IZLOŽBA CRTEŽA – TREN | ČOVEK |PRIRODA | PLANINA

 

Dragi prijatelji,

Pozivam Vas sve na otvaranje izložbe mojih crteža pod nazivom

TREN | ČOVEK | PRIRODA | PLANINA

koja će biti otvorena u galeriji ART CENTRA u Čumiževom sokačetu 2/1. sprat 92 – Galerija 95 sa početkom u 19 časova.

Prostor je  na galeriji iznad Fashion district-a.

Pozivnica

Srdačan pozdrav,

Srđan Gavrilović

 

3 PLANINE U 3 DANA

Pogled prema Beljanici sa Velike Bote / Foto: S. Gavrilovic

UVOD:

Praznični vikend je idealno vreme za vikend ture sa planinarskim društvom ili samostalno. Maksimalno sam ga iskoristio i sa svojim klubom PD POBEDA, sa Zoranom Sokolom Kovljenićem 29. i 30. popeo se na Kučajske planine i posetio prašumu Vinatovaču, drugi dan Beljanicu iz pravca Lisine sve do Krupajskog vrela. Treći dan, samostalno sam napravio lepu kružnu turu po savršenom danu od doma čika Duško Jovanović do Dobrih voda i vrha Suvobora sa grupom prijatelja koji su me pozvali da ih provedem po Rajcu.

Pripreme za uspon na Lisinama / Foto: S. Gavrilovic

Napravio sam u ta tri dana visinsku razliku nešto veću od 2000m i prešao ukupno 57km. Poslužilo nas je vreme u potpunosti a Rajac na kraju predstavljao pravo mesto uživanja kojim sam zaokružio ovaj jako uspešni produženi vikend na planinama!

DAN 1. KUČAJ

Kučajske planine su najrasprostranjeniji planinski kompleks južne Srbije koji okružuju i geografski uokviruju reke Resava, Zlotska reka i Crni Timok. Kučajske planine protežu se u pravcu severoistok – jugozapad u dužini od 40 kilometara sa najvišim vrhom Velika Tresta koji se nalazi na 1284 mnv uz visove Koprivno brdo, Javorište i Malinik. Zbog prirodnih lepota, kraškog reljefa i raznih drugih posebnosti Kučajskih planina ovo područje proglašeno je Parkom prirode I reda.

Potok Vinatovac / Foto: S. Gavrilovic

Na Kučajskim planinama na visini od 1100 metara izvire reka Resava u čijem se gornjem toku nalazi prašuma,  rezervat prirode Vinatovača  koje je u najvećoj meri sačuvano od ljudskog uticaja. Vinatovača je bilo naše odredište prvog dana. Nakon ostavljanja viška stvari u smeštaju na Lisinama, pripremili smo neophodne stvari i opremu za uspon. Jutro nije nagoveštavalo preterano lep dan a kiša je pretila da padne. Nakon sat vremena vožnje po ne tako dobrom makadamskom putu došli smo do tačke odakle je kretao uspon – brvnare koju su izgradile Srbija šume i koja se u potpunosti uklopila u krajolik.

Na pauzi / Foto: S. Gavrilovic

Cilj su nam bili vrhovi koji se nalaze u okviru ovog kompleksa sa I redom zaštite. Markacije na terenu nema i oslanjamo se na iskustvo i trek koji Zoran Soko Kovljenić ima sa sobom. Vrlo brzo nakon kraće šetnje makadamom isključujemo se sa puta i penjemo se uz obronke Vinatovače u pravcu Oštrog vrha.

Stanovnik šume – Slepić iz roda Anguidae / Foto: S. Gavrilovic

Činjenica da se do lokaliteta teško stiže je da je Vinatovača ostala netaknuta u najvećoj meri. Starost pojedinih stabala procenjuje se na 300 i više godina. Bukova šuma prašumskog tipa zauzima površinu od 37,43 ha i raste na nadmorskoj visini od 650 do 800 metara. Bukve u Vinatovači u prečniku imaju više od metra, a visoke su i do 45 metara. Iako piše na pojedinim msetima da seče šume ovde nema, mi smo na putu naišli na tragove seče ali je ukupni fond zaista impozantan. Imajući u vidu da je period vegetacije nedavno započeo pitao sam se penjući se strminama Vinatovače kako šuma izgleda u punom “sjaju” kada u potpunosti ozeleni a šumski pokrivač nabuja.

Bukova šuma Vinatovače / Iza – Oštri vrh.  Foto: S. Gavrilovic

Kroz bukovu šumu i ne toliko težak uspon polako se penjemo do kamenitog Kiselog vrha sa koga se pruža jako lep pogled. Tu pravimo prvu dužu pauzu na kamenom, stepenastom vidikovcu i pripremamo se za Veliku Botu. Od Kiselog do Velike Bote ima oko 40 minuta hoda i prelazimo tu trasu relativno lako. Sa Bote pred nama se otvara sutrašnji zadatak – platno Beljanice koju sam ove godine već popeo sa Zoranom Kovljenićem u zimskim uslovima!

Zoran Soko Kovljenić na Kiselom vrhu / Foto: S. Gavrilovic

Spust na stazu koja vodi ka brvnari Srbija šuma bio je nešto oštriji ali smo ga lepo svi savladali i 22 učesnika ove ture uspešno su završili prvi dan uspona! Još jednom se pokazalo, da su doboke cipele OBAVEZNI DEO planinarske opreme i to je moja definitivna preporuka SVIMA koji planiraju ozbiljno da se bave planinarenjem!

Rada i Zoran na pauzi / Foto: S. Gavrilovic
PSK POBEDA na Velikoj Boti / Foto: Snezana Panic

Dan smo završili druženjem, razgovorom o usponu, nekim drugim planiranim usponima, onima na kojima smo se sretali i ranije družili, koje su neki od nas popeli. Svakako, razgovarali smo  i o sutrašnjem danu koji nas čeka. Imajući u vidu činjenicu da smo rano došli na Beljanicu u smeštaj i da nas je ipak savladao uspon nešto ranije smo otišli na odmor.

Isečci u prašumi / Foto: S. Gavrilovic

DAN 2. BELJANICA

Polazak na vrh Beljanice / Foto: S. Gavrilovic
Skriveni detalj sa uspona. / Foto: S. Gavrilovic

Drugi dan smo nakon doručka, započeli pripreme za uspon na Beljanicu. O samoj Beljanici sam već pisao u ranijim tekstovima – pogledajte: http://wp.me/p4Xw6T-ed  pa se ovde neću baviti opisom te trase do vrha na 1339mnv posebno. Posle obilaska vodopada na Lisinama, posete vidikovca Sklopovi, preko Debele kose popeli smo se na vrh. Zoran je imao odličan tempo prilagođen svim učesnicima uspona a na začelju kolone, kao i prvi dan bila je Gordana – Goca Rožek, planinarski vodič i predsednica planinarskog kluba Železničar iz Inđije.

Platno Beljanice i kisa koja je “pretila” da će pasti / Foto: S. Gavrilovic
Detalj sa uspona na Debelu kosu/Foto: S. Gavrilovic

Pauzu na vrhu smo napravili nešto malo ispod vrha na livadi. Tu smo se malo bolje upoznali i sa Gocinim trkačkim uspesima i Ultra trailovima koje posećuje. Meni lično je najinteresantniji bio Istra trail koji je istrčala ali svakako i Fruškogorski maraton!

Na pauzi ispod vrha sa Radom, Gocom, Zoranom / Foto: Snežana P.
PSK Pobeda na vrhu Beljanice

Sa vrha smo se uputili prema Rečičkom vrhu i Rečičkom potoku koji meandrira udolinom i preko koga smo prelazili dva puta “uvežbavajući” preskakanje da bi se dobro markiranom stazom spustili u pravcu Krupaje i Krupajskog vrela gde se završavala planirana tura. Homoljski kraj je poznat kao  ekološka oaza koja zahvaljujući kraškom reljefu pogoduje stvaranju velikog broja ponornica i speoloških objekata od kojih je pećina Resava najpoznatija. Krški reljef je razlog zašto se na ovom području nalaze ledenice, vrtače, plitke jame u kojima se zadržavaju sneg i led i na njih nailazimo celim putem pri silasku ka Krupajskom vrelu.

Drugo “preskakanje” potoka / Foto: S. Gavrilovic

Preskakanje potoka! Hvala Snezo za fotku! 🙂 / Foto: Snezana Panic

Zaravan ispod Rečičkog vrha je sa jedne strane opasana borovom šumom a sa druge Rečičkim vrhom. Ceo ustalasali pejsaž mirno se prevaljuje sa masiva Beljanice prema Krupaji. Tokom hoda čuo sam od planinara asocijacije na Zlatibor ali ovaj krajolik je jedinstven u svojoj lepoti. Rečički vrh mami  i nije težak za uspon iako je kupast sa konstantnim usponom. Možda nekom drugom prilikom, uz malo više vremena popnemo i tu tačku!

Ispod Rečičkog vrha / Foto: Ljiljana Panić
Panorama Rečičke kotline / Foto: S. Gavrilovic
Mali dragulj utilitarnosti i čovekomernosti okrenut isključivo potrebama ljudi ovog kraja koji ovde dovode stoku na ispašu. Neposredno posle Rečičke kotline. / Foto: S. Gavrilović

Krupajsko vrelo predstavlja jednu od značajnih  prirodnih retkosti i obeležja celog kraja. Jedan deo naše grupe spustio se nešto niže od naznačene markacije koja je vodila u šumu levo i preko livada i dotrajalog brvna koje se ozbiljno naherilo u stranu, uz asistenciju Zvonka, vremešnog i ljubaznog meštanina ovog kraja, koji je čuvao stado na ispaši, došli smo do Vrela.

Krupajsko vrelo /Foto: S. Gavrilovic

DAN 3. RAJAC

Sa Rajca na putu ka Dobroj vodi / Foto: S. Gavrilović
Na vrhu Rajca sa prijateljima – Gocom, Vladom, Ivanom i Dušanom.

Na poziv mojih prijatelja iz Pedagoškog instituta, Ivane i Vlade odlučio sam da, posle ova dva jako lepa planinarska dana zaokružim vikend sa njima i povedem ih na Rajcu. Turu smo počeli kod planinarskog doma čika Duško Jovanović koji se nalazi na 640mnv i koji je sagrađen 1953. godine na inicijativu čika Duška i objekat je koji pored objekta na Dobrim vodama pripada planinarskom sportskom klubu Pobeda iz Beograda.  Ispred kluba me je sačekalo lepo iznenađenje i susret sa mojim dragim drugom Željkom Delijom koji je ovde bio sa porodicom.

Na putu ka Dobroj vodi. Vernakularna arhitrutura koja je prisutna na ovim prostorima u tradiciji čini mi se više nego u praksi. Šteta je što nam ovakve likovne forme nisu podsticaj u graditeljstvu već se okrećemo sumnjivim uzorima i često nefunkcionalnim rešenjima koja kuću ne vezuju organski za dvorište i najneposrednije okruženje./ Foto: S. Gavrilovic

Nas petoro smo krenuli put vrha na Rajcu a plan je bio da odemo do Dobrih voda i vrha Suvobora. Išli smo već poznatim i dobro markiranim stazama kojima sam prošao više puta sa svojim matičnim klubom PSK Pobeda a  sunčani dan  nam je ceo uspon samo dodatno upotpunio, mojim prijateljima čini mi se posebno, jer su neki od njih prvi put bili na Rajcu! Meni lično ova tura je bila lepa i opuštajuća posle prethodna dva planinarska dana i predstavljala je pravo uživanje ali i odlično sam je iskoristio da istegnem mišiće uz nešto laganiji tempo posle Beljanice.

Ivana, Dušan i Vlada sa Instituta za pedagoška istraživanja na vrhu Rajca. / Foto: S. Gavrilović
Na vrhu Suvobora / Foto: S. Gavrilovic

Malo dužu pauzu smo napravili na već ustaljenom mestu kod planinarske kuće Dobra voda i u odlasku i u povratku. Planinarska kuća je na 758mnv, Otvorena je 1966, godine u obnovljenoj seoskoj kući i klub svake godine radi na njenom održavanju.

Ispred doma dobra voda / Foto: Ivana Djeric

Nakon odlaska do vrha Suvobora  u povratku smo išli stazom 2C i iskoristili rajačke livade da jedan deo puta prohodamo bosi. Na pauzi nam je Vlada demonstrirao jednu vežbu u kojoj smo svi učestvovali što nas je dodatno povezalo sa okruženjem koje smo osetili na drugačijem nivou propuštajući ga kroz misli.  Povratkom na vrh susreo sam  drage prijetelje sa kojima sam uz šljivu iz mesta Stubo kod Valjeva,  u potpunosti zaokružio ova tri lepa planinarska dana!

Maleni detalj na stazi neposredno ispod vrha. Tu je sve. Ključni kamen kao “oslonac”, dinamična trava, žućkasti cvetići ljutića posuti u “podrgađu” kamena. Jedna prirodna minjatura u svojoj najlepšoj interpretaciji i jednostavnosti. /  Foto: S. Gavrilovic
U povratku sa vrha susret sa još jednom grupom dragih prijatelja! Goca, Dušan, Ivana, Vlada, Ana i Uroš Mićić…

Napomena: Ostatak fotografija možete pogledati u banneru sa desne strane. POsebno se zahvaljujem Ljiljani i Snezani Panic za ustupljene fotografije kojima sam upotpunio pricu o ovom usponu!

Napomena: Više o objektu PSK Pobede na Rajcu možete pogledati na sajtu PSK Pobeda – http://www.pdpobeda.rs/opste.htm#Imovina

PLANINARENJE / U MISLIMA…

*Ispod Croda Fiscaline di mezzo (2765mnv) – Dolomiti di Sessto, Italija

Pitam se često ovih dana zašto volim planinarenje? Da li je to zbog toga što volim prirodu i uživam u njoj od kada znam za sebe, da li je to zbog činjenice da sam tamo upoznao drage ljude, da li je to zbog činjenice da je ono zdravo, opuštajuće i nekompetitivno. Ne volim kompetitivne sportove! Nikada nisam. Svaki čovek ima vlastiti ritam, snagu i mogućnosti. Za planinarenje NEĆETE dobiti medalju! NIKADA nećete biti PRVI! Ali ćete se osećati kao da jeste, duboko u sebi znajući da svakim usponom pobeđujete upravo najtežeg protivnika – SEBE!

Plato ispred doma POVLEN na Povlenu / Foto: S. Gavrilovic

Moja fascinacija planinarenjem nije jedina koju imam u svom životu. Druge dve su svakako umetnost i arhitektura a ona treća je muzika! Ništa kao muzika ne može da “sagradi” prostore i dodirne one najtananije kutke ličnosti. Svoje pribežište sam godinama tražio u raznim žanrovima ali na kraju, pravo uporište uvek imao u nekim kompozicijama Čajkovskog, Šopena ili dekonstruisanim disonancama Schönberga koji me je uvek podsećao na nazubljene ivice DOLOMITA. Moj dragi prijatelj, Selimir Jovanović – Sele, akademski vajar i profesor muzike, koji sada vaja oblake u drugim dimenzijama, jednom mi je rekao – “Sve je muzika i muzika je sve” i pokazao mi svoje “kompozicije” koje je vajao u čeliku u svom ateljeu u Smederevu koji se nalazio na starom gradskom groblju iznad grada.

