ISTRA NA OBLACIMA – IN MEMORIAM ANTON BILIŠKOV – TONKO (1950-2016)

Ribarska luka u Medulinu 2015. / Photo by S. Gavrilovic
Ribarska luka u Medulinu 2015. / Photo by S. Gavrilovic

————————————————————      Septembar 2016.

Još ponekada čujem zvukove koča iz sobe na šufitu (u potkrovlju) u kući u Burlama 66, koje pristižu u Medulinsku luku. Karaketeristični taktovi „TAK TAK TAK TAK TAK TAK“ dizel motora urežu se u pamćenje brzo kada mesece provedeš u blizini ribarske luke. Brodovi prolaze pored nekadašnjih vetrenjača koje su medulinci nedavno obnovili i ukotvljavaju se u medulinski porat, zalučeni morski zabran polumesečactog oblika koji se sada prostire od Vižule do kampa Pineta.I iako je  James Joice napisao samo jednu kratku rešenicu o Puli: „Nikada nisam živeo u smrdljivijem gradu“, tu je proveo svega  godinu dana, Pula mu je poklonila spomenik i caffee „ Uliks“. Živeo je u blizini slavoluka Sergijevaca na početku ulice via Sergio.  Neki ljudi celu svoju večnost su proveli u tom gradu i na relacijama Istarskih „meridijana“ od i do Pule i na mapi Istre iscratli sasvim drugačije linije – linije sećanja i ljubavi prema prirodi, porodici, prijateljima, muzici! Takav je bio moj ujak Anton (Tonko) Biliškov (April 1950-Sept. 2016).

Sergijev slavoluk iya koga se nalayi caffee Uliks / Photo by: S. Gavrilovic
Sergijev slavoluk iza koga se nalazi caffee Uliks / Photo by: S. Gavrilovic

Verovatno nikada ne bih upoznao Istru, onako kako je poznajem danas da nas Tonko nije poseo u automobil posle onih groznih devedesetih i rekao kratko “Idemo!” Grožnjan, grad umetnosti, probuđen i revitalizovan kulturni centar dešavanja u Istri sa tjeskom za maslinovo ulje na ulazu, Buzet sa predivnim pričama o nastanku imena mesta, toponima, Buje, Motovun u kome je veliki Andrea Palladio ostavio crkvu, Grimalda istaknuta na bregu do koje se dolazi krivudavim putem i ispred koje je Franci Blašković planirao Concerto grosso dok se vrata nisu otvorila a ožalošćeni izneli pokojnika, Boljun, Draguć sa najstarijim glagoljaškim tekstovima, kafanom u kojoj su snimali film Pavle Vujisić i Karl Malden, Gračišće sa predivnim venecijanskim detaljima i crkvama, prelepom planinarskom stazom ispod grada, Cerovlje, Vela Učka, Sisol,  Pićan, Podpićan, Kršansko polje,  Raša, Žminj, Vrsar, Limski kanal, „caro Dignano“ (dragi Vodnjan), najbliži Puli a duh po sebi, sa najvišim zvonikom Istre na kojega je Franko popeo križ bez ikakvog obezbeđenja a zauzvrat dobio gajbu piva,  Sovinjak Stanka Zlatića i Motovunske šume kojima još negde hoda Veli Jože Vladimira Nazora i toliko drugih mesta i (ne) mesta značajnih i beznačajnih zavoja i priča koje zaokružuju jedu celinu, jedan celi život koji te oblikuje i čini onim što jesi.

Medulin sa male Pinete 2015.  / Photo by: S. Gavrilovic
Medulin sa male Pinete 2015. / Photo by: S. Gavrilovic

„Tu smo kočili i stali na sred ceste jer je porodica ježeva prelazila preko“ rekao mi je Tonko kada smo išli cestom koja povezuje Žminj sa Lindarom od koga se odvaja desno ka Gračišću. Sa te raskrsnice puca pogled ka Učki – u narodu se govori da je naziv nastao tako Što su tu nekada živeli vukovi pa je Učka zapravo NEKADA BILA „Vučka“ I u izgovoru starijih istrijana koji mešaju U i V izgovarajući ih u sazvučju „VU“. Na proplanke Učke smo išli zajedno i na prevoju, pred odvajanje za put koji vodi na vrh izašli iz automobila da naberemo vrganje. To je bilo moje prvo zvanično branje gljiva u životu! Pažljivo sam gledao Tonka kako to radi u početku dok mi ih je pokazivao, sa druge strane,  teta, Ivanka, neprestano se saginjala i ispod borovih iglica nalazila ono na šta se naše oči joč nisu privikle

