VRHOVIMA MALJENA (video zapis)

Maljen 03.06.2018.

U okviru akcije Tijanin pohod na Divčibare, sa Pitomina, i pored Maglešovog doma koji je organizovao ovu humanitarnu akciju, napravili smo planinarski uspon na Kraljev sto, preko Paljevina na Velika pleća, Crni vrh i Golubac.

Autor video zapisa: Boris Milivojčević

Poslednja želja mlade Beograđanke, Tijane Stanojević, koja je preminula posle transplantacije pluća, bila je da organizuje planinarski pohod na Divčibare, u čast svog donora. Tijani u čast i ove godine PD Magles iz Valjeva organizovao je uspon na Maljen a ispred PSK POBEDA ovu akciju vodili smo Mihajlo Cvetic kao koordinator i ja kao vođa akcije.

Ovom prilikom Vas sve pozivam i na naredne humanitarne pohode koje ce organizovati PD Magles u znak secanja na Tijanu Stanojevic! Zahvaljujem se Organizatorima ovim putem i na ovako lepom gestu i pozivu na akciju!

Srdačan pozdrav, Srđan Gavrilović PSK POBEDA, Beograd

Advertisements

RAD SA MLADIMA – POZIV PSS-a i KOMISIJE ZA RAD SA MLADIMA

Grb Planinarskog saveza Srbije / https://pss.rs/

Poštovani planinari,

Rukovodstvo Planinarskog saveza Srbije i Komisija za rad s mladima, pozivaju sve članove saveza, rukovodstva planinarskih Klubova i Društava, vodiče i sportske stručnjake, nastavnike i vaspitače planinare, da u narednom periodu zajedničkim snagama započnemo i pojačamo aktivnosti u radu sa mladima, njihovom približavanju prirodi, planinama i uključivanju u sportska takmičenja u organizaciji PSS.

ZAŠTO?

Prema najnovijim istraživanjima, svako drugo dete u Srbiji uzrasta od 7 do 15 godina više od 4 sata dnevno provodi na internetu. Gojaznost kod dece je rastući problem. Pored očiglednih zdravstvenih problema ovakvog načina života (problemi sa kičmom, vidom, prekomernom težinom…), kod mladih i dece se sve više uočava otuđenost, neprilagođenost, vrlo često nedostatak empatije i osećaja za druge, a verbalna komunikacija je sve siromašnija. Ukoliko bismo nastavili sa nabrajanjem, možda bismo među ovim „simptomima“ prepoznali i neko komšijsko dete. Ili možda – naše? Ubrzo zatim, priznali bismo da to nije problem samo naše dece. Već je i naš.

S obzirom da, kao planinari, znamo kakve fizičke i duhovne benefite „ubiramo“ od boravka na planini i u prirodi, verovatno ćemo se svi složiti u konstataciji da bi najbolje bilo da deca od malih nogu budu usmerena na aktivnosti u prirodi i planinarenje kao sport.

Najmlađi drugari u Soko gradu. Foto: Gavrilović S.

ŠTA DECA DOBIJAJU OD PLANINARENJA I AKTIVNOSTI U PRIRODI I ŠTA MI KAO DRUŠTVO DOBIJAMO?

Bolje međuljudske odnose i odnose u porodici.

Kada se susretnemo sa planinama i suočimo sa njihovom lepotom, nekad pitomom, nekad surovom, mi postajemo bolji ljudi. Zapravo, vraćamo se onome što jesmo, samo smo na to zaboravili u moru svakodnevnih briga, problema, okupirani nekim drugim stvarima, prepuštajući decu nekom virtuelnom svetu i priznajmo, nekim drugačijim, nama možda stranim, da ne kažemo pogrešnim vrednostima. Naša misija je da i deci otkrijemo tu magiju ponovnog uspostavljanja veze sa samim sobom, a potom i sa drugima. Daleko od telefona, kompjutera i igrica, pokazaćemo im neke druge vrednosti, što nas dovodi do sledećeg benefita:

Vukašin,najmlađi član naše grupe koji je stoički popeo Orlovicu i Toletinu sa nama! / Foto: Željana Vukojčić Jović

Smanjenje vršnjačkog nasilja

Planinarenje je aktivnost koja u određenoj meri eliminiše potrebu da budemo moćniji u odnosu na drugoga i da ga savladamo. Ako se uopšte može odrediti cilj planinarenja – to čak nije nužno stići na vrh planine, već uživati u predelima koji nas okružuju, tako što usput savladavamo prirodne prepreke, ali i sopstvene slabosti. Kada deca zajedno rade na savladavanju sopstvenih slabosti, ujedno će jačati i drugarstvo.

Zdrav stav prema životnoj sredini i zdravlju

Putem kampova, tabora, radionica i aktivnosti na otvorenom, podstaknućemo osećaj za očuvanje životne sredine. Kada jednom počnu da se ophode prema prirodi kao mali planinari, jednako će brinuti i o ekologiji svog bližeg okruženja.

Socijalizacija dece i međusobna solidarnost

Na planini i generalno u prirodi, koja ne pruža „tehničke“ uslove za društvene mreže (i ostale „mreže“ u koje se današnja deca „upliću“), oni će biti usmereni jedni na druge i na ljude različite starosne dobi. Međusobna komunikacija i zajedničko iskustvo koje dožive u prirodi, delovaće podsticajno na njihove sociološke veštine, produbiće solidarnost i međusobne odnose, koji su pravi i prirodni, a ne virtuelni.

Sa Davidom prema Dobrim vodama! / Foto: S. Delić

KAKO?

Kada u radu Vašeg Kluba/Društva sami, ustanovite potrebu, cilj i misiju da uključite decu i mlade u vaše aktivnosti, usmerite napore ka:

· Izradi plana i programa rada sa mladima (akcije/aktivnosti u koje bi oni bili uključeni);

· Pronalaženju adekvatnog kadra iz Kluba/Društva, posvećenog toj misiji i spremnog da sprovodi aktivnosti određene planom;

· Povezivanju sa predškolskim ustanovama i Osnovnim školama u cilju formiranja planinarskih sekcija, putem koje bi se sprovodila edukacija dece o prirodi i planinama, a posledično – i o ekologiji i značaju očuvanja prirodne sredine; kako kroz teorijske, tako i kroz praktične aktivnosti u prirodi, prilagođene njihovom uzrastu.

· Uključivanju mladih sportista u takmičarske discipline planinarstva (Treking liga, Sportsko penjanje, Planinarska orijentacija, Draj tuling…)

Načina, sigurni smo ima još. Nadamo se i Vašim predlozima u skorijem periodu, jer Vas u ovoj misiji smatramo saveznicima.

Kao planinarska zajednica, koja u planine ide zbog ljubavi i koja je poznata po solidarnosti i negovanju pravih vrednosti, osećamo odgovornost, da onom najvažnijem delu našeg društva – porodici i deci, vratimo osećaj međusobne povezanosti, u svetu u kome se „prijateljstva“ i međusobni odnosi grade na društvenim mrežama, a u kome se u isto vreme, nikad usamljenije nisu osećali.

Komisija poziva sve klubove da svoje aktivnosti u radu sa mladima predstave popunjavanjem on-line izveštaja na linku:

https://goo.gl/forms/HNgKVpaNIKcuREDv2

Molimo vas da izveštaj popunite za svaku akciju/aktivnost posebno i da je ukoliko je to moguće, popunite izveštaje sa akcije izvedenih u 2018. godini. Ovim želimo da steknemo uvid u obim rada klubova sa mladima, stečena iskustva i napravimo bazu, kako bi dalja angažovanja komisije i PSS usmerili u pravom smeru.

U nadi da će se, od ove godine, svaki planinarski klub/društvo u našoj zemlji pohvaliti većim brojem akcija sa novim – najmlađim članovima,

Srdačan pozdrav,

Andrej Ivošev,

predsednik Komisije za rad sa mladima PSS

Na Rajcu 24.09.2017.

DVA KRATKA VIDEO ZAPISA / Orlovica / Rtanj 2018

Dragi prijatelji, zahvaljujući Borisu Milivojčeviću koji je napravio video zapise sa naših uspona u mogućnosti sam da vam prezentujem taj materijal. Zahvaljujem se Borisu na materijalu koji mi je prosledio.

Prvi uspon je zapravo moja prva zvanična akcija u PSK Pobeda – Manastir Pusttinja / Orlovica / Toletina i Kulina na obroncima Medvednika a drugi uspon je uspon na Rtanj južnom stranom, sa Mihajlom Cveticem, na kome sam mu pomagao u finalnoj fazi uspona na Šiljak.

Autor video materijala: Boris Milivojčević. Sva prava autora zadržana. Ni jedan deo materijala ovih video snimaka nije moguće reprodukovati javno i bez pismene dozvole autora materijala.

Želim vam svima VEDRO!

Srđan Gavrilović

 

PLANINARENJEM I PISANJEM DO BROJA 100.000

Uspon na Rtanj juznom stranom 21.04.2018. sa Mihajlom Cveticem. U oktobru vodim severni uspon, voleo bih na njemu da povedem što više planinara do vrha…

100.000 + Posetilaca PLANINABLOGA! Hvala Vam SVIMA koji redovno posećujete ove stranice!

Kada sam pre par godina počeo da pišem o planinarenju imao sam iza sebe nekoliko desetina objavljenih tekstova iz teorije arhitekture koji su redovno izlazili u časopisu Asocijacije srpskih arhitekata za koju sam napisao i objavio preko 60 tekstova, stručnih rasprava, teoretskih osvrta. Danas, na ovom blogu ima više tekstova nego iz područja kojim se bavim – Arhitekturom. A zašto su arhitektura i planina slični? U oba posla težimo ka „vrhu“ – putujemo ka željenom cilju sa velikim žarom i ljubavlju, uz veliko odricanje, svesni težine puta, jer na kraju krajeva, sve je u putu.

PSK POBEDA na vrhu Rtnja 21.04.2018.

Kada sam započeo pisanje ovog bloga, postojalo je samo jedno mesto na internetu, na našem jeziku, gde su pisali o planinarenju i usponima ali je ono, kroz fotografije prikazivalo uspone i trase. Ja sam imao drugačiju ideju. Želeo sam da pišem o putu i onome što na tom putu srećem. O temama koje mi se otvaraju duž tog puta, koje me okružuju, a za koje sam mislio tada, da mogu biti interesantne i drugima. Želeo sam, isto tako, da što više ljudi počne da planinari, da nam se pridruže u ovoj jedinstvenoj avanturi u kojoj upoznaješ sebe i druge, suočavaš se sa sopstvenim limitima i prihvataš ih zrelo i odgovorno, u kojoj pomažeš drugima i hrabriš sebe, u kojoj naučiš stvari koje nigde drugde nećeš naučiti. U kojoj shvatiš da je planina veća od tebe, pojedinca i da će uvek biti tu za tebe da je osvojiš, čak i kada odustaneš jednom. Planina ti daje šansu u svojoj snazi i neprikosnovenosti, otvara vrata svima i strpljivo čeka. Može da te nagradi najlepšim pogledom ili namuči svojim teško dostupnim vrhovima. Važno je da je poštuješ. Važno je da poštuješ i njen živi svet i ljude koji su sa tobom na usponu. Važno je da je razumeš, voliš.

