju Zvonka, vremešnog i ljubaznog meštanina ovog kraja, koji je čuvao stado na ispaši, došli smo do Vrela.

Krupajsko vrelo /Foto: S. Gavrilovic

DAN 3. RAJAC

Sa Rajca na putu ka Dobroj vodi / Foto: S. Gavrilović
Na vrhu Rajca sa prijateljima – Gocom, Vladom, Ivanom i Dušanom.

Na poziv mojih prijatelja iz Pedagoškog instituta, Ivane i Vlade odlučio sam da, posle ova dva jako lepa planinarska dana zaokružim vikend sa njima i povedem ih na Rajcu. Turu smo počeli kod planinarskog doma čika Duško Jovanović koji se nalazi na 640mnv i koji je sagrađen 1953. godine na inicijativu čika Duška i objekat je koji pored objekta na Dobrim vodama pripada planinarskom sportskom klubu Pobeda iz Beograda.  Ispred kluba me je sačekalo lepo iznenađenje i susret sa mojim dragim drugom Željkom Delijom koji je ovde bio sa porodicom.

Na putu ka Dobroj vodi. Vernakularna arhitrutura koja je prisutna na ovim prostorima u tradiciji čini mi se više nego u praksi. Šteta je što nam ovakve likovne forme nisu podsticaj u graditeljstvu već se okrećemo sumnjivim uzorima i često nefunkcionalnim rešenjima koja kuću ne vezuju organski za dvorište i najneposrednije okruženje./ Foto: S. Gavrilovic

Nas petoro smo krenuli put vrha na Rajcu a plan je bio da odemo do Dobrih voda i vrha Suvobora. Išli smo već poznatim i dobro markiranim stazama kojima sam prošao više puta sa svojim matičnim klubom PSK Pobeda a  sunčani dan  nam je ceo uspon samo dodatno upotpunio, mojim prijateljima čini mi se posebno, jer su neki od njih prvi put bili na Rajcu! Meni lično ova tura je bila lepa i opuštajuća posle prethodna dva planinarska dana i predstavljala je pravo uživanje ali i odlično sam je iskoristio da istegnem mišiće uz nešto laganiji tempo posle Beljanice.

Ivana, Dušan i Vlada sa Instituta za pedagoška istraživanja na vrhu Rajca. / Foto: S. Gavrilović
Na vrhu Suvobora / Foto: S. Gavrilovic

Malo dužu pauzu smo napravili na već ustaljenom mestu kod planinarske kuće Dobra voda i u odlasku i u povratku. Planinarska kuća je na 758mnv, Otvorena je 1966, godine u obnovljenoj seoskoj kući i klub svake godine radi na njenom održavanju.

Ispred doma dobra voda / Foto: Ivana Djeric

Nakon odlaska do vrha Suvobora  u povratku smo išli stazom 2C i iskoristili rajačke livade da jedan deo puta prohodamo bosi. Na pauzi nam je Vlada demonstrirao jednu vežbu u kojoj smo svi učestvovali što nas je dodatno povezalo sa okruženjem koje smo osetili na drugačijem nivou propuštajući ga kroz misli.  Povratkom na vrh susreo sam  drage prijetelje sa kojima sam uz šljivu iz mesta Stubo kod Valjeva,  u potpunosti zaokružio ova tri lepa planinarska dana!

Maleni detalj na stazi neposredno ispod vrha. Tu je sve. Ključni kamen kao “oslonac”, dinamična trava, žućkasti cvetići ljutića posuti u “podrgađu” kamena. Jedna prirodna minjatura u svojoj najlepšoj interpretaciji i jednostavnosti. /  Foto: S. Gavrilovic
U povratku sa vrha susret sa još jednom grupom dragih prijatelja! Goca, Dušan, Ivana, Vlada, Ana i Uroš Mićić…

Napomena: Ostatak fotografija možete pogledati u banneru sa desne strane. POsebno se zahvaljujem Ljiljani i Snezani Panic za ustupljene fotografije kojima sam upotpunio pricu o ovom usponu!

Napomena: Više o objektu PSK Pobede na Rajcu možete pogledati na sajtu PSK Pobeda – http://www.pdpobeda.rs/opste.htm#Imovina