Sa Marlere - u krajnjem levom uglu u izmaglici - Vela Učka / Photo by S. Gavrilovic Septembar 2016.
Sa Marlere – u krajnjem levom uglu u izmaglici – Vela Učka / Photo by S. Gavrilovic Septembar 2016.

– živi svet ispod gustog sloja iglica bora na zapadnim padinama Učke, koji buja i koji je koristan živim organizmima, jestiv, zdrav pre svega, svet potpuno drugačiji od onoga koji poznajemo, svet šume. Sa ogromnim osmehom preko lica sakupljala je u pletenu korpicu gljive dok je Tonko meni objašnjavao šta da gledam i kako da berem. Poznavali su tada dobro dvadesetak vrsta i stalno spominjali Romana Božca iz Žminja čiju su knjigu o gljivama držali na uzglavlju kao bibliju.

Sa uspona na Carku (Ţarcu) -Gljiva skrivena u travi na visini preko 1800m Rumunija / Septembar 2016. / Photo by S. Gavrilovic
Sa uspona na Carku (Ţarcu) -Gljiva skrivena u travi na visini preko 1800m Rumunija / Septembar 2016. / Photo by S. Gavrilovic

Nikoga nisam upoznao da je imao takvo znanje i da je toliko detalja pamtio o svakoj gljivi kao moj ujak Tonko. Stalno je listao i gledao gljive, upijao fotografije i pričao kako je “baš tu vidio ali je nije smio ubrati jer nije bio 100% siguran – moraš biti 100% siguran”, govorio je stalno okrećući strane i zastajao kod onih koje su ga bunile i u koje nije bio siguran.

Svetionik Marlera / Photo by S. Gavrilovic 2015.
Svetionik Marlera / Photo by S. Gavrilovic 2015.

Niko sa toliko žara i sa tolikom ljubavlju nije govorio o živom svetu, slikovito i nadahnuto, ponekad silovito i užurbano, sa prevelikom željom da ga se ne prekida… Toliko je toga imao da nam kaže, svaki put, činilo mi se sve više o svemu, crnim trumpetama, lisičkama, vrganjima, livadskim pečurkama, modrikačama, sunčanicama koje kada bi god spomenuo osmeh mu je bio na licu – „Stoji tamo i vidim je na dvjesta metara! Ma ZNAM da je to ona!“ Koliko je samo tu bilo detalja, koliko opisa i uputstava, činjenica i pažnje, upozorenja! Satima smo sedeli zajedno i gledali te knjige, fotografije gljiva, pričali o njima, on iz iskustva berača ja iz želje da naučim.

Smrtonosna Muhara / sa uspona na Carku - Rumunija, Septembar 2016. / Photo by S. Gavrilovic
Smrtonosna Muhara / sa uspona na Carku – Rumunija, Septembar 2016. / Photo by S. Gavrilovic

Na žalost nikada nisam u vreme „velike berbe“ bio sa njima. Opet, naučio sam nekoliko njih koje danas berem i sam. Ali sam naučio najvažnije dve lekcije gljivarstva – Ne diraj je ako je ne poznaješ, ima svoju funkciju u prirodi i drugu, neko ko je poznaje ubraće je!

Tonko i Ivanka sa kotaricom punom gljiva / Photo by S. Gavrilovic 2011.
Tonko i Ivanka sa kotaricom punom gljiva / Photo by S. Gavrilovic 2011.

Medulin se nalazi u prirodnom zabranu neposredno iznad samog špica Istre – rt-a Kamenjak, preko puta Premanture. Njega štiti niz otoka koji su se rasuli po moru kao biserčići i svaki je kutijica puna iznenađenja  za sebe. Levan, Levanić, Bodulaš, Cea, Trumbuja, Škovac. Fenera. Provodili smo dane i dane na tim otocima.

Pogled na medulinski zaliv i otok Unije u daljini / Photo by S Gavrilovic 2015.
Pogled na medulinski zaliv i otok Unije u daljini / Photo by S Gavrilovic 2015.

Najčešće smo dolazili na njih predveče! Oko 5 -6 sati po letnjem vremenu, izbegavali prejako sunce i čekali zalazak koji bi izvukao grancipore – rakove, iz njihovih „pećina“. Ako bi dolazili ranije, tražili smo mirni zabran, bez kupača gde smo lovili ribu na dah sa podvodnim puškama i ostima. Sa nama je često tih godina, pred rat devedesetih, išao i Vučko, mali crni pas koji je veselo skakutao okolo i pravio nam društvo povremeno u moru. Trudili smo se da svaki dan odemo na drugi otok, promenimo poziciju i tražimo neko drugo mesto. U tim posetama otocima šetali bi i pravili krugove po kamenim obalama, preskakali grote i peli se na zaravnjene vrhove otoka koji su se i sami sunčali u Medulinskom zalivu.

Grancipor na Marleri / Photo by S. Gavrilovic 2015.
Grancipor na Marleri / Photo by S. Gavrilovic 2015.

Nikada nismo lovili više nego što nam treba. Nikada nismo iza sebe ostavili ni trunku nečega što ne pripada prirodnom okruženju. Puno bi pričali o živom svetu, ribama i njihovim osobinama, salpama i jatima koja su neuhvatljiva, ciplima koji se dovuku do same obale u predvečerje, listu, švoji, koji se „zakopa“ i ušuška na dno prekrivajući se peskom, lepi, koja se mimikrično sakriva oko grebena, sipi koja je „glupa“ i misli da je nače oči ne vide, svesni činjenice da je drugi predatori ne vide zaista, maštali o tome da jednom ulovimo brancina ili oradu, kao nekada kada su tata i baka barkom išli na pola kanala između Medulina i Premanture i donosili pune kofe menula more ili šaruna, očada – ušatih. Svetlucali smo zajedno sa našom trpezom koju smo ulovili i smejali se dogodovštinama na povratku u medulinsku luku, koje nam je priredjivao Vučko smešno poskakujući po pramcu i stavljajući šapice na naše ruke. Zajedno smo nosilli motor i vesla do ujkine bele lade, pakovali kanistar i kofu sa ribom, srećni dolazili kući i smišljali za sutra novi odlazak.

Ispred male Pinete / Photo by S. Gavrilovic
Ispred male Pinete na škrapama / Photo by S. Gavrilovic

Ni jedna tačka Istre nam nije ostavila toliko uspomena kao rt Marlera. Čini mi se da nema kamen na koji tamo nismo stali svojom nogom u priobalnom delu. Zaleđe je nedostupno! Dom je srnama, kunama, zečevima, lisicama, pticama i poseduje biodiverzitet koji je, čini mi se, potpuno fantastičan za jedno, ne tako veliko područje. Nama, jednostavno savršeno!

Sa rta Marlera - Zalazak sunca / Septembar 2015. / Photo by S. Gavrilovic
Sa rta Marlera – Zalazak sunca / Septembar 2015. / Photo by S. Gavrilovic

Ako išta postoji na ovoj planeti, nešto što čovek može nazvati našim mestom – to je onda MARLERA! Smeštena 6-7km od kuće u Medulinu, deo je Ližnjana, drugog malog mesta koje se naslanja na Medulin. Ili se možda Medulin naslanja na Ližnjan? Ili se nekako zajedno naslanjaju u isto vreme jadan na drugog bez pretezanja i potezanja? Stara priča ko je starji, jači, bolji, lepši, unela je ogromne količine smeha u Tonkov automobil tokom “Marlera drive” odlazaka i dolazaka po belim cestama, često slabo prohodnim, na mesta na kojima smo se kupali i na kojima smo provodili ponekad i cele dane od jutra do kasne večeri. Muzika koja nas je pratila uvek je bila besprekorna!

rt Marlera / Photo by S. Gavrilovic
rt Marlera / Photo by S. Gavrilovic

Zappa, captain Beefhart, the Beatles, The Rollingstones, Velvet underground, ELO, Ten years after, Amon Dull, Edgard Broughton band, Bonzo dog dah band, samo su od nekih muzičkih „podloga“ koje su na sav glas praštale iz automobila dok smo se u oblacima prašine valjali prema mestima na kojima ćemo se kupati a koja nisu bila plaže jer na Marleri plaža NEMA već kamen, stena, mesečev pejsaž pri ulasku u najlepše prizore skrivene ispod površine mora u koje ćemo uroniti i istraživati svakim danom sve više i duboko onoliko koliko nam dah dopušta.

Teksture rta Marlera / Photo by S. Gavrilovic 2015.
Teksture rta Marlera / Photo by S. Gavrilovic 2015.

Marlera je zauvek u nama, to danas znam, zahvaljujući Tonku, beskonačnim kilometrima koje smo napravili u načim penjačicama – Converse dubokim patikama za košarkku koje su nam, u fazi pred bacanje, služile za pentranje po stenama što će, godinama kasnije postati, evo i deo svakodnevice koja se zove PLANINARENJE! Moj bratić (rođak) Nikola i ja, nastavili smo da tražimo našu Marleru i nekoliko decenija posle. Sreća je da se svako toliko nađeno tamo. Sreća je da je obala još netaknuta.

Apoteoza besmrtnosti u horizontu koga gledamo kroz rupu na kamenu koju je napravio prstac. Odlivak jednog života na stanama rta marlera. / Photo by S. gavrilovic 2016. septembar
Apoteoza besmrtnosti u horizontu koga gledamo kroz rupu na kamenu koju je napravio prstac. Odlivak jednog života na stanama rta marlera. / Photo by S. gavrilovic 2016. septembar

Sreća je da sada i Nikolinu decu vodimo tamo. Tužno je što je komercijalizacija svega dotakla i to mesto, nekada skriveno od najezde stranaca, sačuvano. Tužno je što Tonko više nije sa nama da idemo tamo zajedno već ga vodimo i nosimo u nama. Tako smo uradili i u septembru. Otišli na Marleru. Uprkos svemu. Zbog njega!

Volimo te Antuntune naš i čuvaćemo sva ta mesta za sve nas, za svako živo biće koje na njima živi a samim time i uspomenu na tebe.

Pineta / Photo by S. Gavrilovic 2015.
Pineta / Photo by S. Gavrilovic 2015.

————————————————————  Oktobar 2016.

Beden - Povlen / U berbi Sunčanica / Photo by Nikola Biliškov / oktobar 2016.
Beden – Povlen / U berbi Sunčanica / Photo by Nikola Biliškov / oktobar 2016.
Na malom Povlenu / Nikola Biliškov i S.G. / oktobar 2016.
Na malom Povlenu / Nikola Biliškov i S.G. / oktobar 2016.
Ispred doma PD POVLEN ispod velikog Povlena / Nikola Biliškov i Srđan Gavrilovic / oktobar 2016. / Photo by Kaljevic M.
Ispred doma PD POVLEN ispod velikog Povlena / Nikola Biliškov i Srđan Gavrilovic / oktobar 2016. / Photo by Kaljevic M.

S.

Advertisements

ISTORIJA PLANINARENJA NA OVIM PROSTORIMA (1924.)

U časopisu HRVATSKI PLANINAR, glasilu Hrvatskog planinarskog društva iz Zagreba, u broju 2. ovako je 1924. godine pisalo o situaciji u planinarenju u našim krajevima.

Prilažem naslovnu stranu broja 2. i tekst koji govori o planinarenju u Srbiji i o markacijama u Bosanskim planinama…

Broj 2. naslovna strana
Broj 2. naslovna strana

O planiarenju u srbiji str. 30

O planiarenju u srbiji str. 31

Posebno se zahvaljujem dr Nikoli Biliškovu, velikom prijatelju ovog sajta, iz Pule, koji mi je skrenuo pažnju na ovaj tekst.

Ukoliko imate sličnih tekstova koji govore o planinarenju u našim krajevima molim vas da mi ih pošaljete kako bih mogao da ih objavim na blogu.