Ovaj tekst ću posvetiti mojim prijateljima sa kojima godinama planinarim ali i svima ostalima koji vole planinu i planinarenje i poštuju planine pre svega a pre svega onima koji TEK planiraju da nam se pridruže i možda negde sa strane stidljivo čitaju ove stranice.  Ovaj prilog, iz tog razloga, biće posvećen mislima o planini i planinarenju – planinara koji su ostavili trajni trag u planinarstvu. I to nisu samo uputi i lepe misli i romantična razmišljanja o planini i planinrenju već i upozorenja, svim penjačima i planinarima.

Sa delom grupe koju sam vodio na finalni deo uspona

Na pitanje “Zašto želite da osvojite Everest” George Malloory je kratko odgovorio: “Zato što je tamo”.

Niko ne penje planinu  iz naučnih razloga. Nauka se koristi da se sakupi novac za ekspedicije, ali u stvarnosti penjete za njen pakao. Edmund Hillary

Dobro prosuđivanje dolazi iz iskustva. Iskustvo dolazi iz lošeg prosuđivanja. Evan Hardin

Verovatno ne postoji podjednako zadovoljstvo zadovoljstvu osvajanja Alpa; ali to je zadovoljstvo koje je striktno ograničeno na ljude koji u tome nalaze zadovoljstvo. Mark Twain

Penjite se ako želite, ali zapamtite da hrabrost i snaga ne idu bez obazrivosti, i da trenutna nepažnja može da uništi zadovoljstvo vašeg čitavog života. Ne radite ništa u žurbi, pažljivo razmišljajte o svakom koraku, i od početka razmišljajte šta može biti kraj.  Edward Whymper

Iznad Rtnja… 21.04.2018.

TRI PRAVILA PLANINARENJA:

Uvek je dalje nego što izgleda! Uvek je više nego što se čini! I uvek je teže nego što izgleda!

Svaki penjač povremeno izgubi neki prst ili stopalo. to je mali ali bitan razlog uspeha poljskih penjača. Zapadnjački penjači nisu izgubili toliko prstiju ili stopala.  Wanda Rutkiewicz

Peo sam se nakima od najboljih penjača na svetu, ali još više ono što je meni bitno,oni su jedni od najboljih ljudi na svetu. To je drugi razlog što se penjem. Jim Wickwire

Samo mali podsetnik – priručnik nije zamena za veštinu, iskustvo, procenu i puno tenzije. Charlie Fowler

To je kružno putovanje. Dosezanje vrha je opcionalna stvar, silazak dole je obavezna stvar!  Ed Viesturs

Rtanj 21.04.2018.

Ako ikada budem imao decu i ona postanu penjači reći ću im: “Klonite se ekspedicija. Učinile su me siromašnim i neurotičnim”.  Greg Child

Uspeh se ne računa visinom koju si popeo već koliko ljudi si poveo sa sobom! Will Rose

Ukoliko je sve pod kontrolom – ideš suviše sporo! Mario Andretti

Napravite samo fotografije. Ostavite samo tragove (u snegu).

Zapamtite da vreme provedeno na planin nije izuzeto iz vašeg životnog trajanja. Will Niccolls

Probao sam mnogo sportova ali penjanje je najbolji. Lepota ovog sporta leži u činjenici da koliko god daleko odeš uvek možeš još da izazoveš sebe. Randy Leavitt

Ne želim da pišem o penjanju, ne želim da govorim o njemu, ne želim da fotografišem, da mislim o njemu, jedino želim da se penjem. Chuck Pratt

Ako si popeo prvih 140 metara ne znači da si uspeo. Uspećeš ako popneš poslednjih 10! Alain Robert

Na putu ka vrhu ispred naše grupe…

PRVI USPON – ORLOVICA | TOLETINA | KULINA

Kulina sa Toletine / Foto: S. Gavrilovic

Dugo sam se pripremao prošle godine za početak vođenja planinarskih uspona u PSK Pobeda.  Razgovarao sa puno planinara, svojih prijatelja, o usponima, slušao pre svega savete starijih planinara i već iskusnih vodiča, provodio dosta vremena sa njima na njihovim turama i crtao svoje trase po kartama, planovima, prebirajući sopstveno planinarsko iskustvo. Šta je to što mi je bilo odlično? Šta mi je nedostajalo na turama? Prisećao sam se lepih momenata sa mojim prijateljima, planinarima i stvarno malobrojnih, lošijih situacija, od kojih, na svu sreću, ni jedna nikada nije ugrozila nekoga na usponu. Jako mi pomaže to što pišem puno o planinarenju. Tako, svaki uspon još jednom „proživim“ a sada, to mi je krajnje korisno.

Manastir Pustinja..  Pretpostavlja se da je osnovan kao rudarska crkva i da je ktitor kralj Dragutin. U turskom zapisu iz 1572.god. kaže se da u manastiru živi jedan kaluđer. U crkvi, iznad zapadnih vrata nalazi se natpis koji govori da je izgradnja hrama započeta „meseca marta i bi završena 25. juna 1622. god”. Vise o manastiru na: http://tov.rs/manastir-pustinja/ / Foto: Slobodan Maksimovic

Kao pripremu za vođenje tura u PSK Pobeda, za sada još uvek sa mentorom koga mi klub za pojedinačnu akciju odredi, napravio sam nekoliko desetina samostalnih uspona na naše planine prošle godine i u okviru njih osmislio staze koje sam delimično izmenio u odnosu na nešto standardnije usponske ture koje sam peo godinama unazad. Za sve to bilo je potrebno dosta vremena i poprilično posvećenog rada i razmišljanja. Sada, kada sam poveo i svoju prvu turu, zvanično, u kraj koji jako volim, na Valjevske planine, shvatio sam da me ozbiljan rad tek čeka! I iskreno, to me raduje! Sav taj prostor ispred mene, koji se otvara sa svojim mogućnostima, naporima i iskušenjima na usponima, u radu sa ljudima.

Uspon na Orlovicu / Foto: Slobodan Maksimovic

Uspon na Orlovicu (752mnv), Toletinu (845mnv) i Kulinu (950mnv) napravio sam samostalno jesenas, po nešto izmenjenoj maršruti od one koju sam vodio sa vodičem i mojim mentorom na ovoj turi, Mihajlom Cvetićem, 17. februara kao svoju prvu turu u PSK Pobeda. Boško Stanojević mi je tada savetovao kojim pravcem da krenem i potražim put ka Orlovici koji je u potpunosti bez markacija sa te usponske strane a sada sam uvideo da je jako loše, skoro nikako, markiran i iz pravca manastira Pustinja. Mihajlo mi je sugerisao da uspon počnemo upravo od Pustinje, što je nešto zahtevnija usponska tura ali svakako, planinarski interesantnija! Po planu puta, stigli smo oko devet na početak staze i nakon kraćih priprema spustili se do manastira Pustinja koji se „sakrio“ ispod stena Orlovice, koju u pojedinoj literaturi nalazim da je navedena kao samostalna planina odvojena od Medvednika. Ona zaista i ima taj karakter planine i u smislu nadmorske visine i volumena koji zahvata, te načina na koji se pruža u okviru reljefa Valjevskih planina. Od nje se jasno izdvaja i „sedlo“ prema Toletini koja već nesumnjivo pripada Medvedniku i njegovim obroncima a sa Kulinom, to je već nedvosmisleno. Odmah ispod manastira Pustinja protiče reka Jablanica a sam manastir se nalazi na uzvišenju, prirodnom postamentu, ispod koga struji hladna reka, okružen liticama Bele stene sa južne strane i Orlovicom sa severne.

Na putu ka Orlovici sa Vesnom N. / Foto: Slobodan Maksimovic
Sa Maksom iznad Pustinje na vidikovcu! VELIKO HVALA DRUŽE!!!!

Nakon sat vremena došli smo do prevoja, do domaćinstva Petrovića, koje sam zamolio da nas puste kroz dvorište, do istaknutog stenovitog vidikovca, koji se uzdiže tačno iznad manastira Pustinja. Boško mi je skrenuo pažnju na taj vidikovac a ja sam, u svom traganju za stazom, jesenas, pronašao još jedan jako interesantan vidikovac na koji ću, neki naredni put povesti grupu. Drago mi je bilo što je sa nama bio Vukašin koji redovno ide na uspone sa PSK Pobedom a koji ima samo 8 godina! On je lepo savladavao stazu i pazili smo ga, zajedno sa njegovom mamom, na tom lepom usponu do Orlovice.

Vukašin,najmlađi član naše grupe koji je stoički popeo Orlovicu i Toletinu sa nama! / Foto: Željana Vukojčić Jović

Vesna mi je rekla da prvi put vidi Medvednik iz ovog ugla i to jeste neobična pozicija sa koje prilaziš impozantnoj gromadi koja završava liniju nekadašnjeg Panonskog basena i o kojoj se pripovedaju legende i priče. O nekima sam pisao u svojim prethodnim tekstovima (vidi tekst o Medvedniku) i puno puta pomislim, da je Žil Vern (Jules Verne) imao priliku da „prokrstari“ nekim od naših krajeva, sigurno bi radnju neke od svojih priča smestio na neku našu planinu kao što je učinio u romanu Matias Šandorf, gde početak priče smešta u Pazinske jame u Istri, odakle negde, ni danas nije jasno gde tačno, izvire reka Pazinčica, i uvire te se gubi u kraškim formama reljefa isto tako misteriozno. Kakve divne kulise za predstavu i uvod u zanimljivu priču, roman o begu, borbi i životu! Naše planine, prelepe su kulise za takve scenografije u koje možemo smestiti bajke, vile i vilenjake ili pak, obične ljude koji žive na ovim prostorima hiljadama godina.

Manastir Pustinja sa vidikovca / Foto: Slobodan Maksimovic
Orlovica! / Foto: Slobodan Maksimovic

Na Orlovici me je sačekao skup kamenova koje sam postavio jesenas! „Označio“ sam vrh nakupinom kamenja koju sam sakupio na proplanku i na razdelu sa šumom. Nisam želeo da gomila bude prevelika, više kao beleg da se TU nalazi vrh – ORLOVICA 752mnv! Grupi nam se pridružila i ekipa planinara iz Novog Sada koju je predvodio Ivan Živanović, njih desetak i iskoristili smo vreme na kraćoj pauzi na vrhu da se malo bolje upoznamo i razmenimo iskustva o usponima u ovom kraju. Znaju ljudi, koji ovde planinare, da se od Bebića luke do vrha Jablanika savladava čitavih 950mnv što posle Rtnja i Trema predstavlja jednu od najvećih visinskih razlika u našim krajevima kada je planinarenje u pitanju! Zato se na tom potezu, a nedaleko od Orlovice i Toletine koje mi danas penjemo, organizuju planinarske trke.

Orlovica / Foto: Slobodan Maksimovic
Sa prijateljima iz PSK Fruška Gora na Orlovici

Nakom što smo prešli sedlo, skretanje za zaseok Lukići i pauzu napravili pored lokalnog groblja, koje je jedno od retkih u ovim krajevima i gde nam je Mihajlo Cvetić dodatno pojasnio običaje ovde, uputili smo se ka Toletini. Do nje se dolazi zemljanim putem  pa se sa puta, na prevoju, skrene oštro uz obod šume i popne na Toletinu (845mnv)  sa koje se pruža predivan pogled na ceo pejzaž okolnih planina i vrhova. Iako je bilo tek oko jedan posle podne, magla se polako navlačila i menjala Sunce pa puštala tu i tamo koji zračak da proviri. Sa zracima Sunca dolazila je toplota a magla je unosila momentalnu hladnoću. Iskoristili smo pauzu na Toletini da se presvučemo i pripremimo za deo staze do doma „Krušik“ gde nas, po dogovoru, čeka naš domaćin i dugogodišnji prijatelj Sveta, sa svojim gostoprimstvom i najboljim pasuljem ikada (!). Dogovor je, da deo grupe, oni koji ne žele dalje na uspon, ostanu u domu i sačekaju nas, koji idemo na Kulinu. Skoro svi kreću sa mnom na uspon što me jako raduje. Vukašin nam je pomalo umoran pa sugerišem njegovoj mami da ostane u domu a o tome je i sama razmišljala. Dobro je kada osmisliš uspon a na njemu imaš mesta za odmor, eventualnu „podršku“ ili rezervno rešenje za one koji su umorni i ne mogu dalje. Da li je to planinarska kuća gde te sačekaju, bivak ili planinarski dom, kao u ovom slučaju. Ima tura gde toga nema i onda je svakako bolje pažljivo i dobro proceniti sebe i svoje mogućnosti na usponu kako cela grupa ne bi ispaštala zbog pogrešne procene.

Grupa na Orlovici / Foto: Slobodan Maksimovic
Medvednik / Foto: Slobodan Maksimovic

Sada, na usponu gledam neke druge stvari. Nemam više prostora toliko da fotografišem kao pre, Moj drug Slobodan – Maksa, sa kojim sam se peo na Durmitor u dva navrata, delio šator, pravi mi ogromnu uslugu fotografišući celu turu vrlo pažljivo i ja mu se jako zahvaljujem na tome! Drago mi je što u grupi nemam nikoga sa plitkim cipelama! To je jedna od stvari na kojima insistiram i u razgovoru sa ljudima koji me pitaju za savet uvek naglašavam da su planinarske cipele – DUBOKE iz toliko mnogo razloga! Onaj najvažniji jeste osigurani zglob i smanjena mogućnost izvrtanja i preloma noge. Cipela! Najvažniji deo opreme svakog planinara! DUBOKA!

Toletina sa puta ka domu. / Foto: Slobodan Maksimovic
Pocetak uspona na Kulinu / Foto: Slobodan Maksimovic

Od Mihajla, na kratkim pauzama, dobijam korisne komentare i nekoliko dobrih saveta! Pri usponu na Kulinu NOVI VREMENSKI USLOVI! Promenilo se brzo, navukla se magla, ne toliko gusta ali sve je manja vidljivost. Loše je markirana ova staza ka Kulini. Opet, ima nekoliko orijentira koje poznajem i teško se čovek ovde izgubi pa opet, setim se kako mi je Dule Janković pričao svoja iskustva sa maglom na usponu. Odlazimo polako, po vlažnom i klizavom snegu koji ispod sebe krije kamene gromade i poleglu travu do česme, pa do lovačke čeke.

Na Kulini / Foto: S. Gavrilovic

Ograđeni deo za čuvanje ovaca sada je ispred nas kao na dlanu! Prelep prizor koji govori u prilog života na ovim prostorima koji ni malo nije lagan ali je prelep i u sazvučju sa prirodom! Cela Kulina je pod snegom koji nam je iznad članaka. Polako prtimo i u grupi smo. Okrećem se i vidim da je vidljivost ipak pristojna i da nema bojazni od „gubitka u magli“. Iza nas ostaje jasan trag a sneg ne pada da pokrije našu prtinu. Sećam se svog jesenjeg uspona na Kulinu. Popeo sam je skroz sa druge strane. Napravio polukrug i kroz šumu popeo do izohipse kojom vodi put. Odatle, direktivno prema vrhu, preko kose sa koje sam izašao na šumsku stazu kojom sada vodim grupu i na čijem se kraju nalazi jedina markacija vrha od ova tri koje smo danas popeli. KULINA (950mnv)

Uspon na Kulinu / Foto: Slobodan Maksimovic
Pauza pred vrh i salkupljanje grupe / Foto: Slobodan Maksimovic

Na vrhu, ušuškanom u raskrčenoj šumi, zajedno sa društvom Fruška Gora iz Novog Sada završili smo usponski deo ove planinarske ture i nakon nekoliko minuta provedenih gore, polako se uputili nazad prema domu Krušik gde smo okončali ovu planinarsku turu. Nismo znali kada smo krenuli da će u domu biti KUD Krušik! Nekako se to namestilo, jedno sa drugim, pa je ova PRVA PLANINARSKA TURA koju sam vodio u okviru PSK POBEDA zaokružena pesmom i lepim druženjem sa članovima kulturno umetničkog društva, domaćinima Doma i sa prijateljima iz Novog Sada.

VIDEO SNIMAK SA USPONA:

https://www.youtube.com/watch?v=H_XFs20jCoA

Autor snimka: Boris Milivojčević

Silazak sa Kuline / Foto: Slobodan Maksimovic

Voleo bih ipak da završim ovaj tekst o usponu na TRI VRHA jednom lepom rečenicom koju je zapisao prof. Raško Dimitrijević. Negde iz želje da podvučem ovaj uspon i predivan dan te da se zahvalim SVIMA koji su sa mnom pošli na ovu turu a posebno Mihajlu Cvetiću na savetima i podršci koju mi je pružio i mom drugu Maksi koji je zabeležio detalje na usponu!

” U ovoj tišini šum mog koraka izgleda nedopušteno jasan, oštar, neskroman. Biljni svet ga upije odmah, ali meni se čini da on nadjačava ćutanje celog sveta.” Raško Dimitrijević prof. : Knjiga o planini, Beograd 1938. 

Do nekog sledećeg zajedničkog uspona želim vam svima VEDRO!

Na silasku sa Kulina kod lovačke čeke. / Foto: Slobodan Maksimović

RAJAC – USPON IZ SELA BA

Pogled ka vrhu Gučevo sa prevoja prema Dobroj vodi. / Foto: Srdjan G.

Jedan lep uspon na Rajcu. Dan nas je poslužio. Pretio je celo jutro kišom, dan pre je pala. Na vestima su najavili susnežicu i sneg. Penjemo se na 800 i plus metara i moguće je da će biti snega. Voleo bih da ga bude gore na vrhu. Boško Stanojević mi je poslao nedavno fotografije sa Rajca – puno snega! Imali su jako lepu turu!

Uspon iz sela Ba ka Gučevu. Foto: Srdjan G.

Sa Mihajlom Cvetićem, vodičem PSK POBEDA, idemo od sela Ba pa prema Gučevu odakle ćemo preko kose preći do doma Dobra voda a od našeg doma, put Rajca i doma čika Duško Jovanović gde se završava naš uspon. Pomažem Mihajlu na ovoj turi. Uspon nije težak a dan nagoveštava da ipak neće biti kiše. Negde nas to i raduje. Započinjemo uspon ispred crkve Svetog Ilije i objekta vodosnabdevanja koji čuva pečat kontrolne tačke Rajačke transverzale – jedne od retkih koje se još održavaju. Transverzale su nekada, u staroj Jugoslaviji, bile jako popularne i transverzalci su se družili od Triglava do Đevđelije, kako bi se to nekada reklo. Čak su i filatelisti sakupljali knjižice transverzala i pečate duž kontrolinih tačaka. Trajale su neke od njih po nekoliko dana. Bilo je i više vremena. Bilo je sasvim neko drugo vreme. Ali mogli bi ovde da obnovimo taj “kult transverzale”. Možda su “trekingaši” danas negde najbliži tome. Ja sam sam prešao Vršačku koja se još održava. Današnja tura mi je dala ideju da prođem u celosti i našu – kažem “našu” zato što je stazu markirala PSK Pobeda čiji sam član i u kojoj sam ove godine počeo da vodim. Negde se mislim – kakav bih ja to bio da ne pređem OVU transverzalu! I hoću!

Crkva Sv. Ilije u selu Ba sa uspona prema Gučevu. / Foto: Srdjan G.

Prošle zime peo sam se sa Dušanom Jankovićem od Ljiga do Rajca preko Čardaka – ODLIČAN uspon! Za sve one koji misle da se ovim krajevima “brdari” preporučujem tu trasu! Generalno ne volim tu klasifikaciju – BRDARA i PLANINARA. Nju je smislio neko ko ne zna šta znači VOLETI planinarenje.  Danas iz Ba! Jesenas od našeg Doma preko Vijuljka, Draškića i Jasenovitog dola pa do Danilovog vrha (Jednom ću ispričati priču o nesretnom Danilu), pa preko vrha Suvobora i Dobre vode nazad u Dom! Dobrano sam je već prešao ali KRUG nisam “zatvorio”.

Na usponu ka Gučevu. / Foto: Srdjan G.

Full circle (Pun krug), to je ono što ovaj prelepi kraj zaslužuje – ako ikakve zasluge traži on a ne ljudi koji u njemu opstaju uprkos vremenima, istorijskim događanjima i dubokoj podeljenosti koja je kao kukavica ubačena u naše gnezdo koje svijamo našim životima na ovim prostorima. Da li će se ikada ovaj narod vratiti sebi i pravim vrednostima? Hoće li život ovde ikada vredeti koliko i nežive tvari, materijalno bogatstvo? Hoće li ikada neko ovde da poštuje tradiciju  i rekonstruiše istorijske vrednosti i kulturna dobra na ovim prostorima kako dolikuje i u skladu sa principima zaštite i revitalizacije kulturno istorijskog nasleđa bez obzira na “politike” i aspiracije već iz čiste i osnovne želje da na ovim prostorima svi živimo sa podjednakim polazištima.

Gučevo – Krošnja. / Foto: Gavrilovic S.

Puno stvari mi pada na um kada hodam ovim krajevima. I ne samo ovim. Iste muke i probleme svakodnevnog življenja, čim skrenem sa osnovnih puteva u ovoj našoj lepoj zemlji, vidim na skoro svakom koraku i, ne bih se osećao dobro da to ne zapišem,makar ovde u ovom blogu i zaključim da, gledamo osipanje jednog predivnog prostora, njegovog stanovništva pod lažnim vrednostima koje su često nametnute zbog čistog profita ili nesretnih “politika”.

PSK Pobeda na Gučevu! 04.02.2018. / Foto: Srdjan G.

Uspon od sela Ba do Gučeva ima nekih sat ipo lepog hoda, delom makadamskim putem, delom, nedavno asfaltiranim a delom, kroz šumu da bi se malo skratio put a „pojačao“ uspon. Nije preterano teško i planinari sa slabijom kondicijom i umerenim tempom, mogu da ga savladaju. Na vrh Gučevo dolazimo posle sat ipo pešačenja i sačekuje nas spomenik koji su podigli stanovnici sela Ba* sopstvenim sredstvima 1990 godine. Na spomeniku stoji natpis:

Palim ratnicima Dunavske divizije prvog poziva koji izginuše na ovim položajima, u toku Kolubarske bitke. 1. maja 1990. U potpisu piše: Građani sela Ba*.

Spomenik – Beleg – Gučevo / Foto: Srdjan G.

Na uzvisini prelepa krošnja stabla koje se nalazi nedaleko od, spomenika, svetlo savršeno za fotografiju, nisko, zimsko, prelepo graduira senke na licima i stvara kontraste u pejzažu. Ništa ne osvetljava kao Sunce i ne greje tako lepo na zimskim usponima kada probije oblake. Gledamo prema Vučijoj kosi, vide se vrh Šiljak, vrh Suvobora, razuđeni zaseoci ispod nas sa crvenim krovovima što proviruju kroz poluzamagljen pejzaž. Nakon kraće pauze krećemo prema domu Dobra voda, kosama i livadama do makadamskog puta koga gazimo kratko, pa udesno opet, uz rajačke livade, počinjemo uspon prema prevoju sa koga se spuštamo direktno u dom. U daljini ugledamo grupu planinara iz nekog drugog kluba. Čujem od ljudi iz grupe da su to Novosađani.

Pogled sa Gučeva. / Foto: Srdjan G.

Prošle godine sam u četiri navrata bio na Rajcu i Suvoboru i peo se ovim stazama svaki put iz drugog pravca. Ovaj deo, kojim smo sada došli do Dobre vode, nisam poznavao. Drago mi je što sam ga popeo sa Mićkom. On odlično poznaje ovaj kraj, priče iz njega i deli ih sa nama. Ispred Dobrih voda tišina. Dom je zatvoren, drveni ešaloni navučeni. Mićko nam priča o domu i smeštaju. Često sam tu sretao Ljubu i još par planinara koji su provodili dane ovde po zimi. Kada sam počinjao da planinarim, moja prva tura je bila baš na Rajcu. Od vrha Suvobora, preko Dobrih voda… Do Rajca.. Pa Doma.. I tada sam znao da sam se “zarazio”. Volim ovo mesto, tišinu na njemu koju sam proveravao jesenas kada sam sam dolazio. Čovek počne da ČUJE sebe bolje. I to je važno.

Sa drugarom koji nas je pratio

Od Dobre vode smo se uputili standardnom stazom prema vrhu Rajca pa prema našem domu. Danas mi se ovaj deo uspona učinio kratkim, brzim. Proletelo je vreme do vrha na Rajcu! Odatle smo videli Velikog i Malog Vujana, Tresku, Rudnik, kapije Šumadije – Ovčar i Kablar, Zlatibor u daljini, Ostrovicu, Venčac i Bukulju – šumadijske planine, blizu nas. Predivan dan, u kome nas je odlično poslužilo vreme, završili smo u našem domu na Rajcu u kome su uvek dobrodošli  svi planinari i ljudi koji vole prirodu i provode vreme u njoj.

Rajac PSK Pobeda / Foto: Srdjan G.

* (Kako se zovu stanovnici sela Ba? Pitao sam i svoje prijatelje i dobijo puno odgovora, od kojih su neki i šaljivi: Baani, Baoci, Baljani, Baljci, Baci, Baovci,  ‘đes Ba..). Dugo sam se to pitao i nisam imao mira dok nisam pronašao u Srpskom pravopisu objašnjenje za moju dilemu. Etnici (nazivi stanovnika mesta ili oblasti) tvore se na dva načina, u zavisnosti da li je toponim južno ili severno od Save i Dunava. Ipak, da nije sve tako jednostavno u našem jeziku postoji i „pravilo izuzetka“ tako da stanovnike nekog mesta (ili kraja) zovemo onako kako to oni žele, a ne kako to gramatika ili pravopis nalažu. Interesantni su primeri za to etnici Niša. Književni oblici Niševljanin i Niševljanka odavno su se povukli ispred kolokvijalnog Nišlija i Nišlijka. Kod udaljenih mesta (Rio de Žaneiro, recimo) stanovnike nećemo zvati RIODEŽANEIRANI već ćemo za njih reći jednostavno da su stanovnici Rio de Žaneira. Isto tako bi i za stanovnike sela Ba rekli baš tako – Stanovnici sela Ba! Našao sam, da ih zovu i BAŠANI! Možda baš tako treba da ih zovemo i mi, koji dolazimo sa strane? / Videti izvor: Poreklo stanovništva sela Ba, opština LJig. Stanje iz 1907. godine, prema studiji “KOLUBARA I PODGORINA“, autora Ljubomira Pavlovića. / Opet, ti ljudi sebe potpisaše na spomeniku žrtvama iz I svetskog rada kao “Građani sela Ba” te možda samo TO i takvo treba imati u vidu.

Planinarske markacije iznad sela Ba / Foto: Gavrilovic S.

Ostaje još jedno pitanje u vezi sa ovim nevelikim selom – poreklo njegovog naziva, za koje neki kažu da je nekada bilo BAH a sada BA. Ako je Bah od Bahus – da li je to po rimskom bogu Bahusu koji je bio bog vina i poljoprivrednih kultura? Bacca je značilo – bobica, na latinskom, možda u tome treba tražiti poreklo imena mesta, kroz kulture koje su uspevale na ovom području? A možda iz neke lokalne priče ili ipak da se držimo onoga do čega su u proučavanju došli naši naučnici a to je: „za ime selu vezana je ova narodna priča: nekakav bogat vlastelin iz doba nemanjićkog, priča se, zidao je usti mah 3 crkve: Markovu crkvu, Stepanje i Bašku. Na sva tri mesta od jedanput otpočet je rad, svuda su bili nastojnici učeni ljudi, koji su rukovodili poslom jer se vlastelin nije nigde neposredno mešao. Jednoga dana reši da obiđe sva tri mesta i da pregleda započete radove. U Markovoj crkvi i Stepanju dopadnu mu se započeti radovi i naredi da se poslovi produže do kraja, a kad je došao u Bah, tada mu se ništa ne dopadne, te naredi da se posao prekine, nastojnik otpusti i radnici isplate i rasteraju. Kad se vlastelin vraćao svojoj kući, je rekao: “Ba, ba, ovde ne ide kako treba“, pa je kažu od tuda i došlo ime selu. I danas Bašanin kad ovo priča, dodaće: “Pa Bah i ne može se svakome dopasti!“ /vidi „IZVOR“: https://www.poreklo.rs/2012/12/16/poreklo-prezimena-selo-ba-ljig/)

Sa dragom prijateljicom Vesnom N. na Gučevu

SREĆNA NOVA GODINA I PRAZNICI

Ne volim da pravim rezimee samo zato što je Nova godina. Mislim da ovaj datum nije preterano različit od drugih datuma u godini pa bi onda nekakav rezime, po toj logici, mogao da se napravi bilo kog dana, bilo kada u godini. Počeo sam da planinarim u septembru pre sedam godina. Po tome, moji rezimei bi bili od septembra do septembra. Ali, hajde da lepo „zaokružim“ ovaj – opšte „opipljivi“ datum i kažem da je ova planinarska godina bilo odlična u svakom smislu!

Prvo, objavio sam drugu knjigu u serijalu Monografija arhitekata – prof. Aleksandar Radojević a posebno bih istakao daje prof. Radojević autor Doma kulture u Novoj Varoši, rekonsturkcije kuće Živojina Mišića u Struganiku na Suvoboru koji Pobeda često obilazi kao i doma kulture u Devićima na Golliji i kao velikog broja muzeja po čemu se izdvaja na ovim prostorima. Otvorio sam nakon toga i izložbu radova profesora Radojevića u Novom Sadu u dvorcu Eđšeg i učestvovao u promociji knjige kao autor (sa dr Zoranom Manevićem), urednik knjige i grafički dizajner.

Gostovanje na Radio Laguni, u cilju popularizacije planinarenja i ovog bloga koji pišem a zahvaljujući kome sam i dobio poziv za gostovanje u emisiji „VAN DOMETA“ od Ivice Drobca – autora emisije bila je druga lepa stvar početkom godine. Ivici se ovim putem još jednom najlepše zahvaljujem na pozivu i druženju koje smo imali u radio Laguni! http://www.radiolaguna.rs/emisije/emisija_van_dometa_laguna_radio_24.html

Treće, izložba u galeriji Art Centra u Čumićevom sokačetu koja je bila najposećenija izložba u Art Centru ove godine i u okviru koje sam prikazao crteže koje sam radio po motivima planina.

Četvrto, poziv mog matičnog kluba, PSK POBEDA da postanem deo njegove ekipe planinarskih vodiča, što za mene predstavlja veliku čast ali i odgovornost.

Poziv za zajedničko vođenje nekoliko akcija sa dragim prijateljem i čovekom sa kojim sam POČEO da planinarim u PSK Pobedi – Boškom Stanojevićem, predstavljalo mi je posebno zadovoljstvo. Puno mu se zahvaljujem na pozivu i ovom prilikom!

Šesto, ali ne i poslednje po važnosti, druženje sa SVIM mojim dragim prijateljima pre svega na usponima! Duletom, Slađom, Sandrom, Cecom, Radom, Jovanom, Vesnom, Drakčetom, Zoranom, Bobišom, Tinčicom, Srđanom, Milanom, Vesnom 2, Marijanom, Slobom i Miroslavom, Maksom…

Neću da napišem koliko sam imao uspona prošle godine! Brojevi ne znače ništa. Ali sam proveo više od polovine broja vikenda u godini na planinarenju i na planinama. Pošto imam posao, a samim tim i obaveze, mislim da sam u najvećoj mogućoj meri iskoristio ovu godinu. Na ovom blogu opisane su skoro sve ture o kojima nisam pisao ranije a posebno bih izdvojim tekst o Durmitoru koga sam u ovoj godini posetio dva puta. Zimski uspon sa Zoranom Sokolom Kovljenićem i letnji, sa Bobišom Marinovićem i opet, Zoranom.

U ovoj godini sam započeo i dva potpuno nova projekta. Prvi je formiranje novog sajta koji za temu ima isključivo fotografiju i formu kratkog filma. Sajt možete pogledati na adresi:

https://sgcircle.wixsite.com/foto

Nešto što aktivno pišem godinama unazad i objavljujem u našim zbornicima (Dani poezije “Mika Antić” – u Inđiji) pretvorilo se u    mnogo širu ideju u okviru  „zajednice“na sajtu:

www.hellopoetry/sgcircle

Oba sajta su na engleskom jeziku i sav materijal koji se tamo nalazi pišem isključivo na engleskom.

Pred kraj godine sam se uključio u zajednicu fotografa i ljudi koji objavljuju svoje fotografije na: www.gurushots.com  a planinarska fotografija predstavlja ozbiljan segment koji tamo prikazujem.

Pre par dana, na samom kraju ove godine, obradovalo me je da je ceo jedan tekst sa bloga objavljen na sajtu: https://24sedam.com/kad-god-pomislis-da-si-spreman-nisi/ i u razgovoru sa uredništvom sajta dogovorili smo se o daljem praćenju i saradnji. Prethodno, sadržaj ovog bloga nekoliko puta je objavljivan od strane zainteresovanih korisnika u toku godine a meni je posebno drago što sam imao priliku da u okviru bloga postavim linkove ka sajtovima Gorske službe spašavanja sa kojima sam takođe stupio u kontakt i objavio tekst sa njihove prezentacije u Domu omladine u Beogradu koji možete pogledati na sajtu.

PLANIRANO:

Ono što sledi, a ima veze sa ovim blogom, je promena adrese i prelazak na opciju koja ima više prostora kako ne bih izbacivao postojeće tekstove zarad novih.

Sajt će takođe imati i nekoliko izmena koje će se ticati novih segmenata u okviru kojih ćete moći da vidite OBJAVE za naredne ture koje ću voditi sam ili sa nekim od vodiča PSK POBEDA a za koje ćete se moći prijaviti preko sajta PSK POBEDA gde će biti objave sa detaljnim opisima tura i načinima za prijavljivanje.

POBEDIN PLAN AKCIJA ZA 2018. GODINU MOŽETE POGLEDATI NA ADRESI:

http://www.pdpobeda.rs/detalji/plan2018.pdf

***

Dragi prijatelji,

Želim, na kraju ovog teksta, da vam se SVIMA koji pratite ovaj blog ZAHVALIM, kako na lepim rečima i komentarima, sugestijama i idejama, tako i na činjenici da uspevate da odvojite vreme povremeno i pročitate neki od tekstova na ovom blogu. Posebno mi je drago kada čujem da je ovaj blog uticao na neke od vas da počnete da PLANINARITE! To smatram i ličnim uspehom!

Želim Vam srećnu i uspešnu Novu godinu, nastupajuće praznike a naredna planinarska godina neka vam bude, kako je opisano ovom kratkom rečenicom američkog pisca Keneta Vajta (Kenneth White)…

Srdačno,

Srđan Gavrilović

 

KA VISINAMA I ĆUTANJU – 2

Pogled sa Vijuljka /Foto: Srdjan G.

Rajac – Vijuljak – Draškića brdo – Jasenoviti do – Danilov vrh – vrh Suvobora – Dobre vode – Rajac vrh – Dom

Svi koji su planinarili po Suvoboru i boravili na Rajcu, znaju koliko je veliki prostor i kakve brojne mogućnosti pruža za planinarenje. Od rekreativnog planinarenja, porodičnih tura, lakih i kratkih do ozbiljnijih uspona i dugačkih tura. Prošle godine na usponu od Ljiga do Rajca preko Čardaka sa Dušanom Jankovićem (PSK POBEDA) u zimskim uslovima gde se savladava visinska razlika od 950m, imao sam priliku da vidim da ova, naizgled „niska“ planina, ima svoje ozbiljne usponske delove.

Drugog dana boravka na Rajcu odlučio sam da napravim kružni uspon od Doma čika Duško Jovanović, preko Vijuljka i kroz Draškiće i Jaseniti do do Danilovog vrha i u povratku opet popnem vrh Suvobora, odem do Dobrih voda i preko Vučijeg trkališta opet do vrha Rajca gde ću zaokružiti ova dva planinarska dana. Na Vijuljku nisam bio! Ni na Danilovom vrhu! Pripremio sam kartu iako je staza relativno dobro obeležena. Zapravo, sam samo na dva mesta imao manji „problem“. Prvo je bilo ispod Vijuljka u blizini Draškića na oštrom skretanju ka Savšićima i Vučjoj kosi i drugo pri skretanju iz Draškića ka Jasenitom dolu gde, pored kaptaže nema markacije već je postavljena par stotina metara niže. Kretao sam se stazom 2B između Hridi i Brezja. Prvu pauzu sam napravio ispod vrha Rajca kod lovačke čeke. Bilo je rano jutro, sveže i bistro. Iskoristio sam ga da napravim lepe fotografije pejsaža iz malo drugačije perspektive. Do vrha nisam ni išao ovaj put, pošto ću ga preći u povratku već sam preko Zoblja izašao na prevojo, odakle sam krenuo direktno prema Vijuljku.

Na Vijuljku, jednom od interesantnijih vrhova Rajca.

Vijuljak je prelep vrh! Oštro se sa glavne staze skreće prema njemu i kroz borovu šumu ide lepo obeležena staza. Ključni kamen koji se nalazi na vrhu, postament je za odlične fotografije! Ceo predeo ispod počinje da diše i ustalasa se pod vama predivnim vizurama. Vide se i Draškići u zatonu. I vrh Suvobora i Danilov vrh, koji se nazire u daljini. Po lepom danu kao što je ovaj, lako se postavi i azimut i nemaš većih probleme pri snalaženju, što je i meni pomoglo malo na ovom usponu. Kada sam došao na Vijuljak želeo sam malo duže da se zadržim gore! Iznenadio me je vrh! Podsetio na grote u Ližnjanu – blizu rta Marlera a opet je jedinstven u svojoj formi, ušuškan u borovima na malom proplanku koji se oformio oko kamenih gromada kojima nije potrebna posebna markacija – VRH!

Mikro svet Rajca. / Foto: Gavrilovic S.

Do Draškića vodi relativno ravan tucanik i tamo sam napravio drugu pauzu i sipao vodu u jednom domaćinstvu. Interesantno je da, koga god sam pitao od meštana za Danilov vrh – čuli su ali ne znaju tačno kuda se ide! To je česta situacija na našim prostorima, da ljudi, koji žive na planini, ne hodaju predaleko, verovatno zbog teškog života i svakodnevnih obaveza koje imaju oko održavanja imanja.

Kada sam skrenuo prema Jasenitom dolu kod kaptaže, koja je u karti obeležena kao „voda“ posle par stotina metara sam naišao na prvu markaciju a već dole, u naselju, jasno obeležene staze i skretanje ka Toplikama i prema Danilovom vrhu. Put kroz Jasenoviti do je poprilično blatnjav i nezgodan. Zahteva dobru obuću. Na kraju Dola, pred početak uspona ka Danilovom vrhu naišao sam na gazdinstvo koje je ušuškano ispod obronaka, pored potoka u prelepom ali udaljenom pejzažu. Pozdaravio sam se sa ljudima, popričao malo i pitao ih koliko još imam do vrha. Odatle, posle njihovog imanja, skroz do naselja koje je iznad i do koga se dolazi dobrim usponom (!) nije bilo ni jedne markacije i lako je da se skrene sa puta na nekom od odvojaka. Tu treba držati samo direktivni pravac i ne skretati dok se ne dođe do vrha staze gde vas opet sačeka markacija. Pitao sam se celim putam kako žive ti ljudi ovde? Kako donose osnovne stvari u kuću. Kako su sagradili kuću u tom zatonu, daleko od svega kada je put, koji dolazi do njih u užasnom stanju, blatnjav i teško prohodan a u nekim delovima jako strm. Shvatiš tada da je život ovih gorštaka vredan poštovanja a posebno njihova istrajnost da ostanu tu.

Narodno neimarstvo ispod Draškića na putu za Jasenoviti do. Foto: Gavrilović S.

Na Danilov vrh sam došao posle 45 minuta dobrog uspona! Kamene gromade, koje su razbacane ispod vrha, obrasle u gustu mahovinu, kojom se šuma penje prema vrhu i natkriljuje ga, nagoveštavaju lepo pentranje do samog vrha. Kao da su se divovi sa ogromnim ručerdama igrali kamenim blokovima i poslagali ih, pobacali, pre bih rekao praveći Danilov vrh! Sa njega, duboko prema Ravnoj gori, pruža se prelep pogled ka Maljenu. Ispod, u daljini, vijuga put koji povezuje Mionicu i Koštuniće sa ove strane puta. Gledam na sat i shvatam da će se smračiti za par sati a toliko mi je potrebno da zaokružim današnji uspon.

Na Danilovom vrhu

Kod spuštanja sa vrha, koga sam popeo direktno, van markacije, treba povesti računa o skretanju i vraćanju na glavni, markirani put kako se ne bi spustili previše jer se izlazi na lokalni put pa se bespotrebno kruži. Nije najbolje obeleženo na tom delu pa je jednostavno potrebno biti malo oprezniji. Hodajući po livadama, ispod Vrška, prema Zoblju, na silasku sa Danilovog vrha, imaš osećaj da se nalaziš na nepreglednim visoravnima koje donekle podsećaju na Peštersku visoravan. Iza mene ostaju Danilov vrh, Jasenoviti do, vučem nekoliko dobrih ogrebotina koje sam zaradio u kupinama, žuljeve koje već osećam neko vreme a imam još dosta da hodam do Doma. Samo, taj deo staze, već mi je poznat pa mogu tačno da procenim vremenski koliko mi je potrebno. Opet, umor, posle ovog, ni malo laganog uspona jeste prisutan. Ceo ovaj krug ima oko 18-19 kilometara. Poslednje kilometre, u povratku koristim da istegnem noge nešto bržim hodom. Jedini deo uspona, koji je nešto veći, je onaj od lovačke kolibe sa puta do vrha Suvobora. To je ujedno i poslednja malo teža deonica, posle se utapaš u blage uspone i nepregledne livade Rajca.

Ispod vrha Rajca na putu ka domu. Foto: Gavrilovic S.

Vršačke planine – Centar Millenijum – Kula – Dom crvenog krsta – Turska glava

Sa Vinkom Lozićem na gradskom trgu u Vršcu. Vinko Lozić je zaštitna ličnost vršačke berbe. On je čuveni vinopija i lik koga je stvorio čuveni Vrščanin, jedan od najvećih pozorišnih pisaca ovih prostora, Jovan Sterija Popović. Kako je ostalo zapisano, Vinko je banatski boem, od oca Jovana Sterije Popovića i majke – vinogradarske vile a rođen je u Vršcu, daleke 1830. godine. Foto: Nikola Biliškov

Kratak boravak mog brata Nikole Biliškova (http://www.irb.hr/Ljudi/Nikola-Biliskov), iz Zagreba, koji radi na institutu Ruđer Bošković u Laboratoriji za hemiju čvrstog stanja i kompleksnih spojeva i usko saradjuje sa naučnim institutom Vinča u Beogradu na međunarodnim projektima, te je tim povodom došao u Beograd, iskoristili smo da odemo do Vršačkih planina. I sam planinarski vodič u Hrvatskoj, u nekoliko navrata kada je dolazio u Beograd,  koristio sam da ga vodim po našim planinama. Na Tursku glavu nisam nikada išao, već je stalno „obilazio“ na putu ka Guduričkom, Đakovom vrhu ili prema domu Vršačke kule. Dan je bio kišan, ne baš savršen za planinarenje, ali tura je kratka i nakon odlaska u goste kod njegovog saradnika Igora, čiji roditelji žive u Vršcu, krenuli smo prema stazi. Uspon smo započeli od kalvarijske crkve Svetog krsta gde smo prvo obišli vidikovac sa koga se vide lepo vršački vinogradi pa prema Kuli. Više manje, standardna staza kojom i sam često idem kada želim da odem iz Beograda i gde sam ove godine nekoliko puta planinario. Svaki odlazak u Vršac mi donese neko novo iznenađenje a tako je bilo i ovog puta.

Milanović Igor i Nikola Biliškov / Foto: Gavrilović S.

Kada živimo u ovakvom, našem, nazvaću ga MAKRO SVETU, i niste svesni kakvi procesi se odvijaju na „nižim“ nivoima koji su zapravo suštinski za fukncionisanje našeg, kompletnog živog sveta. U druženju sa mojim bratom Nikolom posebno, ali i njegovim kolegama sa Instituta, upoznao sam i dodirnuo svet molekularnih struktura od kojih je sve sačinjeno. I čaše koje koristimo, i hrana koju jedemo, i voda bez koje ne možemo, i biljke koje gledamo i kamen po kome gazimo. Bazično, cela naša planeta je jedna molekulska gromada u kojoj sve ono što nas okružuje sadrži beskonačan broj materija i molekula od čijih spojeva zavisi čvrstina, postojanost, tečenje i homogenost. U svojim nedavnim istraživanjima, koja su obišla celi svet, moj brat i njegove kolege iz Zagreba i Beograda u tesnoj saradnji, proučavaju molekule vodonika i mogućnost njihovog zadržavanja u posudama bez gubitaka mase a njihovi pronalasci promeniće u velikoj meri načine korišćenja energije na celoj planeti u nekom narednom vremenskom razdoblju. Međutim, ono što sve njih čini bliskim meni, jeste ogromna ljubav prema prirodi i procesima koji se u njoj događaju. Očuvanje prirode i njenih resursa, obnovljiva energija i mogućnosti koje iz toga proizilaze, neiscrpan su izvor tema i tema o kojima možemo da pričamo dugo i provoditi vreme sa njima, pravo je bogatstvo.

VRSACKI BREG

Kod kluba EXTREME pozdravili smo se sa nekolicinom ljudi koji su se tamo nalazili. Još na samom početku uspona naišao sam na Sunčanice koje sam pažljivo ubrao. U danu, u kome su se stalno smenjivali kiša i oblačno vreme, bez traga Sunca, ipak smo iskoristili mesto da napravimo ne tako tešku šetnju koja je za cilj, ovoga puta imala, više druženje nego ozbiljnije planinarenje. Sa Igorom smo se dogovorili da sledeći put sa nama krene njegov prijatelj, biolog koji poznaje Vršačke planine kao svoj džep. Kako se samo RADUJEM tome!!!! Na vršačkoj kuli sreli smo se sa planinarima iz Čačka koji su tu bili, njih samo par, i koji su takođe odlučili da, bez obzira na vreme naprave šetnju. Do doma Crvenog krsta nismo imali većih problema sa kišom. Kesa sa Sunčanicama je bila puna do vrha a pauzu u Domu krsta smo iskoristili da pozovemo Kaleta iz PK Povlen iz Valjeva, kod koga smo bili prošle godine i pričamo, naravno o molekulima, gljivama, Vršcu i planinarenju.

Gradski grb. Fotografija grba na stepeništu u gradskoj kući. Foto: Gavrilović S.

Gradom kruži priča da su neki turski investitori pre par godina posetili Vršac sa željom da investiraju u tom gradu. Tada sam čuo i priču o grbu grada Vršca – prilikom proglašenja Povelje o elibertaciji Vršca (koju je Vršcu podario austrijski car Franja II za izuzetne ratne i mirnodopske zasluge), ozvaničen je i novi grb grada, koji predstavlja nešto izmenjeni sadržaj grba iz XVIII veka, najstarijeg koji je poznat. Najznačajnije ličnosti na ovom poduhvatu bile su Mihailo Korman, gradonačelnik i Konstantin Spajić, senator čiji su likovi našli mesta na samoj povelji, odmah ispod grba grada Vršca.

1964. godine, statutom je određen grb grada na kome je panorama Vršca, u zaleđu su bregovi sa vinovom lozom i na vrhu obeležja duge tradicije: kula (tvrđava-obeležje grada iz sredine XIV veka) sa kapelom (sagrađena na mestu posebnog poštovanja vezanog za kult vod), i Halaburina ruka (spomen na seljački ustanak protiv Turaka u Banatu 1594. godine). Ta ruka drži sablju sa odsečenom turskom glavom. Kada su investitori videli tursku glavu, zamolili su da se ona skloni sa grba grada i to postavili kao uslov buduće saradnje.

U holu gradske kuće, u centru grada stoji naslikan grb grada koji svedoči o vremenu i istoriji ovog mesta kome se stvarno uvek rado vraćam i iskreno, jedva čekam proleće kada ćemo upriličiti druženje sa ljudima koji poznaju Vršački breg kao svoj džep!

ZA KRAJ ————————————————————————

Hiker – Preuzeto sa sajta 24sedam

Kraj ove planinarske godine doneo mi je jedno lepo događanje koje govori u prilog rada na ovom blogu. Na sajtu:

https://24sedam.com/kad-god-pomislis-da-si-spreman-nisi/

objavljen je tekst sa bloga i u razgovoru urednistvom  24sedam dogovorili smo dalju saradnju i praćenje sadržaja pa ja tako i na ovom mestu postavljam link ka njihovim stranicama.

 ———————————————————————————

KA VISINAMA I ĆUTANJU* – 1

Trem.. Oktobar 2017. Sa PSK POBEDOM i Mihajlom Cvetićem. / Foto: S. Gavrilovic

Veče pre se spremaš. Već imaš neku rutinu u svemu iako svaki put pomisliš da ćeš nešto zaboraviti, a znaš da je sve već spremno. A I ako nije, znaš da ti I nije bilo nužno potrebno. Gore zaboravljaš na “potrebno”. U sebi ne ponavljaš trkačke mantre. Postaneš deo nečeg mnogo većeg od sebe.

Plan puta… Oktobar 2017. / Crteži: Gavrilović S.

Setim se naših odlazaka na Marleru, rt pored Ližnjana u Istri, na kome smo provodili najlepše dane u detinjstvu sa ujkom i porodicom. Pripreme pred odlazak koje su podrazumevale malu mobu jer se na obali ostaje ceo dan. Ponekad dok ne padne noć. Sa ujkom bi to bio samo peškir, patike “penjačice”, kako smo tada zvali iznošene duboke CONVERSE kožne patike koje smo kupovali I jedva čekali da ih finalno izdrndamo na oštrim stenčugama Marlere. Prelepo detinjstvo iz koga i dan danas izvlačim snagu za ono što čini životnu realnost. Prelep mesečev pejsaž po kome smo hodali i pentrali oštre ivice stena, koje je eonima oblikovalo more. Koristili smo njegove obale za nešto, što smo tek kasnije shvatili, da će nam postati ozbiljan deo života – planinarenje. Morsko dno, prebogato koralima i podvodnim životom, plavičasta kupatila u kojima se mreška morska voda između visokih stenovitih frontova obale činili su kontrapunkt kamenoj, negostuljibivoj obali. U stenama, iza morskih trava sakrivene Lepe, raskošni svetlucavi Picevi, crne Vranice koje plutaju na pola puta od površine do dna, jata Salpi, neuhvatljivih žutih prugica preko srebrne krljušti, srebrni Cipli što kao torpedo jure plićinom u paru , maskirane sipe ispred kamenog zaleđa, smeđi, u stenama sakriveni grancipori i crvene , nalik paukovima grancigule , špari i dubinski glavoči. Naš podvodni svet lepote, istraživanja i tišine, potpune tišine u koji bi zaronili i tamo ostajali satima.

Pogled sa Orlovice na veštačko jezero kod Valjeva. / Foto: S. Gavrilovic

U danima koji su dolazili odmotavao sam film. Potrebna mi je tišina. Potrebno mi je ćutanje. Nije slučajno prof. Raško Dimitrijević* baš tako “osećao” planinu.  Prelistavam stranice planinarskog dnevnika i razmišljam o narednim turama. Volim jesen. Možda mi je i najlepše godišnje doba za planinarenje. Ima gljiva! Meni još jedan dobar razlog da se pentram i skrećem često sa ustaljenih staza. I iako je sve u odlasku, pejsaži nose u sebi pastelne boje koje se sfumatično utapaju u daleke horizonte. Napravio sam neki plan koji želim da ispunim. Par ideja mi je dao Boško Stanojević i voleo bih da odem na ta mesta. Nisu obeležena, nema markacija. U mojim mislima su, sa druge strane, veliki i mali Vukan, Rtanj, Trem, livade Medvednika i Jablanik. Razmišljam o Durmitoru. Ide mi se tamo ponovo. Bio sam u ovoj godini tri puta. Možda je previše? Šta je previše kada je planinarenje u pitanju? Ne znam ni sam. Išao bih još tri puta vrlo rado.  Moji “Dolomiti” kada nisam na Dolomitima! Predivni Durmitor. Slažu se sličice sa tura koje sam zaokružio u period iza. Jedna, stvarno divna planinarska godina. Odlučujem da napravim plan puta za narednih deset dana. Oktobar je.

Plan planinarenja:

  1. Sokobanja – Soko grad – Devica – Vidikovac – Ripaljka – Sokobanja (kružna tura iznad grada)
  2. Bojanine vode -Trem. (2 dana)
  3. Mijači – Orlovica – Toletina – Kulina – Medvednik – Ravne poljane – Bobija – Zavojšnica i malo platno Medvednika. (2 dana)
  4. Vršac centar – Vrsačke planine – Vršačka kula – Dom crvenog krsta – Turska glava – Centar
  5. Naš Rajac – Dom – Dobra voda – Šiljak – vrh Suvobora – Danilov vrh (lovačka kuća)
  6. Dom – Vijuljak – Jaseniti do – Danilov vrh – vrh Suvobora – Dobra voda – Dom (2 DANA)
  7. Klokotič – Grčki grob – vrh Bukulje
Brzi crteži nastali na turama i u kratkim pauzama. Sunčanica, Stog sena ispod Medvednika, Vijuljak – vrh, Soko grad sa vidikovca, Draškića brdo… Oktobar 2017.

Soko grad i Devica: Na Trem sam krenuo sa svojim klubom PSK POBEDA i Mihajlom Cvetićem. Ideja je bila da prvi dan provedemo u Sokobanji, obiđemo Soko grad i ostatak dana provedemo u gradu u spa centru. Predložio sam Mihajlu da umesto toga, mi koji želimo da planinarimo, napravimo kraću turu na Devicu koju bih vodio. Posle par godina ovo mi je bila jako lepa prilika da ponovo popnem vidikovac sa koga se pruža prelep pogled prema Soko gradu iz ptičijeg rakursa, Sokobanju, Rujište i Rtanj u daljini. Sa mnom je pošlo nekoliko planinara i u spuštanju, nakon obilaska Soko grada, odvojili smo se od glavne grupe i otišli prema vidikovcu odlično markiranom stazom. Ideja je bila da uokvirimo ovaj dan planinarenjem i pripremimo se za sutrašnji uspon na Trem. Nakon uspona na vidikovac krenuli smo stazom ka spustu za paraglajdere iznad same Sokobanje gde smo napravili kraću pauzu pa u pravcu vodopada Ripaljka. Prelepa i ne toliko zahtevna tura koja u potpunosti odgovara vremenskom okviru koji smo imali za nastavak puta i vremenu koje smo planirali da odvojimo za ručak u Sokobanji.

Najmlađi drugari u Soko gradu. Foto: Gavrilović S.
Sa dragim prijateljima na vidikovcu na Devici. U daljini se vidse obrisi velikog čarobnjaka – Rtnja / Foto: Gavrilović S.

Trem: Na uspon smo pošli sa već ustaljenog mesta, sa Bojaninih voda, preko Devojačkog groba do vrha. Imali smo prelep dan za planinarenje, sa blagim povetercem, dobru vidljivost i bez kiše! Ove godine nisam išao na zimski uspon na Trem pa mi je ovo neka vrsta “nadoknade” za ovu sezonu. Volim ovu planinu. O Tremu sam slušao prvo od svojih prijatelja iz PD Jasenica i od Mile kada sam tek počeo da planinarim i zahvaljujući njima  “zarazio” se u potpunosti planinarenjem. Veliku zahvalnost im dugujem na tome. U proteklih sedam godina često dolazim ovde. Suva planina i Trem su je jedno od mojih omiljenih mesta za planinarenje i o njoj sam već nekoliko puta pisao.

Na pauzi ispod trema. Foto: Gavrilović S.
PSK POBEDA – TREM Oktobar 2017.

MIjači – Orlovica – Toletina – Kulina – Medvednik – Tornička Bobija – Ravne poljane – Zavišnica – Malo platno Medvednika: Kaže Mihajlo u jednom trenutku: ” .. I sada vidite zašto POSEBNO volimo valjevski kraj!”… I ja sada neću napisati razlog zbog koga je ovo rečeno ali je rečeno i to je istina. Delimo tu veliku ljubav, čini mi se veliki broj nas koji planinarimo već nekoliko godina zajedno u PSK POBEDA ali znam i za druge ljude, iz drugih klubova koji ovom delu naše zemlje pridaju posebnu priču kada je planinarstvo u pitanju.

Ovde je, ja bih rekao, sve u sazvučju. Ovde su planine zagrlile reke a livade se rasule na sve strane štiteći se oštrim plninskim ivicama i usponima. Ovde su kuće raštrkane ali taman toliko da se svi ipak ponekad sretnu, pomognu i pre svega sa osmehom dočekaju putnike, planinare. Ovde žive retke ptice i svijaju svoja gnezda visoko gore. Ovde su se opružili i medvedi, izrasli Jablanovi a magle se navukle na Povlene. Ušuškano u zagrljaju plavog neba ovo mesto postoji na tako lep način da mi se čini ponekad da je neko uzeo četkicu i naslikao sve te tonove, vrhove, uvale i livade tačno tamo gde treba i na način kako treba. Ovde zaspiš u tišini i ništa, ali ništa, ne može da ti poremeti miran san sem cvrkuta ptica i zvuka cepanja drveta u jesen, kada se sprema za zimu.

Oblaci na Medvednikom. Oktobar 2017./ Foto: S. Gavrilovic

Nekako skoro slučajno, mada verujem da u životu ništa nije slučajno, planirao sam u ovih deset dana uspon na Valjevske planine. Njih teško zaobilazim. Standardne smerove penjanja već odlično znam. Na Povlenu, u domu PD POVLEN, sam spavao prošle godine. Mislim da je sada vreme za Medvednik i Krušikov dom kod Svete. Ideja je da se popnem na Orlovicu, Toletinu i posle na Kulinu. Boško Stanojević mi priča kako zna da postoji staza i sa ove strane, iz pravca prilaska Mijačima. „Kroz Petroviće“ kaže, maleni zaseok levo do koga se spušta strmo levo od puta za Mijače. Spuštam se ka zaseoku nakon što su mi ljubazni domaćini na ulasku u Mijače dopustili da ostavim auto kod njih u dvorištu. Nema nikakvog obeležja kažu mi ti ljudi. Rukom je mahnula u pravcu Orlovice i rekla – „Eno je tamo. Tamo imamo voćnjak ispod.“ Mislim se, Bože kakvo bogatstvo imaju a jedva puta do njih, ispucalog, iskrajcanog, ne baš redovno održavanog. Možda je to sreća kako kaže moja drugarica Rada iz Pecke, otprilike preko puta vazdušnom linijom gledano. Spuštam se u „Petroviće“ i ulazim u domaćinstvo, na raskršću, sa koga nisam siguran da li da skrenem desno ili levo, iako pretpostavljam da je put koji krivuda gore taj, ali ipak pozdravljam te ljude, sede ispred svoje kuće i pitam ih. Kažu mi – “Nisu ovo Petrovići sine, samo je jedna kuća Petrovića, ona pri vrhu, mi smo ovde Brankovići.” Ponude mi da sednem sa njima i baka mi nabere grožđa. Raspričamo se u narednih pola sata o svemu. Životu ovde, putevima, povremenom prolasku planinara, retkom do duše – kaže baka dok deda sedi na basamacima i priča o svom životu. Ono grožđe, jesenje, nikada slađe. Domaće i neprskano!

Pogled sa Orloivice ka Medvedniku. Na vrhu sam ostavio nekoliko kamenova i počeo da “gradim” vrh. Foto: Gavrilović S.

Orlovica je na 45 minuta od Brankovića laganim hodom, uz konstantan, ne toliko oštar uspon. Preko livada sa kojih se pruža predivan pogled na okolni pejzaž, pored voćnjaka i oranica polako se penje na vrh. Na obodu Orlovice nalazi se borova šuma. Od nje se, na par stotina metara, nalazi vrh. Procenio sam najviše mesto i složio par kamenova na to mesto. Nedaleko odatle nalaze se sive kamene gromade, deo negostoljubivog pejzaža. Taj deo je iznad manastira Pustinja do koga vodi jedna jako strma neobeležena staza. Neko tuda prolazi ali veoma retko. Spustio sam se par stotina metara ka dole da vidim da li postoji neki lep vidik ka manastiru. Puta praktično nema ali nečiji trag prolaska postoji. Vrativši se nazad, opet preko livade spustio sam se po azimutu u pravcu manastira Pustinja i naišao na oštar, i slabo prohodan greben koji se nadvio tačno iznad manastira. Kroz krošnje i preko kamenog krša vidi se manastir Pustinja.

Sa Orlovice je pogled prelep. Sa jedne strane vide se Povlen i Jablanik, zaton u kome se nalaze Bebića luka i manastir Pustinja, a sa druge pogled puca ka Stavama, veštačkom jezeru i Medvedniku, Toletini na koju sam stigao nakon nekih pola sata hoda. Odozgo se magistrala otvorila kao na dlanu a sva seoca ovog kraja raštrkala po horizontu. Odavde, sa Toletine, vidi se skoro cela površina veštačkog jezera. Ostalo mi je još da se spustim do Krušikovog doma za taj dan, smestim kod Svete i napravim finalni uspon na Kulinu. Sa Toletine se vidi dom. Put ka njemu krivuda i potrebno je nekih pola sata do 40 minuta do tamo preko livada i tucanikom.

Pogled sa Kuline. Foto: Gavrilović S.

Kulina se uzdiže iznad doma u pravcu prema Jablaniku. Krenuo sam putem kako me je uputio Sveta ali sam nakon izvesnog vremena i kruženja stazom oko Kuline shvatio da nema jasno postavljene markacije i skrenuo upravno na izohipse pravo prema vrhu. Do markacije i belega vrha u šumi sam stigao nakon nekih dvadesetak minuta hoda. Kulina je najistaknutija od sva tri vrha koja sam popeo u tom danu. Sa livade ispod vrha koja pada prema domu Krušika pruža se prelep pogled. Lovačka čeka koja je postavljena na obodu šume, izrasta iz crvenkastog stenja koje se ispod čeke raspršilo kao nakupina koralja. Zatoni i skrivena mesta Kuline, izvor koji ima vode, nalazi se na putu ka domu, dokaz su o tome da ovaj prostor posećuju lovci, planinari. Tek sam ispod česme, u pravcu spuštanja ka domu naišao na već jako izbledelu markaciju. Shvatio sam da sam u usponu napravio popriličan krug. Opet, nije mi bilo ni malo žao. Sve vreme sam bio u tom začaranom krugu oko vrha i samo još bolje upoznao taj deo planine. Ovaj savršeni planinarski dan sam zaokružio ispred Krušikovog doma sa domaćinom Svetom u razgovoru i u igri sa drugarima koji se vrzmaju oko doma lajući na sve što prilazi. Strašni neki psi!

Vrh stoga ispod Medvednika / Foto: S. Gavrilovic

Drugi dan sam proveo u podnožju Medvednika na putu ka Torničkoj Bobiji u čije sam podnožije stigao sa Ravnih poljana. Drugi pravac kojim sam išao bio je prema malom platnu Medvednika i Zavojšnici. Jako loše markiran deo staze koji, sem markacije na samom početku staze, nema dalje markacija. To mi nije smetalo da se spustim par kilometara prema platnu ali sam odlučio, naišavši na prašumu koja je okovala stazu, da se vratim na glavni pravac. Ono o čemu sam kasnije razgovarao sa Svetom je da bi taj deo staze bilo dobro proći I markirati. Njime bi mogao da se napravi pun krug ispod samog Medvednika.

 

Rajac – Dobre vode – Šiljak – vrh Suvobora – Lovačka koliba

Pogled sa lovačke čeke ispod vrha Rajca. Foto: Gavrilović S.

Prvi dan na Rajcu sam napravio standardnu turu od doma preko vrha do Dobrih voda. Odatle popeo vrh Šiljak, preko koga sam, nakon dvadesetak minuta pauze nastavio prema vrhu Suvobora. Odatle se uputio u pravcu Danilovog vrha ali, pošto je dan nešto kraći, odlučio sam da ipak odem samo do prevoja i lovačke kolibe na putu koji vodi ka Koštunićima. I do kolibe se nisam spustio standardnom markacijom pošto sam u delu gde je trebalo skrenuti ka Ravnoj gori nastavio grebenom, u potrazi za Sunčanicama kojih sam već podosta nabrao na prvom delu uspona od doma do Dobrih voda gde sam, u hladovini, na jedan ekser okačio punu kesu mirisnih i preukusnih plodova prirode.

Da li treba još da pišem o tome koliko volim pečurke? Koliko je priroda savršena u svojim formama i diverzitetima. Koliko je bogata i maštovita, koliko je spremna da nesebično deli. Koliko je divno, što na samo par sati vožnje iz pretrpanih gradova, možemo sebi da priuštimo njeno društvo, u najšarenijem jesenjem ruhu i sa najdivnijim plodovima koji niču rasuti po zelenim tepisima obronaka Rajca. Sunčanice se kočoperno izdižu po livadama loveći zrake sve kraćeg dnevnog osunčanja..

Na odmorištu – Rajac. Foto: Gavrilović S.

Sunce na svom prividnom kretanju po eklipsi prolazi kroz prolećnu tačku u trenutku prolećne ravnodnevnice i jesenju tačku u trenutku jesenje ravnodnevnice. Tada je dnevni luk sunčevog kretanje, jednak noćnom, pa obdanica i noć traju po 12 sati. To se dešava dva puta u toku  – oko 21. marta (prolećna ravnodnevnica) i oko 23. septembra (jesenja ravnodnevnica). I mesec dana pre bio sam sa POBEDOM, na republičkoj akciji – DAN ČISTIH PLANINA, na ovoj stazi u to vreme tačno kao i sada. Samo sto sada sam prolazim ovom stazom, nešto izmenjenom maršrutom i uživam u svakom koraku koji poklanja ovo divno mesto, dubokim vizurama i tišini. Mozda je jesen i najbolje vreme da se dodje ovde. Meni se čini tako. U ovoj planinarskoj 2017. ovo mi je četvrti put da sam ovde. Sva četiri godišnja doba sam doživeo na Rajcu ove godine. Jesen me je najviše „obradovala“ svojim bojama, slikama i ukrasima, ljubičastim izmaglicama, koje se igraju sa udolinama, pokrivajući ih i iznad kojih posipaju vrhove dok crveni krovovi zaseoka, tek tu i tamo provire, zacrvene pejzaž, kako bi Crnjanski u svom sumatrijskom mementu primetio – „kao iz zavičaja trešnje“.

Napomena*

Raško Dimitrijević, književnik, prevodilac i književni kritičar, profesor Beogradskog univerziteta rođen je 15. marta 1898. godine u Beogradu. Studirao je književnost u Parizu i Strazburu.

“Profesor Dimitrijević gajio je veliku ljubav prema Francuskoj, koja je bila njegova druga otadžbina. Počeo je da studira medicinu u Monpeljeu, ali ga je književnost privukla u Strazbur. Na našu Katedru za opštu književnost i teoriju književnosti došao je zaslugom profesora Vojislava Đurića, obnovitelja te katedre. Pored Dimitrijevića, bio je tu sjajan tim znalaca: Radoslav Josimović, Vladeta Košutić, Milan V. Dimić, Ivo Tartalja, Nikola Milošević. Raško je bio ‘glavni solista u tom orkestru’, i sačekivao je mlade, koji su željni kulture i znanja dolazili iz čitave zemlje. Mnogi od njih postali su dobri pisci; Danilo Kiš, Predrag Bajčetić, Muharem Pervić, Slobodan Rakitić, Milisav Savić, Nikola Koljević, Matija Bećković, rekao je profesor Nedeljković, podsetivši i na to da su Katedru za opštu književnost posetili i Rober Eskarpi, Rene Velek, Robert Jaus, Žan-Pol Sartr.”

Profesor Dragan Nedeljković

U ranoj mladosti imao je još jednu strast, o kojoj je kasnije govorio i pisao: “Posle četvrtog razreda osnovne škole počeo sam da učim jednu drugu školu koju sam izučavao tokom celog života — to je planina… Naučio sam da volim sve što je oko mene”. Tada je počeo da vodi i planinarski dnevnik, koji će biti klica za kasniju “Knjigu o planini” i roman “Ka visinama i ćutanju”. U “Sportskoj enciklopediji” ostalo je zapisano da je bio “prvi srpski alpinista”. Osvajanje planinskih vrhova za njega je imalo dublji smisao koje je odgovaralo Sokratovoj etici, ispisanoj na proročištu u Delfima: “Upoznaj samoga sebe”.

Preuzeto sa: http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=671.0

Ispred platna Medvednika na putu ka Torničkoj Bobiji

DAN ČISTIH PLANINA / SUVOBOR – RAJAC 2017.

Staze na Rajcu – DAN ČISTIH PLANINA 2017.

Pre par dana održana je republička akcija “Dan čistih planina” na Suvoboru u organizaciji PSK Pobeda iz Beograda i opet okupila veliki broj planinara.  Organizovane su planinarske ture: selo Ba-Rajac (Nikola Tatar), Rajac – Dobre vode (Milan Petkovic), Ravna gora – Rajac za najmlađe učesnike (Ranko Kralj), Rajačka transverzala u dužini od 44km koju je vodio Zoran Soko Kovljenić, Rajac-Šiljak-Rajac (Boško Stanojević sa kime sam vodio ovu turu), Paležnica-Rajac (Boris Soskić), Brajići-Danilov vrh-Rajac (Uglješa Gvozden), Rajac – čika Duškove Rajačke staze (Dušan Vulićević).

Na početku staze / Foto: S. Gavrilovic

Pored ovih pravaca održano je i takmičenje iz planinarske orijentacije – 6. Kolo lige Srbije i 2. Kolo Beograda, sportsko penjanje na steni, planinasko trčanje i planinski biciklizam, treking liga Srbije 8. Kolo i takmičenje u navlačenju konopca.

Na Rajcu 24.09.2017. / Foto: S.Delić

Ono po čemu se ova akcija između ostalog razlikuje od ostalih planinarskih akcija i uspona je i činjenica da jedina ima u svom naslovu DAN ČISTIH PLANINA i ideja joj je da proširi svest o zaštiti prirode, prirodne sredine i kulturnih dobara. Jednom sam u jednom od prethodnih tekstova napisao da bi svaki planinarski uspon trebalo  da bude DAN ČISTIH PLANINA a svako od nas, koji vreme provodimo po planinama sa sobom nosi rezervnu kesu.

David na čelu kolone. Najmlađi VODIČ na Rajcu 24.09.2017. / Foto: S. Gavrilovic

Proveli smo predivan dan na Suvoboru! Krenuli sa Rajca a najmlađi planinarski “vodič” David, predvodio je grupu od nas 70-tak koji smo krenuli na turu od doma na Rajcu, prema Šiljku, pored doma Dobre vode. Imali smo savršeno vreme za planinarenje na ovoj, ne toliko zahtevnoj stazi ali ponekad, siguran sam, planinarenje i treba da bude baš ovo – uživanje punim plućima u prirodi, druženju, upoznavanje nekih novih vrsta biljaka, životinja, insekata na koje smo nailazili ali i upoznavanje sa okolnim masivima, vrhovima i planinskim vencima koji se pružaju u daljini a jako su lepo bili sagledivi sa Rajca.

Sa Davidom prema Dobrim vodama! / Foto: S. Delić
Kratka pauza i priča o Burjanu i vinu… Foto: S. Gavrilovic
Popac, Popić ili Šturac. Postoje dve vrste kod nas: stepski popacGryllus desertus (sinonim Acheta desertus ili Melanogryllus desertus) i poljski popac Gryllus campestris.Poljskog popca srećemo u područjima do 1.700 metara nadmorske visine, na neobrađenim površinama, ali i na oranicama. Poljski popac je krupniji, dug je 20-26 mm i crnosmeđe je boje. Redovni su stanovnici naših bašta i voćnjaka gde prave štete. Obično se misli da su to bezopasni insekti koji svojom pesmom ulepšavaju letnje večeri. Međutim, reč je o opasnim štetočinama koje već u proleće pričinjavaju velike štete, naročito pri gajenju rasada povrća. /Izvor: https://www.agroklub.rs/povrtarstvo/popci-kakve-stete-prave-i-kako-ih-spreciti/23287/

Kažu da se na vrhu, koji se ne penje tako često, otpeva himna društva pa je Boško Stanojević i to upriličio grupi koju smo vodili nas dvojica i ja mu se ovom prilikom od sveg srca zahvaljujem na tome ali i na drugim detaljima, koje je izrekao pred svim učesnicima ovog uspona o kojima ću pisati u jednom posebnom tekstu.

Sa Boškom Stanojevićem na Šiljku / Foto: S. Delić

Kada pođeš na put u planinu
preko brda u najlepši kraj
ne zaboravi Pobede družinu
rado primljen si u društvo znaj !

Da l’ ćeš doć’, da l’ ćeš doć’ ?
Rado primljen si u društvo znaj !

Tu ćeš dočarat’ najlepše snove,
svaki izlet ti biće spomen drag,
priroda beskrajna sad te zove –
večit u srcu ostavlja trag !

Da l’ ćeš doć’, da l’ ćeš doć’ ?
večit u srcu ostavlja trag !

Jedno srce za tobom što žudi
vernu ljubav sačuvaće znaj !
Nežan pogled ispuniće mu grudi
bila to jesen il’ cvetni maj !

Da l’ ćeš doć’, da l’ ćeš doć’ ?
bila to jesen il’ cvetni maj !

I dok brdima ti lutaš smelo,
cvetna polja i Rajac dobro znaš,
zaboravićeš ti rodno selo –
planina drugi dom je sad naš!

Da l’ ćeš doć’, da l’ ćeš doć’ ?
Planina drugi dom je sad naš !

Kad pođeš na put u planinu
preko brda u najlepši kraj,
ne za-bo-ra-vi Pobede družinu
rado primljen si u društvo znaj !

Dušan Jovanović (Himna PSK POBEDA)

Mislim da nema lepšeg načina da se završi ovako lep planinarski dan nego da se sretneš sa dragim prijateljima i ljudima sa kojima si stalno na planini! Neki od njih, kao Boško Stanojević (PSK POBEDA) i Dušan Janković (PSK POBEDA) su dobrim delom zaslužni za sve ove tekstove koje pišem, neki za divne trenutke koje smo proveli u usponima i vremenu posle uspona, divnom druženju, stvarima koje naučiš od njih, nesebičnom davanju… I jednima i drugima dugujem OGROMNU zahvalnost i verovatno, dobrim delom, zbog njih i pišem ovaj blog!

Deo grupe PSK Pobeda i planinara koji su se priključili na usponu na Rajcu. 24.09.2017.
Sa dragim prijateljima posle uspona!!!! Rada, Dule, Ceca, Drakče… Pauza ispred doma čika Duško Jovanović.
image-0-02-05-8430e4cc9f05486580f8f5452fd5a489c9e9f88511c74a5a615c5c668a2e4c99-V
David na Šiljku sa drugarom koji nas je pratio duž cele staze… Foto: S.Delić

Do narednog uspona i promena koje slede po pitanju organizacije PLANINABLOGA, svima vama koji se pentrate po vrhovima i grebenima, spuštate se u vrtače i uvale, uživate u livadama i prevojima, svima koji ČUVATE PRIRODU i kojima je svaki dan – DAN ČISTIH PLANINA, želim samo jedno – VEDRO!

Na Rajcu / Foto: S. Delić

O PLANINARENJU…

%d bloggers like this: