BELJANICA – PRIRODA U PUNOJ SNAZI

BELJANICA GREBEN - Snimljeno sa uspona iz pravca doma / Photo by S.G.
BELJANICA GREBEN – Snimljeno sa uspona iz pravca doma / Photo by S.G.

Postoje tri planinska vrha u Srbiji koje su izazov za svakoga ko se bavi planinarenjem ali lepota sva tri vrha je i u tome što ne predstavljaju nepremostivu prepreku onome ko želi da ih osvoji. To su Trem (1810mnv), na Suvoj planini koji se najčešće penje iz pravca Donje Studene i do koga se, ako se kreće baš iz same Donje Studene prelazi 1200mnv u približno 13km, tu je već toliko puta spominjani Rtanj (1565mnv) čijem vrhu se pristupa najčešće iz pravca sela Rtanj južnom stranom i istim putem se silazi ili severnim grebenom, iz pravca rudnika koji je od zimus poprilično neprohodan zbog velikog broja srušenih stabala, i treći uspon, koji ne zaostaje preterano, u smislu težine za dva prethodna , jeste uspon na Beljanicu na istoimeni vrh (1339mnv).  Od ličnih afiniteta zavisi koji uspon će se kome najviše “svideti” ili na kome će se najbolje osećati, najlakše ga savladati. To zavisi od velikog broja faktora a na prvom mestu dobre volje i fizičke kondicije te procene sopstvene snage i dobrog raspoređivanja vlastitih kapaciteta duž staze. U svakom slučaju, kao što je već navedeno, ni jedan od vrhova nije neosvojiva gromada ali su svakako podstrek za dalje penjanje i osvajanje vrhova kako u regionu tako i van granica Srbije. Beljanica pripada Karpatsko-balkanskom masivu planina i jedna je od najvećih krečnjačkih planina istočne Srbije. U svom korpusu dužine 24 km u pravcu istok-zapad i sa prosečnom širinom od približno 12km predstavlja najveće nenaseljeno područje Srbije (2500km nenaseljene teritorije). Prostor je izrazitih formi kraškog reljefa, idealno mesto za speleologe, planinare i brdske bicikliste – sve popularniji sport u Evropi koji se polako ali sigurno seli i u naše krajeve. Smeštena između sliva reke Mlave i Žagubičke kotline sa jedne strane i reke resave sa druge, svojim formama uzdiže se do zaravnjenih pašnjaka na platou pri vrhu koji se ističe svojom belinom i pretpostavlja se da je zato planina i dobila ime.

Livada nakon prvog kraćeg uspona od doma sa koje se kreće prema šumi gde počinje uspon. Možda bi samo sugestija planinarskom klubu
Livada nakon prvog kraćeg uspona od doma sa koje se kreće prema šumi gde počinje uspon. Možda bi samo sugestija planinarskom klubu “Beljanica” iz Svilajnca bila da malo bolje markiraju ovaj početni deo staze. Na planinarskom domu “beljanica” stoji tabla koja upućuje na prve korake planinarstva u Srbiji. Kuća je ostala od potomaka apotekara Julija Draškocija. Ubeležena je 1875. godina kao godina začetka planinarstva na Beljanici – “KOLEVCI planinarstva u Srbiji”!

Uspon na vrh Beljanice može se ostvariti iz dva pravca. Prvi je iz pravca vodopada Veliki buk a drugi, dosta interesantniji, iz pravca planinarskog doma Planinarskog društva “Beljanica” iz Svilajnca koji je smešten nedaleko od restoranskih kompleksa kojih na potezu oko vodopada Veliki buk ima nekoliko. Uspon započinje stazom koja je jasno markirana da bi se izlaskom na livade markacija izgubila i kretanje, sve do nalaženja nastavka puta u obližnjoj šumi, postaje malo teže. Najbolje bi bilo jednostavno objasniti putanju tako što se po izlasku iz prvog dela šume, odmah na samom početku uspona, nastavlja PRAVO i kreće se polulevo stazom koja vodi neposredno pored delom napuštenih objekata starijeg gazdinstva, poprilično uraslog u travu te se u liniji sa tim gazdinstvom seče opet ka levoj strani do jednog omanjeg imanja u kome je posađeno voće i preko ograde se ulazi u šumu. Zapravo od izlaska iz prve šume, sa prvog uspona, potrebno je nekoliko stotina metara do ulaska na slabije markiranu stazu koja je u početku vrlo uska da bi se potom proširila i nedvosmisleno vodila dalje sa znatno boljom markacijom kroz cerovu šumu po kojoj ovaj deo uspona nosi ime Cerjak.

Pauza na kisnom usponu / Photo by Srdjan G.
Pauza na kisnom usponu / Photo by Srdjan G.

Već na prvi pogled uočljiva je netaknuta priroda i veliko prirodno bogatstvo kojim se odlikuje ceo krajolik. Sve ovo pogoduje razvoju i opstanku velikog broja biljnih i životinjskih vrsta na Beljanici a posebno imajući u vidu činjenicu da Beljanica nije “bezvodna” planina kao Rtanj ili Suva planina te da obiluje potocima i ponornicama, zahvaljujući karakterističnom reljefu, u okviru kojih se nalaze brojne vrste od kojih su neke predstavljene nauci tek nedavno. Sa speleološkog aspekta Beljanica predstavlja pravi biser ovih prostora. Staza koja vodi preko livada, paralelno sa grebenom vrha, do priključenja na lokalni zemljani put, u jednom segmentu opet nema markaciju ali znak da ste na dobrom putu je obeležje za skretanje prema “Sklopovima” – stenskoj masi iznad kanjona Resave sa kojih se pruža zaista fantastičan pogled ka kanjonu. Sa desne strane puta, na putu ka vrhu, nalazi se oznaka za sklopove a samo nekoliko metara dalje je bunar iz koga, neki tako kažu – jesu pili vodu prežedneli tokom jednog letnjeg uspona na vrh! U letnjem periodu, svakako je preporučljivo poneti minimum 2 litre vode na ovaj uspon!

Raskršče puteva / Photo by Srdjan G.
Raskršče puteva / Photo by Srdjan G.

Preko livada i do podnožja debele kose, neposredno pred finalni, i najteži deo uspona dolazi se zemljanim putem. To je dobar deo puta gde se može napraviti duža pauza pred finalni uspon, istegnuti mišići i iskoristiti vreme za fotografisanje litica oštro odsečenog dela planine na kome se nalazi vrh. Skretanje sa puta je oštro u desnu stranu, markirano je oznakom “VRH BELJANICE” i u samom početku ne nagoveštava oštar uspon koji započinje stotinak metara kasnije po relativno ogoleloj, šumovitoj podlozi, sa dosta korenja i sitnog kamenja uspon nije lak prvenstveno zato što se direktno seku izohipse terena i taj, najnaporniji deo uspona traje tridesetak minuta. Prvi zaravnjeni deo se koristi kao kraća pauza kako bi se dočekali ostali iz grupe i nastavilo dalje. Delom, put ide kroz šumu, bez uspona pa onda preko livade, sa koje se otvara fantastičan pogled na trasu puta, stenu grebena Beljanice i obližnja mesta u velikoj daljini,  opet uz uspon kroz šumu što izvodi stazu na vršnu zaravan Beljanice.

Pogled sa livada na vrhu Beljanice / Photo by S. Gavrilovic
Pogled sa livada na vrhu Beljanice / Photo by S. Gavrilovic
PD Pobeda na vrhu Beljanice / Photo by S. Gavrilovic
PD Pobeda na vrhu Beljanice / Photo by S. Gavrilovic

Vrh Beljanice je nekako istrgnut iz konteksta. Iako sa vidnim elementima kraškog reljefa – vidnih vrtača i uvala, u formalnom smislu on predstavlja pašnjak, drugačijeg klimata, obogaćen mirisima bilja i obrastao niskim borovima. Sa njega se pruža fantastičan pogled ka kučajskim planiniama i Maliniku a pri vedrijem danu, vidi se gorostasni Rtanj, što na žalost nismo imali priliku da vidimo zbog vremena koje se menjalo i oblaka koji su se navlačili polako na horizontu. Na drugoj strani vidi se Homolje a prema istoku Veliki krš i iza njega Deli Jovan. Preko livada, nakon oštrog uspona, opuštaju se mišići dok se krećemo ka vrhu Beljanice ili “Velikoj kapi” kako nalazim kod nekih autora da se naziva vrh. Ističe se svojim belim kamenom, nagomilanim oko vrtače koja je neposredno ispod njega. Beleg koji na sebi nosi oznaku nadmorske visine znak je da smo dosegli krajnju tačku uspona. Od relativno kišnog prepodneva do sunčanog vrha na kome se, sa strane a iz pravca Homolja, polako sakupljaju oblaci ostaje nam prostor za odmor, fotografisanje i kraći odmor. U naletu prvog fronta jačih oblaka odlučujemo da krenemo prema Sklopovima iznad Resave koje smo samo prošli u dolasku i dalje prema vodopadu Veliki buk koji izvire nešto dalje od mesta na kome dramatično ponire, iz same planine. Veliki buk je inače deo spomenika prirode “Lisine” koga čine u sklopu Veliko Vrelo, njegov vodotok i vodopad Veliki buk. Ne treba zaboraviti da se u ovom prostoru nalaze i drugi kanjoni kao na primer Lazarev kanjon za koga mnogi kažu da je najlepši kanjon na ovim prostorima, kanjon Kločanice, Radovanske reke, Suvi Do, Tisnice ali to su sve dobri razlozi za ponovni dolazak i obilazak ovog prostora.

Ispasa - vrh Beljanice / Pogled ka Kucajskim planinama i Maliniku / Photo by Srdjan G.
Ispaša – vrh Beljanice / Pogled ka Kucajskim planinama i Maliniku / Photo by Srdjan G.
Sakupljanje oblaka na vrhu Beljanice / Photo by Aleksandra
Sakupljanje oblaka na vrhu Beljanice / Photo by Aleksandra

Spust je vrlo strm i potrebno je biti pažljiv jer sitno kamenje klizi ispod cipela. Sve do izlaska na zaravan gde počinje uspon na Debelu kosu potrebno je biti oprezan zbog mogućnosti od eventualnih povreda i padova. Obavezno je držanje odstojanja a štapovi u velikoj meri mogu da pomognu pri ovom spustu. Pored ovog puta, istog kojim smo se peli postoji još jedna staza i put kojim se silazi u dolinu Resave ali tim putem se nismo vraćali. Preko livada i uz obilazak Sklopova i ranča Mečija leska odlazimo do mesta finalnog okupljanja pred polazak za Beograd. Prostor i vrh koje smo obišli, na putu na kome smo savladali 1000mnv od tačke polaska – od doma koji se nalazi na 376mnv, samo je mali deo ukupnog prostranstva Beljanice koju svakako tek treba upoznati. Za to je međutim potrebno vreme, puno više od jednog dana u kome smo ostvarili svoj zacrtani cilj i popeli se na vrh. I to je ono što negde ostavlja svako planinarenje “nedovršenom pričom” u smislu želje da još vremena ostaneš, da bolje upoznaš prostor na kome se nalaziš ali to je i draž u isto vreme, koja te vraća na to isto mesto u narednoj turi, u drugom godišnjem dobu, jer planina nikada nije ista, prirodni prostor se menja, razvija i raste, rastače i postaje nešto novo, svaki put iznenađujuće drugačiji.

Sklopovi /Pogled prema kanjonu Resave / Beljanica / Photo by T.V.
Sklopovi /Pogled prema kanjonu Resave / Beljanica / Photo by Tamara V.
Advertisements