Planovi Rile / Photo by S. Gavrilovic

U stihovima svoje pesme THE END Jim Morrison, u okvirima onoga što zovu subkulturom a sa čime sa je ne slažem, jer je reč o pesništvu pre svega kaže:

…Don’t let me die in an automobile
I wanna lie in an open field
Want the snakes to suck my skin
Want the worms to be my friends
Want the birds to eat my eyes
As here I lie
The clouds fly by…

Senke sa planinarske ture u kanjonu reke Nere / Foto: S. Gavrilovic

I možda je tu negde istina o slobodi izbora i života. Možda su tu utkani svi principi, nekada, ni malo laki ali neizbežni i određujući za svakoga ponaosob. Možda je nekome bliže tlo od oblaka, nekome veliko plavetnilo od livada nekome vatra od plamena kako to vidi Robert Frost u svojoj pesmi Fire and ice:

… But if it had to perish twice,
I think I know enough of hate
To say that for destruction ice
Is also great
And would suffice.
Homolje – na stazi ka Štubeju / Foto. S. Gavrilovic
Na planinarenju sam našao svoju tišinu. Prostor u kome jesam. Ne u ideji da “osvojim” ili “popnem” već postanem delić nečeg mnogo većeg,  PRIRODE. I sve to na jedan neopredmećen način gde je samo postojanje suština a činjenica da si samo maleni delić tog dišućeg organizma prirode, čini te sretnim jer znaš da postojiš. Tako malen pod zvezdama. Kao galeb Jonathan Livingston tragaš za sopstvenošću u svim mukama koje te vuku dole ali ti na kraju istrajavaš sopstvenom voljom koja je jača od ogromnih talasa koji se kao PLANINA podižu ispred tebe u letu i pitaš se – Da li ću moći da ih preletim? Da li ću moći da se popnem? Poznajem neka mesta kao svoj džep ali se UVEK upitam – Da li ću moći da se popnem?
Kroz Krošnju / Foto: S. Gavrilovic
Neke kuće su kao planine! Gaudijeva Sagrada famiglia u Barseloni istopljeni je planinski venac, njegova casa Batlo pristanište za dirižable a Getenaum Rudolfa Štajnera, teozofa i okultiste, osnivača Antropozofskog pokreta, odvaljeni je ključni kamen jednog  filozofskog ubeđenja. Meni su opet, pored ovih dragulja svetske arhitekture i dalje najdraže male kućice razasute po katunima Durmitora ili na Tari, jednostavni simboli čovekomernosti i potreba čoveka koji živi sa svim specifičnostima planinskih prostora.
ČEKAJUĆI SUNCE na noćnom usponu na Rtanj 2016. / Foto: S. Gavrilovic
Simulakrumi koji nastaju u modernim interpretacijama ili reinterpretacijama u okviru OPNI koje postoje sa novim funkcionalnim rasporedom, koji omogućava savremenom korisniku “lakši život” u tim kućercima, samo su pokušaji da se novo vreme prilagodi postojećim formama uz poštovanje principa graditeljstva i forme. Arhitektura je jedno od utočišta. Ona je sublimat umetnosti i pišem je sa velikim početnim slovom “A”. Ali i arhitektura je po meni daleko od muzike koja je neuhvatljiva u svojoj oblikovnosti a definitivnoj formativnosti. Sazvučja arhitekture i muzike stvaraju efekte koji zajednički čine akustičku opnu neuhvatljivosti a život je upravo to – neuhvatljivost i nedokučivost. Kako bi samo voleli kada bi znali stvari unapred ili mogli da ih promenimo unazad! Koliko bi koraka ponekad ponovili… Ali moramo da idemo gore, “mravljim koracima” kako me je učio jedan prijatelj kada sam počeo da planinarim – “Hodaš a ne staješ! Mravlji koraci!” A uspon OŠTAR! A ja UMORAN! A vrh DALEKO! A treba se i spustiti!
Bukulja – Snežni “pipci” / Photo by S. Gavrilović
 Planinarenje je put. A sve je u putu. Hodočasnici koji putuju preko celog Japana do palate Katcura u Kjotou ispred nje stanu, zatapšu rukama, okrenu se i odu. Sve je u putu! Kompletan jedan relligijski koncept. Ceo život zapravo! Uskoro ću poći na svoj “put”. Idem na mesto koje posebno volim. Moram da budem spreman.
Vrhovi na usponu ka Rif. Comici /Ističe se “Venecijanska dama” koja NAPADA Crodu dei Toni svojim oštrim zubima. Po jednom predanju Dolomiti su pripali Italiji pošto je upravo ona – Venecijanska dama ZAGRIZLA vrh prva! Dolomiti di Sessto – photo by S. Gavrilovic

POVLEN / BEDEN / GREBEN

Panorama Valjevskih planina sa srednjeg Povlena

Povlen je tema o kojoj sam više puta već pisao na ovom blogu. Neću pisati predugačak tekst o usponu na veliki, srednji i mali Povlen, Beden. Pisaću o ideji UMERENOG USPONA koji je priprema za teže uspone i kao takav NEOPHODAN deo priprema za planinarenje.

Manastir Pustinja

Uspon je počeo obilaskom manastira Pustinja do koga sam se spustio sa glavnog puta iz Poćute. Ušuškan u zaleđinu Jablanika na ulasku u Pustinjsku klisuru, koju je usekla reka Jablanica. Skrovit i pristupačan uskim putem, koji nije u najboljem stanju ali automobili ili mini kombi mogu do njega. Išao sam kolima jedan mali deo puta. U toku je bila služba i iskoristio sam vreme da fotografišem manastirski kompleks, par detalja, osmotrim okolne Bele stene koje su se nadvile nad kupolom ove nevelike crkve i manastirskog kompleksa. Sa druge strane manastira, severne nalazi se Orlovača.

Veliki Povlen

Dan na Povlenu je bio jednostavno savršen za planinarenje! Išao sam sam. Plan je bio da popnem sva tri Povlena i preko Bedena se spustim do Debelog brda sa koga sam krenuo. Ukupno oko 700m uspona i oko 24km dužina staze. Standardna staza markacijom od doma Povlen preko grebena do srednjeg pa prema pločama koje ovaj put nisam obišao.  Zato sam se spustio do izvora a usput sam popeo dodatno i greben koji ide uporedo sa putem koji vodi prema malom Povlenu i izašao grebenski iznad objekata, omalene crkvice i zvonika, praktično na isto mesto gde idemo standardnom rutom ali puno lepše penjanje preko gromada koje su se opružile po grebenu celom dužinom uspona praveći veliki broj malenih vidikovaca i pasaža koje svakako vredi videti.

Na velikom Povlenu
Lep detalj. Korito izdubljeno u drvetu.
Drugari koje sam sreo na izvoru! 🙂

Moj cilj je bila malo intenzivnija tura u samom startu. Planirao sam da pravim jako kratke pauze i popnem sva tri Povlena relativno brzo. Tek sam na malom napravio pauzu dužu od desetak minuta. Ovakva planinarenja po lepom vremenu, poznatoj stazi odlična su za pripreme za teže uspone. Preporučujem ih svakome! Ne postoje LAKI I TEŠKI usponi! Postoje samo bolje i lošije pripremljeni ljudi za uspone! Nekome je i Deliblatskta peščara naporna tura i to nije sramota! Nisu svi u prilici da stalno penju ozbiljne vrhove niti imaju vremena a i novca za to. Ako ne idete REDOVNO a krenete da penjete ozbiljne visinske razlike IMAĆETE problema iako ste u fizičkoj pripremi! Imao sam prilike da pored sebe na usponu imam utrenirane bicikliste koji nisu imali snage za oštre uspone u dužem trajanju!

Susret na stazi i upoznavanje sa ekipom iz Valjeva! Staze na Povlenu sve više koriste i ljudi koji se bave moto sportom. Mozda ovo i nije primereno imajući u vidu zaštitu životne sredine ali svakako je deo trenda koji se može sretsi svugde po svetu. U naš mirni prostor planinarenja, daleko od buke i vreve, svakako unose nepotrebnu buku. Sa druge strane, licno mije drago da se ljudi bave sportom pa u tom smislu imam razumevanje i za ovakve vidove aktivnosti.
Susret sa drugarima koji su napravili ovu fotografiju na izvoru.

Planinarenje je specifično i zahteva pripreme koje nisu standardne i o tome sam pisao u ranijim tekstovima. Tako da penjite SVE! I nemojte da vas priče tipa “brdarenje / planinarenje” ometu u ideji da idete na lagane ture! Čak su i preporučljive nakon ozbiljnih uspona! Poenta je u podizanju rada srčane frekvencije na preko 50% do 70% na intenzivnom usponu a Povlen ima tri takve deonice! Njih sam koristio za postizanje tih 70%! U krajnjoj crti pogledajte druge sportove samo! Posle napornih utakmica igraju se lagani treninzi da bi se kiselina iz mišića “rasporedila” a povrede tako umanjile ili eliminisale.

Markacije na stazi prema Plocama

PRE ovako intenzivnih tura bilo bi dobro da znate svoje zdravstveno stanje! OBAVEZNI su sistematski pregledi kao i kardiološki osnovni pregledi. Moguće ih je obaviti po domovima zdravlja ili u specijalizovanim klinikama kao i u Republičkom zavodu za sport na Košutnjaku.

Detalj sa grebenske sumske staze. Po mojoj proceni greben je dužine 2 kilometara i odlikuju ga velike gromade koje su pobacane po vrhu i dobre su za penjanje ali ne tehnicki preterano zahtevne. Staza nije markirana ali nije je tesko preci.

Poznavanje terena mi je omogućavalo da ciljno pravim i fotografije i odvojim malo vremena za lepe detalje. Malo više pažnje sam posvetio flori ovog područja i tek ocvalim livadama. Toj lepoj temi cu tek da posvetim jedan poseban tekst za koji je potrebna malo veca i oybiljnija priprema.  Imajući u vidu činjenicu da u ovaj kraj dolazim često i da je jedno od mojih omiljenih mesta mogao sam sebi da dopustim i ovakav malo intenzivniji uspon. Za tri i po sata sam zaokružio celu turu na Povlenu. Na kraju sam se preko Bedena spustio do puta za Debelo brdo nešto niže od doma Povlen. Sreo sam jednog čoveka na izlasku sa staze, lepo smo porazgovarali o planinrenju, sportu. Volim susrete na planini. Neposredni su i iskreni. Takvi su se izgubili po gradovima u kojima je alijenacija sve prisutnija u ljudskim odnosima.

Detalj sa malog Povlena
Cicak
Na malom Povlenu.
Beden

Ostatak fotografija sa ovog uspona možete pogledati u banneru sa desne strane. Do narednog teksta… O jednom drugom usponu…

VEDRO!

S.G.

 

DURMITOR 2 – BOBOTOV KUK – PODUPIRAČ NEBA

Pogled sa Bobotovog kuka

Prvi dan planinarenja na Planinicu bio je obeležen stvarno savršenim vremenom za uspon. Drugi dan u zoru, posle doručka i priprema u odvezli smo se iz atletskog kampa Ašković do Sedla odakle je započinjao uspon u dve grupe. Prva, veća, išla je sa Bobišom Marinovićem na Bobotov kuk a druga sa Zoranom Kovljenićem na Bandijernu. Kada smo izašli is minibusa ispred nas je već uveliko zarudilo. Desno od nas Krsta i Čiste strane, levo se put spušta strmo u Poljice. Pravimo poslednje pripreme pred početak uspona, Skidamo nepotrebno ili navlačimo na sebe – kako ko podnosi vetar i hladnu zoru. Miroslav je u majici kratkih rukava! Poprilično duva i vetar je jutarnji, hladan, uvlači se u kosti polako ali sigurno. Čim počnemo da hodamo biće bolje!

Pogled u zoru sa Sedla na Stožinu (1905mnv)
Zubi u zoru (06:30)

Prvi deo uspona je lagan, sa jednim manjim detaljem koji lako savladavamo pošto je postavljena sajla. U grupi ima i dece. Malo sam se opustio i izlanuo nekoliko puta pa su me upozorili na malu decu. Nisam razmišljao o tome u trenutku. dešava se da te na planini u društvu ljudi koji sa tobom dele sve ponese neki osećaj, opustiš se, vikneš, razgališ malo ponekad. Setim se uvek moje ekipe iz palanačke Jasenice koja peva na sav glas! Sa njima sam počeo svoje prve ozbiljnije korake, sa Milivojem Tomićem. Bobiša je na početku kolone i ima pristojan ritam, prilagođen grupi. Kada smo stigli do Surutke pošto smo prošli ispod Uvite grede, pravimo prvu pauzu i delimo se u dve grupe – Sokolova ide na Bandijernu, ostatak grupe na Bobotov kuk. Sunce se polako pomalja i počinje prijatnije da greje. Vreme je za prvo skidanje i raskopčavanje iako ćemo još neko vreme da se krećemo po senovitim džepovima. Miroslav ništa ne skida. On je i dalje u kratkoj majici! Zubi se polako otkrivaju ispred nas. Sunce ih sve više obasjava i njihovo crvenilo prelazi u žućkasti odsjaj – opet Dolomiti pomislim i njihova karakteristična jutarnja boja.

Sunce naše (Miroslav) pomaže Radi
Aluvijale Durmitora – Samar

Bobiša me moli da budem na začelju kolone do vrha. Pažljivo vodi grupu a veče pre je obavio razgovor sa nekolicinom koja se pita da li može da se popne na sam vrh zbog sajli i delimično straha koji imaju od visine. Jako pametno sa njima razgovara o tome i objašnjava detalje uspona. Toliko bitan deo za planinarenje – upoznavanje sa stazom, eventualnim detaljima koji nisu laki i razgovor sa vodičem.  Veče pre uspona je bitan deo uspona uvek kada se radi o dvodnevnoj turi. I ljudi koji su prvi put ovde imaju priliku da se upoznaju sa nama, pitaju, druže i opuste za sutrašnji uspon.

Senke Zuba na Durmitorskom prevoju

Polako smo se spuštali prema Zelenom viru odakle je započinjao finalni strmi uspon prema Bobotovom kuku. Iza nas su se beleli Zubi u svojoj naizgled krhkosti, desno od nas Minin bogaz a levo aluvijale Samara koje kao da je neko snagom ruku posložio i izvajao snažnim stiscima i uvrtanjem. Čovek na ovom mestu ne može da se ne zapita kakve su to sile oblikovale ovo mesto, izmesile ga i nazubile sa druge strane, ostavljajući ovegromade kao vrhove da prkose vremenu eonima.

Na stazi ka Bobotovom kuku
Bobotov kuk iz pravca Surutke

Na kraju kolone sam sa Ljiljanom raspredao o jučerašnjem danu i na kraju smo se sprijateljili i polako ali sigurno popeli preko Danilove ploče savladavši jedan kuloar koji nije toliko tehnički zahtevan koliko se čini na prvi pogled. Okupili smo se ispod samog Bobota i tu napravili pauzu za finalni uspon na vrh koji se nalazi na samo nekoliko stotina metara od nas polukružno, prema Škrki koja je 800 metara duboko ispod nas.

Uspon – Zubi
Ispod Bobota.. Sa kraja kolone…

U prvoj grupi odmah do Bobiše išlo je nekoliko planinara sa kojima je sinoć razgovarao i koji su procenili da neče možda moći, iza ostatak grupe na čijem sam začelju. Iskreno, ta pozicija me umara jer imam svoj tempo koji je poprilično jak ali sa druge strane imam vremena da fotografišem grupu, gledam ljude i pazim na njih. Bobiša se povremeno okreće i dogovaramo se pogledom a opasnosti i posebnih situacija nema. Ispod nas se, posle prevoja otvara Škrka sa ove strane i Planinica koju smo juče popeli kao na dlanu! Visoko smo iznad i ovo je vizura koja je verovatno najlepša posle one koja nas čeka na vrhovima. Polako skidamo opremu i ostavljamo štapove koji nam neće trebati na finalnom usponu. Procenjujem mesto gde bih bez problema mogao da se uzverem bez postavljene sajle. Ima nekoliko pravaca koje lako možeš da popneš. Ipak, po dogovoru sa Bobišom pratimo grupu i svi smo na sajli. Polako, jedan po jedan se penjemo da izlaza sa sajle i u par koraka smo na vrhu! Bobotov kuk!

Poredak pri finalnom usponu i izlasku na Bobotov kuk.. Tamara, Sneža, Bobiša…
Finalni deo uspona na vrh
Preko ivice

Kažu da se vrhovi ne osvajaju. I to je istina. Popeli smo se na ovog gorostasa (2523mnv) koji se kočoperio iznad nas satima dok smo mu prilazili. Na vrhu se upisujemo u knjigu, udaramo pečate u knjižice iako znam da ću ubrzo da se vratim na Durmitor. Ispod nas se otvara ceo masiv, najveći deo Crne Gore kao na dlanu! Prelepo vreme i velika dubinska vizura nam dopuštaju da vidimo i najudaljenije vrhove. Ja tražim pravce na mapi koje sam želeo da usnimim za nekoga. Tražim azimut prema Kolašinu. Gledam Bezimenog nedaleko od nas. Sada ne izgleda toliko neosvojivo kao juče. Možda je baš on sledeća tačka. Mislim o tome i danas. Žabljak se otvorio ispod kao zdelica puna zelenila sa gorskim očima – Crnim jezerom. Bobiša je sve izveo na vrh koji sa susednim Bezimenim, nešto nižim i Đevojkom sačinjava SOU NEBESKU ili podupirač neba! Kako lep i maštovit naziv koji se od grčkih Atlasa transponuje na ovaj skup crnogorskih toponima!

PD POBEDA na Bobotovom kuku
V&V, S&T na Bobotovom kuku!
Vrh
Pogled u pravcu Kolasina
Miroslav pri pažljivom silasku sa vrha

Na silasku se držimo prethodnog rasporeda kretanja. Bobiša polako ide niz sajlu a za njim ostatak grupe, polako dok svi nismo sišli. Na silasku srećem ljude iz Rijeke! FIUMENI su se uputili na Bobotov kuk! Moji zemljaci – Istrijani! Pozdravljamo se i upoznajemo.  Na mestu pred finalni uspon na kome smo pravili pauzu sakupljamo se i pripremamo za silazak. Oko nas se vrzma jedan šarplaninac. Kako se ON našao ovde nemamo pojma ali se sa nama spušta polako do kuloara gde je napravio zastoj. Ostao na pola i ne može dalje. Grupa stoji i gleda ga. Spustio sam se preko njega i stavio mu dlanove da se preko njih polako spusti i mrvicu po mrvicu siđe. Ta dlakava loptica velike hrabrosti i neprikosnoveni čuvar stada nije se više odvojio od nas a posebno kada sam izvadio zaostalu vodu i prelio u praznu flašu koju sam prethodno prerezao perorezom kako bi mogao da pije kao iz posudice. 🙂 Prevelika je moja SREĆA na stazi kada sretnem psa! On postaje tada PUNOPRAVNI član družine sa svojim zahtevima.

Svako nađe prijatelja na usponu! Pufnica dlakava sa VELIKIM šapicama koje smo čuvali pri silasku! :-))))
Sloba “uvatio” lad!
Na silasku

Na zelenom viru se sastajemo sa Zoranovom grupom koja je sišla sa Bandijerne i koja se sunčala dok smo mi polako silazili sa Bobotovog kuka. U rancu mi preteže kamenčina od dve ipo kile koje sam poneo sa Bobotovog kuka. Preko Mliječnog dola i Urednog dola spustili smo se polako do Poljica, malo ispod Sedla, gde će nas pokupiti prevoz. Ova dva dana su zaokružena na najbolji mogući način u atletskom kampu Ašković kod preljubaznih domaćina kojima ćemo se, siguran sam, VRATITI!

Na Poljicama sa Vesnom N. čekajuci prevoz…

DURMITOR 1 – PLANINICA I BOBOTOV KUK

Sa Planinice

Postoje neki usponi o kojima jednostavno ne mogu da pišem odmah nakon što ih popnemo. Postoje neka mesta, planine i vrhovi koji zaslužuju da se popnu i istraže više puta kako bi slika bila celovitija a ja bio u mogućnosti da pišem ozbiljnije o njima i zahtevnosti uspona na te vrhove. DURMITOR je velika tema! Karpati su takođe velika tema! Nju sam samo “okrznuo” prošle godine, čini mi se kao lasta kada krilom dotakne vodu i ostavi oštar trag na površini. Karpati će još malo sačekati.

Na samom pocetu uspona iz sela Crna Gora sa dragom prijateljicom Vesnom N.
Prvi koraci ka Planinici
Sa najdražim prijateljima na usponu! Slobom Lalićem i Miroslavom Đujićem!

Teško da ću za sebe još DUGO moći da kažem da poznajem Durmitor kao Bobiša Marinović i Zoran Soko Kovljenić. Ali upravo su mi njih dvojica otvorila ovu temu na najbolji mogući način 30.07.2016. Upravo su nam njih dvojica pokazali i naučili nas da na drugačiji način prilazimo nekim stvarima u planinarenju.

Na prvoj pauzi…

U avgustu 2016. prvi put sam išao na akciju koja je obuhvatala uspone na Planinicu iz pravca zaseoka Crna Gora i penjanje na Bobotov kuk sa Sedla. Prvi dan je vodio Zoran a drugi Bobiša. Oba dana su predstavljala najbolje uspone koje sam imao u prethodnoj godini! Našao sam svoje “mesto” i već tada znao da ću doći opet! Ko voli planinarenje a ne vrati se Durmitoru, mislim to danas, posle zimskog uspona koji smo imali pre nekoliko dana 03.-05. marta 2017. sa Zoranom Kovljenićem Sokolom na Terzin bogaz, propušta da upozna lepotu, ozbiljnost ali i surovost ovog mesta i prirode u njenoj punoj snazi. O tome ću odvojiti jedan poseban tekst! ZASLUŽUJE to iz puno razloga a prvenstveno zbog Zoranove posvećenosti i pažnje!

Sa Bobisom na pauzi na usponu na Planinicu
Pogled na Oblu glavu, Ceranica gredu…
Na putu ka Planinici

Uspon na Planinicu trajao je nekoliko sati i ima nekoliko segmenata koji zahtevaju dobru kondiciju i izdržljivost, ali ni upola kao finalni deo uspona na Bobotov kuk iz pravca sedla. Na putu preko Sirove gore, Poljice, Međeđeg dola, pored Šupljike koja se nadkrilila nad Međeđim dolom svojom raspuklinom kroz koju se ocrtavalo nebo, videli smo Oblu glavu, Ćeraniča gredu i Prisjeku kako stoje preko puta kao odbrambeni bedem Škrke. Iz Međenjeg ždrela izašli smo na Planinicu iznad Škrke i velikog škrčkog jezera. Na Planinici, koja je i bila naš cilj prvoga dana napravili smo nešto dužu pauzu. Videli Bezimeni vrh, Bobotov kuk koga ćemo sutra popeti, Bandijernu u daljini koju će peti drugi deo grupe.

Iznad velikog Škrčkog jezera
PD POBEDA na Planinici – Prvi dan uspona na Durmitor
Pogled sa Planinice
Na Planinici

Preko Gornjih lokvi smo se spustili prema Zminjem jezeru napravivši još dve pauze – jednu na lokvama a drugu na Crepulj poljani. Posle kraćeg obilaska Zminjeg jezera vratili smo se u smeštaj – Atletski kamp Ašković gde su nas dočekali posle poprilično napornog dana imajući u vidi da smo po dolasku odspavali samo sat ipo dva. Sabiranje utisaka posle uspona i svega lepoga čime smo taj dan napunili oči posle tako, stvarno uspešnog planinarskog dana, dovelo me je do zaključka da ovakve uspone treba ponoviti ali i sačekati sa pisanjem o njima kako bi se utisci do kraja slegli a Durmitor ipak malo bolje upoznao. I sada dok pišem ovaj tekst moram da koristim mapu i rastumačim sve toponime kojih ovde ima toliko a svaki je poseban po nečemu – ili imenu ili težini uspona ali svima je zajednička impozantnost na jednom relativno malom prostoru koji me je svojom lepotom odmah podsetio na Dolomite koje sam peo godinu dana pre. Pomislio sam u sebi, mislim ne slučajno – ovo su moji Dolomiti! Puno bliži a predivni!

Pauza u Crepulj poljani

Pogled iz atletskog kampa Ašković prema vrhovima Durmitora

Od samog naziva – Keltskog po poreklu – Dru mi tore – što znači PLANINA PUNA VODE do toponima koji vrlo slikovito govore o formama vrhova i pričaju mnogobrojne priče. Nije ni malo čudno što je ova planina uvrštena u spisak svetske kulturne i prirodne baštine!

Na sajtu http://www.durmitor.rs/7-vrhovi/ se navodi: U tako relativno malom području masiv Durmitora, ima čak 48 vrhova iznad 2000m, od čega 40 preko 2100m, 27 preko 2200 m, 18 preko 2300 m, 7 preko 2400m i samo jedan preko 2500 m (Bobotov kuk); Na istom tom području ima 17 jezera iznad 1400 m, od čega 11 iznad 1500 m, 9 iznad 1600 m, 4 iznad 1700 m, dva iznad 2000m (Zeleni vir i Miloševa lokva), a najdublje je Crno jezero (49 m). Na istom tom području ima 27 markiranih i 12 nemarkiranih staza. Markiranih staza ima preko 2000 km a prolaze kroz sve delove Durmitora i otkrivaju sve lepote ovog nacionalnog parka.

Detalj sa Planinice iznad Škrke.

VRSACKE PLANINE | GRAD | PARAGLAJDERI

Paraglajderi uzleću sa Vršačke kule.

Prošli vikend sam napravio uspon od SC Milenijum u Vršcu preko Vršačke kule do Lisičije glave. Na turu sam išao samostalno i iskoristio savršen dan za penjanje i druženje sa paraglajderima koji su uzletali sa Vršačke kule. Staza kojom sam išao, sem u jednom manjem delu zapravo je deo Vršačke transverzale i ne bi je trebalo posebno predstavljati, posebno ne iskusnijim planinarima koji su je sigurno prelazili i po nekoliko puta. Dan za planinarenje je bio savršen a moja želja da se sklonim za vikend iz Beograda poprilično velika. Na kraju sam se odlučio za “gromadu” u Vršcu i napravio lep uspon od nekoliko stotina metara visinske razlike i dvadesetak kilometara hoda. Pored svega zaokružio sam jedan ni malo lagan dan.

Izvor: http://planinari.org.rs/transverzale/vrsacka.html

Pošto je ova staza, kako sam već gore naveo, poznata većini planinara u Srbiji ja bih samo izdvojio jedan karakterističan detalj sa uspona u prvom delu staze. To je strmi uspon odmah iza stena koje služe za učenje penjanja na steni i koji jako strmo vodi odmah ispod same kule. Nisam išao standardnom stazom jer mi je cilj bio nešto veći napor na usponu pa sam koristio ove “prečice” tokom cele ture. Tako sam popeo i nekoliko grebenskih tačaka u odlasku na Lisičiju glavu i pri silasku te “dodao” malo visinske razlike ovom standardnom usponu. Svakako, pauze sam pravio na poziciji Kule i Lovačke kuće, na raskršću prema Guduričkom vrhu i domu na Velikom bilu.

Izlazak na paraglajderski skup je bio pomalo komičan. Pojavio sam se iz šipražija među ljude koji su pratili pripreme i poletanje paraglajdera. Meni svakako nije bilo smešno pošto je uspon iako kratak poprilično oštar ali sam svakako primetio izraze lica okolnih posmatrača skupa. Negde mi bilo i drago! Oni LETE a ja UZBRDO ni od  kuda stižem… Lep skup koji je okupio veliki broj paraglajderista i njihovih timova i imao sam zapravo priliku da ispratim kompletne pripreme pred uzletanje.
Jedan od paraglajdera
Uzlet iznad Vršačke kule

Drugi deo staze bio je do doma hitne pomoći i na tom putu očekivano nema nikakvih posebnih prepreka niti težih “zadataka” ali mi je za oko zapao jedan GEST korisnika staze zdravlja koji su sakupili ostatke koje je neko pobacao i od njih napravili FIGURU UPOZORENJA kako sam je nazvao. Možda je ideja bila i skroz drugačija ali je meni delovalo ovako i govori u prilog navodima koje smo spominjali u emisiji na radio Laguni nedavno o otpadu po našim planinama. Ovo je odličan PRIMER takve situacije.

Na prilazu iz pravca Doma na stzu zdravlja – FIGURA UPOZORENJA

Već ranije sam u dva navrata pisao o Vršačkim planinama pa i o njihovoj morfološkoj strukturi u tekstu o Svetosavskom usponu pre dve godine. Međutim, ono što me je uvek impresioniralo na ovom mestu jesu ove stene koje predstavljaju njegov zaštitni znak i koje svedoče o eonskom postojanju mora na ovim prostorima. Tako je Vršački breg zapravo pored činjenice što je najviši vrh Vojvodine zapravo i OSTRVSKA PLANINA na kojoj se osećaju vetrovi sa Karpata.

Vršačke stene. Više podataka o geomorfoločkom sastavu stena možete pronaći na sajtu: http://www.dgt.uns.ac.rs/download/geosrbije_dodatno.pdf
Stene na usponu i delu staze ka Lisičijoj glavi

Lisičija glava je drugi vrh po visini na Vršačkim planinama. Nalazi se na 590mnv a od njega se do manastira malo Središte stiže nakon 5km hoda. nakon kraće pauze i fotografisanja na vrhu, interesantno je da sam usput sreo nekoliko rekreativaca a za mnom na vrh je stigao jedan Vrščanin koji je bio ljubazan da napravi par fotografija. Posle par minuta razgovora zaključio je da njegovi drugari ni do kola ne mogu da potrče a kamo li da se popnu na Vršački breg. Koja šteta pomislio sam. Ovakva PRILIKA i GORMADA na par minuta od kuće! Gradsko zaleđe koje je izmišljeno za jedan grad, koje kao usnuli džin čuva svoje stanovnike.

Izlazak na Lisičiju glavu.
Na Lisičijoj glavi

Sa lisičije glave pruža se lep pogled prema Rumuniji i prema Vršačkoj kuli. Dan je bio jednostavno SAVRŠEN za planinarenje! Takav da ga samo poželeti možeš! Negde sam želeo da ga podelim… Nije prvi ovakav dan u ovoj planinarskoj godini. “Gromada” je jedno od mojih dražih mesta za planinarenje zapravo. Baš zbog grada koji je ušuškan ispod. Možda je to zbog moje profesije – arhitekture i urbanističkog koncepta grada sa zaleđem, možda zato što me podseća na gradove u Istri, odakle sam rodom ali sa tom razlikom što se oni urbomorfološki razvijaju NA BREGOVIMA, kao makrogrofovije kroz istroiju iz odbrambenih razloga. Pa evo i ovde je Kula tako “nikla” kao fortifikacijski sistem protiv vatrenog oružija, o čemu govori njena osnovna forma i arhitektoničnost objekta.  Kako god bilo, Vršac ima taj kvalitet da pored planinarenja nudi i mesta na koja možete otići posle ture ili napraviti pauzu tokom ture i kao takav je IDEALAN za planinare početnike, one starije ili one koji BAŠ VOLE da malo i uživaju ponekad u planinarenju kao recimo moja malenkost. 🙂

Pogled sa Lisičije glave prema Vršačkoj kuli

Povratak u grad zasluživao je neko vreme u klubu “Izazov” iznad samog grada u kome sam sačekao zalazak sunca. Prelepa gradska veduta koja se otvara ispod posmatrača zaista čini Vršac, čini mi se tako, gradom posebne lepote. I ne treba čovek da otputuje u Toskanu da bi na svom dlanu imao lepotu. Da bi probao lepo vino. Da bi pojeo dobru picu. Da bi se iznenadio sa lepim starim izlozima. Uživao u razgovoru sa ljudima tog grada. Sve to može da dobije ovde! Dovoljno je da bude otvoren za takve mogućnosti i za otprilike sat i po do dva vožnje iz Beograda uživa u potpunosti posebno ako je dan ovakav kakav je mene dočekao. Ne znam. Možda sam ga i zaslužio! Volim da poverujem da jesam.

Pogled na grad ispred kapele Svetog Krsta
Zalazak sunca – plato ispred kapele Svetog Krsta
Iz dvorišta crkve Svetog Teodora vršačkog

Da je Vršački breg neodvojiva celina od grada govore i njegovi izlozi koji pružaju mogućnost za lepu pauzu i po koji osmeh. Posebno mi ga je izmamio izlog sajdžije u blizini centralnog gradskog trga Svetog Teodora vršačkog u Kumanovskoj ulici.

Izlog “JEFTINIH SLATKIŠA” je bio naziv albuma grupe Buldožer. Kultnog albuma stare SFRJ. Ovaj izlog mi se nasmešio upravo tim nazivom iako je fotografija POTPUNO različita od omota ploče Izloga jeftinih slatkiša u nekoj reminiscenciji upravo sam na njih pomislio. Duh grada živi na ovakvim mestima iako su ona malena, skoro neprimetna i često skrajnuta u sporedne uličice. Na slična mesta  sam  nailazio na svojim putovanjima po Poljskoj, u Krakovu, Gdanjsku, San Domiježu i u Varšavi devedesetih.
Kafe Kontrast na Ruskom trgu koji je koncipiran kao dvoprostor u ambijentalnom smislu. Pored dobre hrane nudi i ovu interesantnu, donekle POP-ARTOVSKU viziju iz sedamdesetih. Meni je prijala. Podsetila me na sve kontraste ovog mesta ali i vreme u kome živimo i materijalizacije sa kojima se susrećemo.

Sutra planiram da posetim jednu “POSEBNU GROMADU”. Ona je kao i uspon koji planiran narednog vikenda deo plana i priprema za oybiljnije uspone koje planiram kasnije ove godine. Posle Terzinog bogaza sa Zoranom Kovljenićem Sokolom, taj uspon narednog vikenda će biti moj ponovni susret sa jednim našim GOROSTASOM!

Više detalja o oba ova planirana uspona u NAJSKORIJE VREME! Do tada, svima vama koji se pentrate želim VEDRO!

S.G.

THE VERSATILE BLOGGER AWARD

 

U pola pisanja novog teksta o usponu na Durmitor proteklog leta, zateknem poruku na gmailu o nominaciji za THE VERSATILE BLOGGER AWARD! I eto tako PLANINABLOGA na listi blogova sa kvalitetnim sadržajem pisanja što me čini izuzetno sretnim pre svega zbog Vas koji redovno pratite ovaj blog!

Moram posebno da se zahvalim Tanji Tončev  https://blubukblog.wordpress.com/ na ovoj nominaciji! Ne zato što je to deo propozicija kandidature već zato što je čitala tekstove koje objavljujem nešto više od dve godine. Uvek sam se pitao da li ČITATE tekstove koje pišem? Na moju sreću odgovor je DA! A činjenica da je blog izlistan kao blog sa kvalitetnim sadržajem meni daje dodatno impuls da NASTAVIM da objavljujem nove i nove tekstove sa planinarenja u želji da svi vi koji posećujete ovaj blog dobijete i KVALITETAN SADRŽAJ koji će vas zainteresovati za planinarenje, prirodu, zaštitu životne sredine i druženje!

Pravila igre za ovu nagradu su sledeća:

  • Zahvalite se osobi koja vas je nominovala.
  • Nominujte do 15 blogera/autora sa WordPress-a (može manji broj, ali ne više od 15) i obavestite ih.
  • Podelite sa svima 7 činjenica o sebi.
  • Objavite sliku nagrade u svom tekstu i pravila.

7 ČINJENICA O MENI:

Ovo je najteži deo jer ne volim da pišem o sebi previše. Potrudiću se da budem KRATAK!

  1. Volim da pišem. Da nisam završio arhitekturu bio bih pisac. Nikada nije kasno!
  2. Volim pse i mislim da je svaki pas moj NAJBOLJI prijatelj! Prepoznajemo se na kilometar i radosno pozdravljamo!
  3. Arhitekta sam po profesiji i veliki deo svog života sam posvetio arhitekturi, crtanju i pisanju o arhitekturi.
  4. Volim da čitam. Moja kuća imala bi posebnu sobu koja se zove BIBLIOTEKA!
  5. Pored planinarenja najveća ljubav mi je more. Rođen, odrastao i veliki deo života proveo na moru. Nekada pomislim da mogu da dišem pod vodom. Nisam pokušao na svu sreću!
  6. Moje omiljeno mesto se zove rt MARLERA. To je rt blizu Ližnjana u Istri nedaleko od Pule.
  7. Ne mogu da vratim vreme. Toliko toga bih uradio drugačije. Zato se trudim da sada uradim sve što je u mojoj moći da sutra bude bolje. Trudim se za ono u šta verujem.

NOMINACIJA BLOGOVA:

http://nabreklina-ispraznosti.blogspot.rs/

https://montenegrinfreedom.wordpress.com/

https://jovankauljarevic.wordpress.com/

https://blubukblog.wordpress.com/

https://krvavileptir.wordpress.com/

Sa poslednjim segmentom NISAM bio izdašan znam ali zaista ne pratim previše blogova! Ove gledam često i njih mogu svakako da preporučim!

HVALA JOŠ JEDNOM na ovoj nominaciji! Trudiću se da u budućnosti pišem redovno tekstove a uskoro vas čeka jedan POSEBAN!

Srdačan pozdrav,

Srđan Gavrilović

VAN DOMETA – RADIO LAGUNA

VAN DOMETA - RADIO LAGUNA www.radiolaguna.rs
VAN DOMETA – RADIO LAGUNA http://www.radiolaguna.rs
Dragi prijatelji,
Upravo sam dobio poziv od strane Radio LAGUNE (Ivica Drobac) da napravimo emisiju o PLANINARENJU i PLANINABLOGU koji pisem.
Emisiju mozete poslusati na LAGUNINOM sajtu na stranici:
Hvala vam unapred ukoliko ispratite razgovor a ja se NAJLEPSE ZAHVALJUJEM ljudima sa radio LAGUNE što su me pozvali da gostujem kod njih!
Srdačan pozdrav,
Srđan Gavrilović

PRIPREMA ZA PLANINARENJE 3

Preuzeto sa sajta: http://www.rowm.com/news.php?month=2006-12
Preuzeto sa sajta: http://www.rowm.com/news.php?month=2006-12

Obećao sam ovaj treći po redu tekst nešto ranije. To je tema koja je stvarno slabo pokrivena na ovim prostorima ali pripremajući materijal baš za ovaj tekst shvatio sam da ni u svetu nije preterano odmakla kao specifična za isključivo pripremu planinara. Poznaju je ljudi koji se bave alpinizmom i ozbiljnim usponima a pitanje je koliko i sami koriste specifične metode treninga koja ću vam ovde navesti a koje su deo priprema planinara i alpinista koji osvajaju izuzetno zahtevne vrhove. Nije mi ideja da predstavim neku romansiranu priču o Rokiju Balboi svakako, ali delovi ovog teksta svakako će vas podsetiti na dane kada su se bioskopi na ovim prostorima punili a karta više se tražila kod tapkaroša i preplaćivala puta 2, 3… Makar za drvenu stolicu pored vrata. Ideja je da se ovo poglavlje otvori i da se o TRENINGU u planinarenju govori, da se iskustva razmene a eventualno, oni koji se bave profesionalno ovom temom ili sportskim pripremama u opšte zamisle oko ovog vida aktivnosti u prirodi (pošto mnogi planinarenje i dan danas ne smatraju sportom) i porade na tome, aktuelizuju treninge koji imaju svoje specifičnosti koje se tiču snage, izdržljivosti, psihološke pripremljenosti i konstitucije penjača.

Deutcher Alpenverein / Hans Hebrig Photo
Deutcher Alpenverein. Možda najbolji način priprema za sve planinare po njihovom vlastitom izboru – PENJITE SE PENJITE SE I PENJITE SE! / Hans Hebrig Photo

Tekst koji ovde pišem nastao je kao rezultat istraživanja i upoznavanja rada sa pripremama planinara na sajtu “ALPINIST” – http://www.alpinist.com/ ali i na drugim sajtovima koji se bave ovom tematikom – pretežno američke planinarske asocijacije i asocijacije penjača Nemačke “Deutchen Alpenverein – DAV” – http://www.alpenverein.de/Bergsport/ . Svakako, to nisu dva jedina mesta gde treba tražiti odgovore u vezi sa pripremama ali su svakako vrlo referentna i prepuna informacija o mogućim aktivnostima i načinima organizacije ne samo treninga već i rada klubova i asocijacija.

(Mountain Athlete ownership)
(Mountain Athlete ownership)

U teretani Rob Šaula (Rob Schaul) koja je otvorena 2008. u Džeksonu kao eksperimentalna vežbaonica za planinarenje pristupa se treniranju na vrlo specifičan način. Planinarska legenda i osnivač Instituta za lavine Rod Njukomb u svojim sedamdesetim vežba čučnjeve opterećen tegom od 25 kg koga drži u rukama. Rob Hes, treći Amerikanac koji se popeo na Everest bez veštačkog kiseonika radi serije propadanja sa iskolačenim očima, Andi Bardon koji se preselio u Džekson isključivo zbog planinarenja, vuče za sobom gumu napunjenu kamenjem dok iznad glave nosi balon napunjen sa vodom. Brendan O Nil se muči noseći u rukama kamen težine 50 kilograma dok za sobom vezan lancima oko pojasa vuče gumu napunjenu kamenjem.

Deo vezbi u eksperimentalnoj veybaonici u Džeksonu / Mountain Athlete ownership/
Deo vezbi u eksperimentalnoj veybaonici u Džeksonu / Mountain Athlete ownership/

U drugom delu vežbaonice jedan broj planinara podiže serije mrtvog tereta dok drugi vežbaju naskoke i čučnjeve sa dodatnim opterećenjem. Simuliraju situaciju na terenu što je bolje moguće sa teretom koji je realan ili veći od realnog kako bi pripremili svoja tela za ekstremne napore pri usponu. Interesantno je da je vežbaonica “Mountain Athlete Strength and Conditioning” bila među prvima takve vrste u US 2008.! Kada bi pitali planinare, pa i one sa dugim stažom kako se pripremate dobio bi se jednostavan odgovor – “Jednostavno penjemo!”. Čak nije pre ovoga bilo ni podržke savezne države! Radi se o naporu pojedinca da se pozabavi ovom specifičnom vrstom vežbaonice namenjenoj isključivo za planinarske pripreme!

(Mountainering Athlete ownership)
(Vil Vetzel – Mountainering Athlete ownership)

Planinarenje je zahtevno na mnogo načina! Od fizičkih do psihičkih priprema penjača – planinara. Teški rančevi, dosta opreme za višednevne ture, dugi pristupi mestu početka samog ozbiljnijeg uspona… Dugi vertikalni usponi zahtevaju ozbiljnu fizičku pripremljenost i psihičku izdržljivost. Ponekada i na jednodnevnim turama koje najčešće penjemo možemo to osetiti! Loše vreme, često neobeležene rute, izbrisane ili uklonjene markacije mogu nas odvesti par kilometara sa staze što zahteva psihičku snagu, smirenost, dodatnu kondiciju! Penjati se tek tako a biti nepripremljen za različite izazove i neočekivano nije stvar “eto tako”. Zahteva snažno telo i odličnu fizičku i aerobnu pripremljenost.

Priprema na otvorenom za dugačke ekspedicije
Priprema na otvorenom za dugačke ekspedicije deo je prakse i kod naših planinarskih timova gde se u uslovima sličnim ili približnim priprema za predstojeće napore i uspon. Trem, makedonske planine, Prenj i drugi teži vrhovi za osvajanje sa velikim visinskim razlikama odlična su mesta za višednevne treninge i pripreme!

Poenta u ovim i ovakvim pripremama je u upražnjavanju konvencionalnih vežbi i treninga kombinovanih sa kreativnošću i mogućnostima koje pruža rad u teretani. Cilj ove vežbaonice je, kako osnivač kaže: “povećanje atletskog kapaciteta i konjske snage planinarke ili planinara”. U skladu sa time razvio je metodologiju koja se oslanja na klasično vežbanje – aerobne vežbe, opisane u ranijim tekstovima uz dodatni rad sa tegovima i opterećenjem. Ideja je pored razvijanja “konjske snage” i STATIČNA SNAGA planinara kako bi planinari mogli da se kreću brže, osećaju snažnije duži vremenski period i uporedo razvijaju psihičku snagu i izdržljivost.

Mark Newcomb nosi bočice u vežbaonici Mountain Athlete. Nekomb je poznati planinarski vodič sa ozbiljnim stažom uspona na najviše vrhove. (Mountain Athlete ownership)
Mark Newcomb nosi bočice u vežbaonici Mountain Athlete. Nekomb je poznati planinarski vodič sa ozbiljnim stažom uspona na najviše vrhove. (Mountain Athlete ownership)

Još je na samomm početku rada primećeno da je najveći broj penjača i planinara izuzetno FIT ali su izuzetno SLABI po standardima vežbaonice (teretane)! Cilj u vežbaonici je da planinare učini JAČIM! To je kombinacija atletskih sposobnosti koja je kombinovana sa izdržljivošču i otpornošću na povrede. Tako je i pristupljeno sistemu razrade vežbi u vežbaonici. Pored toga, ideja je NE da se naprave bodibilderi već planinari koji su SNAŽNI, LAKI u kretanju po steni i snegu bez dodavanja težine osnovnoj ljudskoj težini koju planinari već imaju. Uspostavljena je prava PROPORCIJA težine u odnosu na postojeću težinu vežbača za SVAKU VEŽBU sa tegovima koja povećava snagu. 2xtežina tela za “mrtvo dizanje”, 1,5x sopstvene težine za dizanje iz čučnja “front squat” i benč, 1,25x sopstvene težine za “power clean”, 1x sopstvena težina za tzv. “military press, 20 zgibova, 40 propadanja sa PUNIM segmentom podizanja i propadanja (bez varanja).

Deo vežbi sa naskokom sa strane (Mountain Athlete ownership)
Deo vežbi sa naskokom sa strane (Mountain Athlete ownership)

Sve ove vežbe kombinuju se sa klasinim sklekovima, trbušnjacima i čučnjevima po serijama ili sa vežbama naskoka ili direktnog skoka na platformu – kao na slici iznad.

Svi aspekti o kojima sam pisao u ranijim tesktovima o kardio programu i vežbama koje idu uz to – biciklizam, plivanje, trčanje i dalje su deo priprema i pomažu, ponavljam to i ovde, u razvijanju kondicije ali učvrščuju planinara i u penjačkom smislu u ideji da poseduje snagu i izdržljivost za ozbiljne napore koji su stavljeni pred njega.  Ono što je važno to je da su treninzi snage fokusirani na intervale i intenzivno metaboličko kondicioniranje. Ovi delovi treninga najčešće traju 15 do 20 minuta. Neki delovi ovih treninga sa velikim brojem ponavljanja zahtevaju puno psihičke snage i znaju da budu dosadni ali zahtevaju ozbiljnu mentalnu snagu.

Stephen Koch vrti zvono u Mountain Athlete vežbaonici. (Mountain Athlete ownership)
Stephen Koch vrti zvono u Mountain Athlete vežbaonici. (Mountain Athlete ownership)

U smislu zaštite od povreda obraćena je POSEBNA PAŽNJA. Izvršeno je istraživanje koje je navelo na činjenicu da je potrebno uvesti dodatne vežbe zagrevanja i istezanja pre i posle treninga te da se IZDRŽLJIVOST generalno gladajući pretvara u PREVENCIJU POVREDA a razvoj izdržljivosti deo je treninga snage! Tako se došlo do zključkada su “Industrijske atlete” – oni koji samo dižu tegove zbog lepih mišićnih masa, SKLONIJI povredama od planinara vežbača koji su pod režimom ovakvih vežbi i ovog trenažnog postupka.

(Detaljniji prikaz i dodatne priče u vezi sa ovim načinom vežbanja na: http://www.alpinist.com/doc/web08x/wfeature-mountain-athlete-training/2)

Na visokogorskom usponu. Foto: Fritz Miller (Preuzeto sa DAV)
Na visokogorskom usponu. Foto: Fritz Miller (Preuzeto sa DAV)

 

Želim vam SVIMA puno sreće u pripremama za buduće uspone i vežbanju za planinarenje. Suština ovih tekstova NIJE u tome da od vas naprave NESALOMIVE planinare i penjače već da vam otvore vizuru ka vidovima vežbanja koje će svakako biti VAŽAN deo vaše svakodnevice nevezano za samo planinarenje. Svakako će pomoći i u vašim usponima, povećaće vam brzinu, snagu i razvićete još veću upornost a pre svega biti SIGURNI u svoje telo i njegove mogućnosti! U sopstvenom režimu vežbanja koristim samo DEO ovog trenažnog postupka koga kombinujem sa specifičnim metodama treninga koje sam naučio godinama vežbajući UECHI RYU kod odličnih poznavalaca veštine i dragih prijatelja Zorana Mašića i Vladimira Popovića. Neki delovi treninga su vrlo slični sa metodama koje koriste u mountain Athletic gym-u. ( Kata Sančin je osnov UECHI RYU skole: https://www.youtube.com/watch?v=adJSQQZzKHU

Sa zimskih priprema ove godine na Adi. (Foto: Radmila Terzić)
Sa zimskih priprema ove godine na Adi. (Foto: Radmila Terzić)

 

O PLANINARENJU…

%d bloggers like this: