NOVI SAJT – OBAVEŠTENJE

Dragi svi,

Obaveštavam vas da od danas možete pratiti moj novi sajt koji za temu ima fotografiju. Teme koje su prikazane na sajtu razlikuju se od materijala koji prezentujem na PLANINABLOGU i mislim da vam svima mogu biti interesantne. To su svakodnevne situacije i dešavanja koje beležim a tekstualni prilozi su svedeni.

Adresa novog sajta je: https://sgcircle.wixsite.com/foto

Ceo sajt je na engleskom jeziku i podeljen je na nekoliko lako dostupnih segmenata.  Sajt ima direktnu vezu sa PLANINABLOGOM . Na ovom sajtu LINK sa novim sajtom smešten je u RIBBON-u ispod naslovne fotografije na stranici i naznacen kao NEW SITE-FOTO .

U medjuvemenu pripremam nove tekstove za PLANINABLOG i svima vam želim VEDRO!

S.G.

REPUBLIČKA AKCIJA – POVLEN* I BEDEN

Beden / Foto: S. Gavrilovic
Logotip kluba PD Žeželj iz Kragujevca
Ovaj tekst i sve prilogu u njemu posvećujem prijateljima, planinarima PD ŽEŽELJ iz Kragujevca, koji su u povratku kući sa republičke akcije na Povlenu doživeli tešku saobraćajnu nesreću.

 

Boško Stanojević pokazuje kantarion. Pauza na usponu na Beden. / Foto: S. Gavrilovi

U dve nedelje bio sam dva puta bio na Povlenu. Oba puta sa PSK POBEDA. Prvi uspon sam imao sa Boškom Stanojevićem koji me je pozvao da sa njim vodim grupu planinara na Beden i veliki Povlen, kužnom stazom i koji je imao puno poverenje u mene prepustivši mi vođenje grupe na čemu mu se i ovim putem zahvaljujem! Prešli smo ukupno 13km sa visinskom razlikom od približno 400m po veoma vrućem danu. Za Beden smo se odvojili sa makadamskog puta koji dom PD Povlena povezuje sa Debelim brdom sa željom, da u okviru ture, svi koji su odlučili da krenu imaju jedan deo lepog uspona koji je sa ove strane kontinualan sve do samog Bedena.

Vernakularna arhitektura po meri ćoveka i njegovih potreba. Na livadama ispod Bedena. Foto: S. Gavrilovic

Posle serpentina kojima se penje nekoliko stotina metara, izašli smo na livade ispod samog Bedena i prošli pored pastirske kuće pravo pema vrhu i Bedenčićima – kamenjem grupisanim u mala brdašca po livadama podno samog vrha. Moja prijateljica Rada, rođena u tom kraju, objasnila mi je da su domaćini, čisteći livade napravili te male “tumuluse” koji podsećaju na brdašca posuta po livadama na vrhu a ceo krajolik dobio zasluženo, pored Bedena i svoj deminutiv – Bedenčići!

Sa Boškom Stanojevićem na Bedenu.

Plan je bio da se, posle Bedena, deo grupe koji je to želeo, odvoji i sa mnom dalje krene na veliki Povlen iz pravca srednjeg Povlena preko grebena i da se spustimo direktno do doma. Drugi deo grupe otišao je pravo do doma PD Povlen i tamo nas je sačekao. Cela ova tura nije teška i previše zahtevna ali pruža puno uživanje svima onima koji vole prirodu i Povlene a ne penju tako često ovaj pravac! Meni ostaje želja da popnem sve te vrhove u zimskim uslovima i zaokružim u potpunosti ovu divnu priču o Povlenima i Valjevskim planinama!

Deo grupe koji se popeo na veliki Povlen. Pauza na vidikovcu pre samog vrha. / Foto: S. Gavrilovic
Republička akcija na Povlenu. / Foto: S. Gavrilovic

Drugi uspon imali smo 28. jula sa Dušanom Jankovićem u okviru republičke akcijekojoj je prisustvovala PSK Pobeda  i koja je obuhvatala penjanje na Povlen preko tri staze, različite težine u odnosu na šta je zavisilo i vreme polaska na pojedine pravce i uspone. Akciji je prisustvovalo oko 300 planinara iz različitih klubova iz Srbije kao i gostiju iz Bosne.

Dan nam je počeo kašnjenjem zbog saobraćajne nesreće koja se desila u blizini Lazarevca te je ceo saobraćaj bio skrenut ka Ćelijama gde smo izgubili sat vremena u samom dolasku. Nakon kraće, već tradicionalne pauze u restoranu Duga, stigli smo do Debelog brda a odatle do doma PD Povlen nešto malo pre 11 časova – tačno pred polazak grupe kojoj je bio cilj da popne sva tri Povlena, obiđe lokalitet Ploča i tako zaokruži planinarski dan.

Neposredno pre početka uspona ispred doma PD Povlen. Budući planinci! / Foto: S. Gavrilovic
Nakon dodele nagrada najmlađima na trci neki od nas su se pridružili klincima u preskakanju bala sena. /Foto: Radmila Terzić

Uspon smo započeli već dobro poznatim smerom direktno ka velikom Povlenu, potom grebenski, pa preko livada ka srednjem sa koga smo se spustili do Ploča, obišli izvor na međi između malog i srednjeg Povlena gde smo dotočili vodu, napravili pauzu i odakle smo se razdvojili od grupe planinara koja se vratila u dom. Dušan mi je poverio deo naše grupe a sa Nadom, iz PD Povlen, koja je odlično vodila celu akciju ispred svog kluba,  dogovorio sam se da im pokažem deo grebenske staze koju sam peo sam pre nekoliko meseci i koja nije markirana a koju će, članovi kluba posle ove akcije, siguran sam markirati!

Janko, Vesna i S.G. na pauzi na grebenu velikog Povlena. / Foto: Rada Terzić

Sa nama su sve vreme bili i naši prijatelji iz PK Žeželj iz Kragujevca, kao i planinari iz PD Povlena koji u svom društvu, što me posebno obradovalo, imaju i najmlađe članove! Naš novi prijatelj Janko pratio nas je u korak u punoj snazi i svojoj vedrini iako ima tek 14 godina – možda i pravo vreme za početak ozbiljnijih uspona kojih će on, u to sam siguran, tek imati!

Pogled sa velikog Povlena. / Foto: S. Gavrilovic
Sa dragim prijateljem Kaletom iz PD Povlen na velikom Povlenu.

Prešavši grebenski deo prema livadi ispod malog Povlena, bilo mi je jako drago što sam ovaj deo staze podelio sa prijateljima! Taj uspon je dobar, planinarski, po kamenim gromadama koje podsećaju delom na grebensku stazu velikog Povlena ali sa znatno više detalja dok se pogled otvara na obe strane kose koju smo popeli. Pri tome je senovit, što je prijalo u vrelom letnjem danu i sačuvalo možda malo snage i zaliha vode koju smo svi pili u većim količinama nego inače.

Na srednjem Povlenu. PSK Pobeda, Beograd sa Dušanom Jankovićem

Mali Povlen smo popeli iz standardnog pravca a i ovaj put sam razmišljao o varijanti tog uspona sa drugih strana i sa većom visinskom razlikom. Na vrhu smo tradicionalno napravili malo dužu pauzu, novim članovima kluba i grupe ispričali o okolnim vrhovima i planinama koji su se lepo videli po vedrom danu. Grupa koju je  vodila Nada iz PD Povlena bila je odmah iza nas i malo se sporije popela uz strminu malog Povlena ali su svi planinari došli uspešno do vrha!

Na grebenu oštre kose prema malo Povlenu. / Foto: S. Gavrilovic
Na vrhu malog Povlena. / Foto: S. Gavrilovic

Poslednju pauzu, u spustu prema domu, napravili smo  na skretanju za Beden i odatle se relativno brzo našli ispred doma gde nas je čekao ručak koji se ceo dan krčkao u ogromnim kazanima a naravno, obradovalo nas je i Valjevsko sa kojim su neki od nas imali sreću da nazdrave na samom vrhu – na malom Povlenu – najvišem od sva tri Povlena.

Logotip kluba PD Žeželj iz Kragujevca – Preuzeto sa sajta: http://ritamgrada.rs/kragujevac/vesti/pd-zezelj-organizuje-osnovnu-skolu-planinarenja/

Planinari iz PD Žeželj sedeli su sa nama dobar deo slobodnog vremena i krenuli su nešto ranije od nas. Na delu puta, u blizini sela Rovni, na povratku ka Beogradu zaustavila nas je policija i obavestila da se desila teška saobraćajna nesreća u kojoj se prevrnuo njihov autobus i da ima povređenih planinara. Pored nas su u velikoj brzini prošli i pripadnici službe GSS-a, koji su, otprilike u isto vreme pristigli na mesto događaja i iako su nas pripadnici policije udaljavali, deo naše grupe odmah je otišao do dela puta gde se dogodila nesreća u želji da, ukoliko je potrebno pomognemo ali su zahvaljujući zaista profesionalnoj i munjevitoj intervenciji valjevskih službi hitne pomoći, policije i vatrogasnoj službi svi planinari bili već zbrinuti i odveženi do lokalnih bolnica i urgentnog centra u kojima im je pružena prva pomoć i gde su zbrinuti.

Ovaj, stvarno dobar planinarski dan, u najvećoj meri je obojilo ovo događanje ali je činjenica da su svi planinari iz Kragujevca zbrinuti i da su živi bila najznačajnija! Ovim putem se, mogu to da kažem lično ali slobodno i u ime svih ostalih koji su bili na toj akciji ZAHVALJUJEM valjevskim službama hitne pomoći, policije i vatrogasnoj službi, službi GSS-a kao i lokalnim novinarskim ekipama koje su maksimalno profesionalno izvestile o ovom događanju i ispratile ga u narednim danima. Danas sam upravo i stupio u kontakt sa planinarima iz Kragujevca i dobio informaciju da su svi dobro i da se pored svega oporavljaju.

Na kraju, pored prve i NAJVEĆE želje da se kragujevački planinari oporave što pre i pridruže nam se na narednim usponima, imam i jednu malu sugestiju za sve vas koji pratite ovaj blog, bilo da ste članovi klubova ili deo rukovodstva klubova. A to je da se na narednoj akciji koju bude organizovao PD Žeželj iz Kragujevca pojavimo u što većem broju ili da se organizuje jedna vanredna republička akcija na Gledićkim planinama u dogledno vreme kako bi podržali naše prijatelje u što većem broju!

Trenutno je naredna akcija PD Žeželj iz Kragujevca otkazana. http://www.pdzezelj.org/

Do narednog teksta svima vam želim VEDRO!

Na stazama Povlena. / Foto: S. Gavrilovic

Napomena: U ovom tekstu sam odlučio da ne pišem o problematici prevoza planinara do mesta gde počinju svoje uspone i mogućnostima da “biraju” autoprevoznike, tehničkoj ispravnosti vozila… Mislim da je to važna tema, da govori u velikoj meri o stanju u našem društvu i  njom treba da se pozabavimo svi zajedno u matičnim klubovima, udruženjima i svakako u Planinarskom savezu Srbije.

 

KUĆA ŽIVOJINA MIŠIĆA NA SUVOBORU

Rodna kuća vojvode Živojina Mišića na Suvoboru / Foto: S. Gavrilović

Pred sam kraj 2016. godine završio sam sa pisanjem i pripremama za štampu druge monografije arhitekata u izdanju MASA sa dr Zoranom Manevićem. Monografija arhitekte, profesora Aleksandra Radojevića, profesora Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, Arhitektonskog fakulteta u Podgorici i Banja Luci pokriva period od preko 40 godina rada na polju arhitekture.

Monografija prof. Radojevića / Foto: S. Gavrilović

Značaj ove knjige leži u činjenici da je profesor Radojević negovao specifičan odnos prema istorijskom i kulturnom nasleđu tokom cele svoje dugogodišnje i bogate karijere u okviru koje je isprojektovao, rekonstruisao i izveo 26 objekata muzeja na području Srbije ali i velikog broja drugih, značajnih arhitektonskih ostvarenja.  To ga čini jedinstvenim “graditeljom” ovih prostora.

U ovom prikazu, preuzetom iz originala rukopisa i knjige, predstavljam vam rekonstrukciju rodne kuće Živojina Mišića na padinama Suvobora a priloge i fotodokumentaciju za ovaj tekst sakupio sam na planinarskoj turi koju je organizovala PSK Pobeda – sa Dušanom Jankovićem 2016. godine u kojoj smo pešačili od Maljena do Ravne gore.

Napomena: Originalne planše preuzete iz Monografije. Autor teksta i fotografija: Srđan Gavrilović

Klikom na fotografiju možete pročitati tekst o rekonstrukciji kuće u celosti (prim.aut.)

Autori monografije:
dr Zoran Manević
Srdjan Gavrilović

urednik: Srdjan Gavrilović
graf. dizajn: Srdjan Gavrilović

Monografija je objavljena od strane MASA – Muzeja arhitektue Srbije.

Novine POLITIKA od 17.07.2017.

U današnjem izdanju POLITIKE (17.07.2017.  – http://www.politika.rs/scc/clanak/385021/Ploca-koja-je-otkrila-poreklo-vojvode-Misica ) u delu Kultura izašao je tekst o profesoru Aleksandru Radojeviću, njegovom dugogodišnjem radu i monografiji koju smo pisali dr Zoran Manević i ja. Predstavlja mi veliko zadovoljstvo činjenica da je baš kuća vojvode Živojina Mišića u naslovu teksta a moj lični i napor profesora Radojevića, da predstavimo sva dešavanja oko otkrića table sa originalnim prezimenom porodice Mišić rezultirali su činjenicom da su iz monografije upravo taj tekst i ta tema zauzeli naslovno mesto u našim najstarijim novinama! Zbog važnosti teme rekonstrukcije kuće Ž. Mišića, sa istorijskog, kulturnog, muzeološkog i arhitektonskog aspekta, insistirao sam da ona bude u monografiji predstavljena na 4 strane i zahvaljujem se ovim putem prof. Radojeviću na punoj podršci u toj želji!

Politika 17.07.2017. godine. Dodatak: Kultura
Isečak iz teksta gde se spominju autori monografije.

Autorska prava:

PLANINABLOG i svi tekstovi, logotipi, grafika, slike, audio materijal i ostali materijal na ovoj stranici (u daljem tekstu: Sadržaj), jesu autorsko pravo ili vlasništvo autora Srđana Gavrilovića (Autor). Korišćenje Sadržaja, osim na način opisan u ovim uslovima korišćenja, bez pisane dozvole vlasnika Sadržaja je strogo zabranjeno. Autor će zaštiti svoja autorska prava, svoja prava intelektualne svojine i ostala srodna prava, kao i druga prava, u najvećoj meri dozvoljenoj zakonom.

Obaveza je svih da ukoliko koriste fotografije ili delove teksta obavezno navedu Autora i stranicu sa koje je sadržaj preuzet.

Monografija: RADOJEVIĆ je zavedena u Narodnoj biblioteci Srbije pod ISBN 978-86-915505-2-3

MASA zadržava sva prava. Ni jedan deo ovog izdanja se ne sme reprodukovati, skladištiti u povratnom sistemu ili prenositi u bilo kom obliku ili bilo kojim sredstvima elektronskim, mehaničkim, fotokopirnim i sličnim bez prethodne dozvole izdavača i vlasnika autorskih prava.

INSEKTI NA PLANINAMA

Na Medvedniku na “njušci” / Photo by Radmila Terzic

Živi svet na našim planinama jako je  lep i raznovrstan. Prisustvo ptica, sisara, gmizavaca i ostalih vrsta govori u prilog zdrave sredine, prilagođavanja i opstanka u surovim klimatima. Opet, tamo gde su visine do 2.000m nema nekih posebnih iznenađenja ali preko tih visina nailazimo na primerke koji se razlikuju u svojim specifičnostima po mnogo čemu a sve ih odlikuje pre svega mogućnost adaptacije u surovom klimatu u kome žive, koji je često njihovo stanište i u kome preživljavaju šireći svoju vrstu i opstajući.

SUSRET:Leptir na Medvedniku  – Lastin repak uhvaćen u letu /PSK POBEDA / Photo by Radmila Terzic

Pokušaću da u ovom tekstu, kome ću se vraćati i koga ću dopunjavati, prikažem maleni deo tog svega a prvenstveno INSEKTE koji su mi posebno lepi i interesantni. Oni se opet i najlakše prilagođavaju oštroj klimi i nalazim ih na svim visinama ali sa druge strane i imaju svoja specifična staništa, načine ishrane i života a pojedine je JAKO TEŠKO snimiti tokom planinarske ture. Opet, nekako uspevam da iskoristim trenutke za taj neuhvatljivi “mikro svet” koji se klati na vlatima trave, krije po rupama, leti oko glave, trčkara i krije se pod lišćem… Zato će ovaj tekst biti pomalo dopunjavan, dorađivan sa željom da pokrije što više interesantnih buba i bubica, tačaka i tačkica. Pokušaću svaku od jedinki da ukratko i opišem, sa osnovnim podacima koje sam pronašao proučavajući ih po literaturi i internetu.

ZLATNA MARA  /Cetinia aurata / – nar. BUBAZLATA :

Hrani se cvetovima, nektarom i polenom i živi u južnoj i srednjoj Evropi kao i na Britanskom poluostrvu. Živi dve godine a pripada tvrdokrilcima iz roda Skarabeja (Scarabaeidae), koji mogu da lete uz glasan i brz let. Posto postoji pretpostavka da najvise vole da jedu ružin nektar pa ih u Engleskoj nazivaju “Rose chafers”. Ovu bubazlatu sam “sreo” na Rtnju na šumskom delu uspona južnom stranom. Bilo ih je dosta na stazi. Ponegde su se šetkale same ponegde u paru. Odlikuje ih prelepa zelena petrolej boja koja se presijava preko njihovih “oklopa”.

Zlatna mara /Cetinia aurata / Rtanj – Maj 2017. /Foto: S. Gavrilovic

VATRENE STENICE /Pyrrhocoridae/

Su insekti koje se verovatno najranije pojavljuju u proleće i možemo ih videti svugde. Svojom crvenom bojom upozorenja u stvari se štite od predatora! Najčešće su u grupama – formiraju kolonije ispod lišća a hrane se beskičmenjacima i semenkama biljaka. Interesantan podatak u vezi sa njima je i taj da u okviru grupe može doći do kanibalizma. Lično su me uvek impresionirale njihove šare koje podsećaju na štitove i nošnje afričkih plemena!

Lanac ishrane – Vatrene stenice u “akciji”. Fotografija nastala na Rtnju / Foto: S. Gavrilovic

VILIN KONJIC ili nar. VRETENCA /Odonata /

Meni lično najdraži insekt je Vilin konjic! Neuhvatljivi su za kameru i stvarno jako retko imamo priliku da ih fotografišemo kada smo na planinarenju, prolazimo pred neke reke ili jezera a nalaze se svuda! Nedavno sam na svojoj samostalnoj izložbi izložio nekoliko crteža vilin konjica koji su nastajali u prethodnim godinama. Jedna poznanica me je pitala ” A šta jedu”? Imaju opnasta krila, jasno vidljive nervature i vretenasta tela koja im omogućavaju brzi let. Hrane se u vazduhu insektima i noge im služe isključivo za lov! Imaju velike oči prilagođene širokom uglu gledanja koje se sastoje iz tri dela. Svaki njihov deo tela je prilagođen u potpunosti letu i funkciji koju obavljaju. Postoji više PORODICA i VRSTA od kojih su neke ugrožene. Ubrajaju se u vrstu PALEOPTERA a u dodiru sa jednim od njih, držeći ga za krilo, pri pokušaju da ga pustim kroz prozor, imao sam priliku da osetim snažan i brz lepet krila koja proizvode šušteći zvuk! Ono što je važno to je da su oni ujedno i uspešni predatori pored činjenice da su potpuno neuhvatljivi u letu za kameru!

Pored cvetanja Tise, gde se pojavljuju u rojevima, što predstavlja prirodni fenomen, našli smo ih u velikom broju na Gradcu, na Durmitoru kod Zminjeg jezera što govori u prilog činjenici da prvenstveno žive pored vode ali neke od vrsta šire svoje kretanje i na dublje u kopno.

Vilin konjic fotografisan na prozoru biroa u Beogradu. Zarobljen ovako iza stakla jedino sam mogao da mu “pomognem” i upoznam sa njegovim krilima. Pod prstima se osećaju nervature ali i snažan lepet! Hvala mu na ovom “poziranju” / Foto: S. Gavrilović

Vilin konjic. Crtež koji je nastao 2013. i koji je upravo izložen u galeriji ArtCentra u Beogradu zajedno sa mojim drugim crtežima na samostalnoj izložbi koju mi je organizovao ArtCentar. Kombinovana tehnika – S.G.

LASTIN REPAK /Papilionidae/

Jedan od najlepših leptira na našem području često svoje stanište ima na planinama. Sretali smo ga svugde i uspevali da ga fotografišemo sa više ili manje sreće. Meni lično su najdraže fotografije koje je napravila moja prijateljica Radmila Terzić na Medvedniku gde je „ULOVILA“ lastin repak u letu!

Ta lepa stvorenja imaju dva ili tri ciklusa izleganja, a sam leptir prezimljuje u stadijumu lutke da bi se pojavio u proleće. Pored činjenice da su izvanredni letači, teško uhvatljivi za kameru oni predstavljaju ugroženu vrstu zbog uništavanja staništa i pesticida koji se upotrebljavaju za borbu protiv drugih štetočina.

Lastin repak ima produžetke na zadnjim krilima čime se odlikuje cela vrsta i po čemu je na kraju i dobila ime. Zovu ih i JEDRILCI a pripadaju porodici Papilionidae. Jedan od ovih jedrilaca mi se jedno pre podne spustio na dlan i ostao tu neko vreme. Iskoristio sam da ga detaljnije fotografišem uživam u kraćem „razgovoru“ sa njim. Verujem da je svojim člankovitim antenicama, pored mirisa koje njima sakuplja, poneo i moje reči pre nego što je nastavio svoj let.

Mislim da se malo ko može pohvaliti ovakvim “susretom”. Meni lično jako dragim! Lastin repak koji me je udostojio svoje posete. Valjda leptiri, ptice, kao ona što je sletela na kapu Matije Bećkovića i psi osećaju dublje vibracije. 🙂 Divan trenutak koji sam uspeo da zabeležim! Proleće 2017. Foto: S. Gavrilovic

LEPTIR PLAVAC ili PLAVCI /Lycaenidae/

Pripadaju grupi dnevnih leptira koji imaju karakteristične šare sa donje strane krila. Svojim bojama predstavljaju prelep kontrast biljkama na koje sleću. Najpoznatiji među njima su: brezov plavorepac (Thecla betulae), trninin plavorepac (Strymonidia spini Schiff), plavac selac (Lampides boeticus), krkovin plavac (Celastrina argiolus

Ovaj plavac je snimljen na Rtnju 2015. godine na usponu sa južne strane dok je sletao na čičak i još je jedan dokaz kako priroda sama prelepo sklapa boje koje imaju upravo funkciju privlačenja insekata bez čijeg prisustva oprašivanja ne bi bilo moguće . Biljke koje oprašuju insekti zovu se entomofilne biljke. Inače, karakteristika tih biljnih vrsta je da one ne izazivaju alergije! Njihov polen je vlažniji i teži od polena biljaka čiji polen raznosi vetar te teško dospeva u disajne puteve. Plavac se inače hrani nektarom. Larve ovog leptirića luče mednu rosu kojom se hrane mravi pa često žive zajedno u koloniji a mravi pored toga igraju i ulogu „čuvara“ od predatora što je još jedan detalj koji govori o čudesnoj simbiozi u prirodi.

Možda nije najbolje fotografija, sigurno nije, ALI meni je jedna od najdražih sa Rtnja! Kolorit i ovakvu ekploziju boja može da smisli samo priroda! Foto: S. Gavrilovic / Rtanj, 2015.

Leptir kupusar / Pieris rapae/

Još jedan česti stanovnik naših krajeva koga srećemo i po našim planinama jeste leptir Kupusar. Ovi manji, beli ili žuti leptiri – boja zavisi od pola leptira – ženke su žućkaste, karakterišu ih krila na kojima se nalaze tamne male crne tačkice pa se ovaj leptir ponekad zamenjuje i moljcem što on svakako nije. Kupusar, sa druge strane, predstavlja ozbiljnu štetočinu po čemu je i dobio ime. Rasprostranjen je u velikoj meri u Evropi, Africi, Aziji a sasvim slučajno su ga preneli u severnu Ameriku, na Novi Zeland i u Australiju gde je takođe našao svoje stanište. Njegova priča o migraciji svakako predstavlja još jedan primer dobrog prilagođavanja, istog onakvog kakvog je krompirova Zlatica doživela donošenjem krompira u naše krajeve.

Ova dva, mužjaka i ženku, mada to tada nisam znao, što se tiče odlike njihovog pola, fotografisao sam na obalama jezera Kudreč u Smederevskoj Palanci 2014. godine. Inače, kada se pogledaju kroz mikroskop, krila leptira imaju teksturu koja podseća na crepove na krovu. Koliko su principi koje vidimo u prirodi kao osobenosti živog sveta u mikrostrukturalnom smislu primenjivi i u svakodnevnom životu kroz makrosisteme vidimo u principima pokrivanja kuća pri izboru krovnog pokrivača.

Leptir Kupusar – Mužjak. Foto: S. Gavrilović
Leptir kupusar – ženka. Foto: S. Gavrilović

Lepokrili Admiral /Vanessa atalanta/

Predstavlja leptira kojeg odlikuju jaka boja i raznobojnost. Period u kome se najčešće sreće je između marta i novembra a migrira u proleće na sever mada mu nije strana migracija i u jesenjem periodu. Interesantno je da se ovaj leptir hrani koprivom ali pije i nektar iz cvetnica i prezrelih plodova. Iako lep na izgled on je takođe štetočina koja u velikoj meri uništava rod soje i pored njega se najčešće bore pesticidima što u velikoj meri uništava i ostale vrste.

Oči leptira su složene facetovane i njih odlikuje takozvani mozaički vid. Oni su u stanju da razlikuju oblik, udaljenost, pokrete pa čak i boju. Najlepše primerke sam snimio na Mileševki u blizini manastira Mileševa gde su se okupili oko cvetnica sa kojih su sakupljali nektar.Čini mi se da su im se na ovoj fotografiji pridružile i šumske Riđe – još jedna vrsta koja je čest stanovnik naših krajeva. On ima dve generacije koje se razlikuju po bojama – prolećnu koja je narandžasta i svetlija i letnju koja je tamnija.

Lepokrili Admiral na Mileševi. Foto: S. Gavrilović

Fotografija panoa sa lepokrilim admiralom napravljena je u Novoj Varoši gde se na info panelu nalaze vrste koje nastanjuju to područje. To je jako lep i primeren način da se upozna ekotop i biotop kraja u kome se nalazimo ali i očuvamo životnu sredinu što zapravo u današnje vreme predstavlja imperativ. Ovaj blog, pored ideje širenja ljubavi prema planinarenju i planinama ima i tu ulogu – zaštitu životne sredine kroz upoznavanje i proučavanje živog sveta koji nas okružuje!

MIKROKOSMOS

Na Beljanici, u aprilu, naišao sam na jedan prelep prizor koji mi je posebno drag kada je živi svet planina u pitanju. To je MIKROKOSMOS u kome žive insekti uspevajući i da od najneverovatnijih kutaka naprave maleni raj ili stanište za svoju vrstu ili se tu nađe više vrsta koje žive u nekoj vrsti simbioze. Pa kada naiđete na neko ovakvo mesto vi malo zastanite, sačekajte da vidite da li će neki stanovnik da se pojavi i možda vam učini taj dan još lepšim.

Skriveni detalj sa uspona. MIKROKOSMOS Beljanice/ Foto: S. Gavrilovic

NASTAVIĆE SE….

RTANJ – ISTOČNI GREBEN

ISTOČNI GREBEN na početku uspona/ Foto: S. Gavrilovic

Rtanj! Moj deseti uspon, jubilarni. Gledam čika Boška na vrhu i pitam ga –  koji je ovo vama put? Gleda i smeje se – “Sine planinarim ceo život!”. Danas smo ceo dan proveli zajedno na ISTOČNOM GREBENU nas dvojica. Želeo sam da mi ovaj uspon bude drugačiji od standardne južne strane kojom često idemo. Ostao je još zapad. Gledao sam ga par sati kasnije iz sela Lukovo i razmišljao o toj strani.

Pravac ka istočnom grebenu/ Foto: S. Gavrilovic

Dan je počeo otkazivanjem ljudi koji su se prijavili na uspon! U Beogradu pada kiša celu noć, prognoza je loša. Imam bol u nozi od povrede sa trčanja oko Ade. Nema šanse da ostanem kod kuće, kakva crna kiša! NEĆU! Mogu da se popnem, ne boli toliko. Znam granicu do koje mogu. Rtanj sam peo, znam da je naporan za ovakvu povredu, dva dana sam odmorio i znam da mogu. Nemam trunku sumnje.

Kao iz zavičaja.. Trešnje…/ Foto: S. Gavrilovic

Celim putem nas prati kiša. Dolazimo do skretanja za Bogorodicu, tridesetak km od Rtnja i autobus staje. ‘Puko mu kaiš kaže Miško! Ono kada je sve danas protiv ali nekako znaš da će biti sve OK na kraju dana. Čekamo da dođe “neko” da popravi autobus i stojimo pored dok “Miško” nevešto petlja oko motora, čangrlja ključem, vuče, cima. Nešto mi ne da mira ta stenčuga ispred nas sa druge strane puta. Ovde nisam od pomoći! Odem do Vesne N. i kažem joj da idem gore. Ako nešto ne mogu to je da stojim ovde i ne radim ništa! Navukla se sumaglica, kišica tu i tamo pada i nas dvoje krećemo da osvojimo “gromadu” preko puta. Uspon je oštar i pomalo klizav ali idemo jako polako i posle par minuta smo na vrhu gde nas čekaju KAMION i OGROMNA kamionska guma  sa antenama! Nadrealan prizor kao iz filmova Nikite Mihalkova!  Ostajemo samo par minuta gore rasterujući sumaglicu željom da vidimo manastir Bogorodicu preko puta.  Nemamo sreće. Jako pažljivo  se spuštamo niz strminu do grupe i usput beremo trešnje koje su se sakrile iza jedne stene u zaleđu gromade. Često mi se Sumatra Crnjanskog pojavljuje u mislima dok penjem vrhove u našim krajevima. Često imam osećaj zaokruženosti osećanja i pejzaža u jedinstvenu celinu. Trešnje, ovako skrivene baš su takav motiv, detalj u sivilu kišnog dana koji razvedrava.

Over the top! Avioni kamioni i po koja guma! Foto: S. Gavrilovic
Stenčuga – sa Vesnom N. na vrhu / Foto: Sandra

Krenuli smo na uspon sa zakašnjenjem od sat ipo vremena iz naselja Rtanj! Trebalo je da idemo sa ogrankom PSK POBEDE iz Mionice ali su oni već pošli prema vrhu. Idemo standardnom rutom do ispod Šiljka – južnim pravcem. Čika Boško je malo ispred mene, ne pravi pauze jer bi izgubio snagu kaže. Odvojili smo se od sporije grupe. Gledam istočni greben i pitam ga kuda će ka vrhu – ja sa istoka kaže, kroz bagremar pa polako ka grebenu. Napravio sam kratku pauzu. Prebrzo sam popeo prvih 500m. Imam vremena da fotografišem, ovoga puta tražim drugačije motive. Rtanj ih je prepun. Gledam istočni greben i znam da ću tuda! Bagremar… Tražim prostor za prolaz i očekujem Boška negde ispred sebe.

Izašao sam na prvu čistinu već posle par stotina metara i odlučujem da se po izohipsi malo spustim u pravcu severne strane – možda ugledam Boška. Shvatam vrlo brzo da se on isključio negde dalje sa južne strane i krećem na uspon po gromadama. Moja lična MARLERA*! Gledam u daljini i vidim grupu koja pravi pauzu na proširenju odmah po izlasku iz šumovitog dela. Jako su mi daleko. Istočna grbina liči na pognutog zmaja koji je savio rep i sprema se da ga odapne svom snagom prema pretnji. Možda tera oblake? Pre verujem da se u njima krije a u stenama svija gnezdo. Ljušture njegovog repa okamenile su se u snu u kome je eonima. Možda čuva čarobnjakov plašt i relikvije? Možda opet, samo sanja i pušta nas da po njemu pregazimo na putu ka vrhu.

Tvrdo i meko/ Foto: S. Gavrilovic

Shvatam da sam našao pravac koji je jednostavno fantastičan. Na samom početku sam ugledao staru markaciju, izbledelu i zaboravljenu! Izašao sam na pravo mesto, na sam početak oštrog uspona prema vrhu i procenjujem da ću se sve vreme peti upravno na izohipse. O povredi i ne mislim! Nestao je svaki bol i imam vremena da pravim fotografije. Ovde nebo podseća na isklesani kamen istočnog grebena! Ovde je SVE u sazvučju! Ovde je sve kako treba da bude! U sebi brojim i shvatam da sam na svom 10. usponu na Rtanj! Pod nogama mi je grebenska staza koja polako krivuda oštrim piljcima prema vrhu. Daleko, jako daleko od mene, vidim čika Boška koji je skrenuo sa južne strane i po livadama koso ide ka grebenu.

Boško/ Foto: S. Gavrilovic

Srešćemo se negde, par stotina metara ispod vrha. Dan je savršen za penjanje! Ono ludo vreme koje nas je dopratilo otvorilo je prozore Suncu koje divno greje i osvetljava pejsaž. Savršeno je i za fotografiju! Difuzno svetlo. Oblaci se prikupljaju jako daleko od nas i nema bojazni od brze promene vremena. Berem čuvarkuću koju ću zasaditi kod sebe. Ne radim to inače, ali ovu priliku nisam želeo da propustim! Greben se polako otvara ispred  i tražim put po samoj ivici. Ovo mi je, posle uspona sa Milivojem Tomićem, koji me sa PD Jasenicom prvi put vodio na Rtanj severnom stranom, najlepši uspon na ovu planinu! Vizure i detalji u potpunosti novi, planina se otvara sa strane koju nikada nisam video. Moćni Rtanj i njegove vertikalne izvodnice! Odavno sam prestao da mislim na čarobnjaka koji ovde živi, okružio me je svet kamenih skulptura, flore i insekata koji se tu i tamo pomaljaju ispod zelenog pokrivača, svet oblaka iznad. Ima nečega između oblaka i kamenova na ovoj planini! Ima nečega i između planinara i ove planine! Ozbiljno je ovo mesto! Crpi energiju iz lepote okolnog pejsaža nad kojim dominira svojim vrhom – ŠILJKOM!

Zid!/ Foto: S. Gavrilovic

Sa čika Boškom se susrećem ispod “zida” koji odvaja grebenske strane – južnu i severnu i odatle on vodi polako svojim ritmom koji uprkos njegovim godinama nije slab! Govori mi šta da gledam, kako da biram pravce na usponu, uči me nekim stvarima koje mi ranije niko nije rekao. Volim da osetim kamen ispod cipele a ovo mesto mi to pruža na najbolji mogući način. Delove i neke detalje penjem polako, ne zbog težine već iz želje da iskoristim ovaj uspon na najbolji mogući način! A uspon ovom stranom nije lagan! Zahtevan je i potrebna je koncentracija! Potrebna je snaga za savladavanje visinske razlike na ovaj način. Trasa ja kraća ali je razlika 500m znači strmiji uspon! Stranice severne strane polako se otvaraju ispred nas i polako se približavamo vrhu! Iz ove perspektive, srušena crkva na vrhu izgleda skroz drugačije. Njene razvaline utapaju se u strminu na kojoj se ističe i koja ponire strmoglavo prema rudniku ispod planine.

Ispod vrha/ Foto: S. Gavrilovic

Polako izlazimo na vrh.

Sa čika Boškom nakon istočnog pravca na vrhu
PSK POBEDA na vrhu – deo ekipe! 21.05.2017./ Foto: S. Gavrilovic

Na silasku sa vrha pozvao sam Vesnu da nam se pridruži. Dule Janković nam je dao dozvolu da krenemo zajedno istočnim grebenom dole. Pejzaž se još jasnije ocrtava jer su se oblaci polako razišli u daljini. Devica se sada vidi u izmaglici, Oštra čuka stidljivo čkilji iznad oblaka. Po koja kap kiše pomoli se iz oblaka koji je neposredno iznad nas. Kao kada ti neko poželi sreću za sve naredne uspone! Ova planina zna da je volimo, siguran sam nekako u to, čak i kada je surova prema ljudima, drveću u zimu, kada podeli lekcije i podseti nas koliko smo maleni naspram prirode i njene snage a opet, kadri da se popnemo gore da bi bili bliže oblacima od kojih je i sama nekako satkana i u kojima se kupa svojim vrletima, koje raspršuje u pufne i posipa po oštrim bridovima Šiljka.

Iz Lukova – severna strana/ Foto: S. Gavrilovic

Do narednog teksta želim vam svima VEDRO!

Napomena: Ostale fotografije sa uspona možete pogledati u banner-u sa desne strane teksta!

Napomena: Marlera je rt na samom jugu Istre, ispod Ližnjana, gde sam proveo najlepši deo detinjstva kod bake i dede u Medulinu.

Autorska prava:

PLANINABLOG i svi tekstovi, logotipi, grafika, slike, audio materijal i ostali materijal na ovoj stranici (u daljem tekstu: Sadržaj), jesu autorsko pravo ili vlasništvo autora Srđana Gavrilovića (Autor). Korišćenje Sadržaja, osim na način opisan u ovim uslovima korišćenja, bez pisane dozvole vlasnika Sadržaja je strogo zabranjeno. Autor će zaštiti svoja autorska prava, svoja prava intelektualne svojine i ostala srodna prava, kao i druga prava, u najvećoj meri dozvoljenoj zakonom.

Obaveza je svih da ukoliko koriste fotografije ili delove teksta obavezno navedu Autora i stranicu sa koje je sadržaj preuzet.

 

IZLOŽBA CRTEŽA – TREN | ČOVEK |PRIRODA | PLANINA

 

Dragi prijatelji,

Pozivam Vas sve na otvaranje izložbe mojih crteža pod nazivom

TREN | ČOVEK | PRIRODA | PLANINA

koja će biti otvorena u galeriji ART CENTRA u Čumićevom sokačetu 2/1. sprat 92 – Galerija 95 sa početkom u 19 časova.

Prostor je  na galeriji iznad Fashion district-a.

Pozivnica

Srdačan pozdrav,

Srđan Gavrilović

 

3 PLANINE U 3 DANA

Pogled prema Beljanici sa Velike Bote / Foto: S. Gavrilovic

UVOD:

Praznični vikend je idealno vreme za vikend ture sa planinarskim društvom ili samostalno. Maksimalno sam ga iskoristio i sa svojim klubom PD POBEDA, sa Zoranom Sokolom Kovljenićem 29. i 30. popeo se na Kučajske planine i posetio prašumu Vinatovaču, drugi dan Beljanicu iz pravca Lisine sve do Krupajskog vrela. Treći dan, samostalno sam napravio lepu kružnu turu po savršenom danu od doma čika Duško Jovanović do Dobrih voda i vrha Suvobora sa grupom prijatelja koji su me pozvali da ih provedem po Rajcu.

Pripreme za uspon na Lisinama / Foto: S. Gavrilovic

Napravio sam u ta tri dana visinsku razliku nešto veću od 2000m i prešao ukupno 57km. Poslužilo nas je vreme u potpunosti a Rajac na kraju predstavljao pravo mesto uživanja kojim sam zaokružio ovaj jako uspešni produženi vikend na planinama!

DAN 1. KUČAJ

Kučajske planine su najrasprostranjeniji planinski kompleks južne Srbije koji okružuju i geografski uokviruju reke Resava, Zlotska reka i Crni Timok. Kučajske planine protežu se u pravcu severoistok – jugozapad u dužini od 40 kilometara sa najvišim vrhom Velika Tresta koji se nalazi na 1284 mnv uz visove Koprivno brdo, Javorište i Malinik. Zbog prirodnih lepota, kraškog reljefa i raznih drugih posebnosti Kučajskih planina ovo područje proglašeno je Parkom prirode I reda.

Potok Vinatovac / Foto: S. Gavrilovic

Na Kučajskim planinama na visini od 1100 metara izvire reka Resava u čijem se gornjem toku nalazi prašuma,  rezervat prirode Vinatovača  koje je u najvećoj meri sačuvano od ljudskog uticaja. Vinatovača je bilo naše odredište prvog dana. Nakon ostavljanja viška stvari u smeštaju na Lisinama, pripremili smo neophodne stvari i opremu za uspon. Jutro nije nagoveštavalo preterano lep dan a kiša je pretila da padne. Nakon sat vremena vožnje po ne tako dobrom makadamskom putu došli smo do tačke odakle je kretao uspon – brvnare koju su izgradile Srbija šume i koja se u potpunosti uklopila u krajolik.

Na pauzi / Foto: S. Gavrilovic

Cilj su nam bili vrhovi koji se nalaze u okviru ovog kompleksa sa I redom zaštite. Markacije na terenu nema i oslanjamo se na iskustvo i trek koji Zoran Soko Kovljenić ima sa sobom. Vrlo brzo nakon kraće šetnje makadamom isključujemo se sa puta i penjemo se uz obronke Vinatovače u pravcu Oštrog vrha.

Stanovnik šume – Slepić iz roda Anguidae / Foto: S. Gavrilovic

Činjenica da se do lokaliteta teško stiže je da je Vinatovača ostala netaknuta u najvećoj meri. Starost pojedinih stabala procenjuje se na 300 i više godina. Bukova šuma prašumskog tipa zauzima površinu od 37,43 ha i raste na nadmorskoj visini od 650 do 800 metara. Bukve u Vinatovači u prečniku imaju više od metra, a visoke su i do 45 metara. Iako piše na pojedinim msetima da seče šume ovde nema, mi smo na putu naišli na tragove seče ali je ukupni fond zaista impozantan. Imajući u vidu da je period vegetacije nedavno započeo pitao sam se penjući se strminama Vinatovače kako šuma izgleda u punom “sjaju” kada u potpunosti ozeleni a šumski pokrivač nabuja.

Bukova šuma Vinatovače / Iza – Oštri vrh.  Foto: S. Gavrilovic

Kroz bukovu šumu i ne toliko težak uspon polako se penjemo do kamenitog Kiselog vrha sa koga se pruža jako lep pogled. Tu pravimo prvu dužu pauzu na kamenom, stepenastom vidikovcu i pripremamo se za Veliku Botu. Od Kiselog do Velike Bote ima oko 40 minuta hoda i prelazimo tu trasu relativno lako. Sa Bote pred nama se otvara sutrašnji zadatak – platno Beljanice koju sam ove godine već popeo sa Zoranom Kovljenićem u zimskim uslovima!

Zoran Soko Kovljenić na Kiselom vrhu / Foto: S. Gavrilovic

Spust na stazu koja vodi ka brvnari Srbija šuma bio je nešto oštriji ali smo ga lepo svi savladali i 22 učesnika ove ture uspešno su završili prvi dan uspona! Još jednom se pokazalo, da su doboke cipele OBAVEZNI DEO planinarske opreme i to je moja definitivna preporuka SVIMA koji planiraju ozbiljno da se bave planinarenjem!

Rada i Zoran na pauzi / Foto: S. Gavrilovic
PSK POBEDA na Velikoj Boti / Foto: Snezana Panic

Dan smo završili druženjem, razgovorom o usponu, nekim drugim planiranim usponima, onima na kojima smo se sretali i ranije družili, koje su neki od nas popeli. Svakako, razgovarali smo  i o sutrašnjem danu koji nas čeka. Imajući u vidu činjenicu da smo rano došli na Beljanicu u smeštaj i da nas je ipak savladao uspon nešto ranije smo otišli na odmor.

Isečci u prašumi / Foto: S. Gavrilovic

DAN 2. BELJANICA

Polazak na vrh Beljanice / Foto: S. Gavrilovic
Skriveni detalj sa uspona. / Foto: S. Gavrilovic

Drugi dan smo nakon doručka, započeli pripreme za uspon na Beljanicu. O samoj Beljanici sam već pisao u ranijim tekstovima – pogledajte: http://wp.me/p4Xw6T-ed  pa se ovde neću baviti opisom te trase do vrha na 1339mnv posebno. Posle obilaska vodopada na Lisinama, posete vidikovca Sklopovi, preko Debele kose popeli smo se na vrh. Zoran je imao odličan tempo prilagođen svim učesnicima uspona a na začelju kolone, kao i prvi dan bila je Gordana – Goca Rožek, planinarski vodič i predsednica planinarskog kluba Železničar iz Inđije.

Platno Beljanice i kisa koja je “pretila” da će pasti / Foto: S. Gavrilovic
Detalj sa uspona na Debelu kosu/Foto: S. Gavrilovic

Pauzu na vrhu smo napravili nešto malo ispod vrha na livadi. Tu smo se malo bolje upoznali i sa Gocinim trkačkim uspesima i Ultra trailovima koje posećuje. Meni lično je najinteresantniji bio Istra trail koji je istrčala ali svakako i Fruškogorski maraton!

Na pauzi ispod vrha sa Radom, Gocom, Zoranom / Foto: Snežana P.
PSK Pobeda na vrhu Beljanice

Sa vrha smo se uputili prema Rečičkom vrhu i Rečičkom potoku koji meandrira udolinom i preko koga smo prelazili dva puta “uvežbavajući” preskakanje da bi se dobro markiranom stazom spustili u pravcu Krupaje i Krupajskog vrela gde se završavala planirana tura. Homoljski kraj je poznat kao  ekološka oaza koja zahvaljujući kraškom reljefu pogoduje stvaranju velikog broja ponornica i speoloških objekata od kojih je pećina Resava najpoznatija. Krški reljef je razlog zašto se na ovom području nalaze ledenice, vrtače, plitke jame u kojima se zadržavaju sneg i led i na njih nailazimo celim putem pri silasku ka Krupajskom vrelu.

Drugo “preskakanje” potoka / Foto: S. Gavrilovic

Preskakanje potoka! Hvala Snezo za fotku! 🙂 / Foto: Snezana Panic

Zaravan ispod Rečičkog vrha je sa jedne strane opasana borovom šumom a sa druge Rečičkim vrhom. Ceo ustalasali pejsaž mirno se prevaljuje sa masiva Beljanice prema Krupaji. Tokom hoda čuo sam od planinara asocijacije na Zlatibor ali ovaj krajolik je jedinstven u svojoj lepoti. Rečički vrh mami  i nije težak za uspon iako je kupast sa konstantnim usponom. Možda nekom drugom prilikom, uz malo više vremena popnemo i tu tačku!

Ispod Rečičkog vrha / Foto: Ljiljana Panić
Panorama Rečičke kotline / Foto: S. Gavrilovic
Mali dragulj utilitarnosti i čovekomernosti okrenut isključivo potrebama ljudi ovog kraja koji ovde dovode stoku na ispašu. Neposredno posle Rečičke kotline. / Foto: S. Gavrilović

Krupajsko vrelo predstavlja jednu od značajnih  prirodnih retkosti i obeležja celog kraja. Jedan deo naše grupe spustio se nešto niže od naznačene markacije koja je vodila u šumu levo i preko livada i dotrajalog brvna koje se ozbiljno naherilo u stranu, uz asistenciju Zvonka, vremešnog i ljubaznog meštanina ovog kraja, koji je čuvao stado na ispaši, došli smo do Vrela.

Krupajsko vrelo /Foto: S. Gavrilovic

DAN 3. RAJAC

Sa Rajca na putu ka Dobroj vodi / Foto: S. Gavrilović
Na vrhu Rajca sa prijateljima – Gocom, Vladom, Ivanom i Dušanom.

Na poziv mojih prijatelja iz Pedagoškog instituta, Ivane i Vlade odlučio sam da, posle ova dva jako lepa planinarska dana zaokružim vikend sa njima i povedem ih na Rajcu. Turu smo počeli kod planinarskog doma čika Duško Jovanović koji se nalazi na 640mnv i koji je sagrađen 1953. godine na inicijativu čika Duška i objekat je koji pored objekta na Dobrim vodama pripada planinarskom sportskom klubu Pobeda iz Beograda.  Ispred kluba me je sačekalo lepo iznenađenje i susret sa mojim dragim drugom Željkom Delijom koji je ovde bio sa porodicom.

Na putu ka Dobroj vodi. Vernakularna arhitrutura koja je prisutna na ovim prostorima u tradiciji čini mi se više nego u praksi. Šteta je što nam ovakve likovne forme nisu podsticaj u graditeljstvu već se okrećemo sumnjivim uzorima i često nefunkcionalnim rešenjima koja kuću ne vezuju organski za dvorište i najneposrednije okruženje./ Foto: S. Gavrilovic

Nas petoro smo krenuli put vrha na Rajcu a plan je bio da odemo do Dobrih voda i vrha Suvobora. Išli smo već poznatim i dobro markiranim stazama kojima sam prošao više puta sa svojim matičnim klubom PSK Pobeda a  sunčani dan  nam je ceo uspon samo dodatno upotpunio, mojim prijateljima čini mi se posebno, jer su neki od njih prvi put bili na Rajcu! Meni lično ova tura je bila lepa i opuštajuća posle prethodna dva planinarska dana i predstavljala je pravo uživanje ali i odlično sam je iskoristio da istegnem mišiće uz nešto laganiji tempo posle Beljanice.

Ivana, Dušan i Vlada sa Instituta za pedagoška istraživanja na vrhu Rajca. / Foto: S. Gavrilović
Na vrhu Suvobora / Foto: S. Gavrilovic

Malo dužu pauzu smo napravili na već ustaljenom mestu kod planinarske kuće Dobra voda i u odlasku i u povratku. Planinarska kuća je na 758mnv, Otvorena je 1966, godine u obnovljenoj seoskoj kući i klub svake godine radi na njenom održavanju.

Ispred doma dobra voda / Foto: Ivana Djeric

Nakon odlaska do vrha Suvobora  u povratku smo išli stazom 2C i iskoristili rajačke livade da jedan deo puta prohodamo bosi. Na pauzi nam je Vlada demonstrirao jednu vežbu u kojoj smo svi učestvovali što nas je dodatno povezalo sa okruženjem koje smo osetili na drugačijem nivou propuštajući ga kroz misli.  Povratkom na vrh susreo sam  drage prijetelje sa kojima sam uz šljivu iz mesta Stubo kod Valjeva,  u potpunosti zaokružio ova tri lepa planinarska dana!

Maleni detalj na stazi neposredno ispod vrha. Tu je sve. Ključni kamen kao “oslonac”, dinamična trava, žućkasti cvetići ljutića posuti u “podrgađu” kamena. Jedna prirodna minjatura u svojoj najlepšoj interpretaciji i jednostavnosti. /  Foto: S. Gavrilovic
U povratku sa vrha susret sa još jednom grupom dragih prijatelja! Goca, Dušan, Ivana, Vlada, Ana i Uroš Mićić…

Napomena: Ostatak fotografija možete pogledati u banneru sa desne strane. POsebno se zahvaljujem Ljiljani i Snezani Panic za ustupljene fotografije kojima sam upotpunio pricu o ovom usponu!

Napomena: Više o objektu PSK Pobede na Rajcu možete pogledati na sajtu PSK Pobeda – http://www.pdpobeda.rs/opste.htm#Imovina

PLANINARENJE / U MISLIMA…

*Ispod Croda Fiscaline di mezzo (2765mnv) – Dolomiti di Sessto, Italija

Pitam se često ovih dana zašto volim planinarenje? Da li je to zbog toga što volim prirodu i uživam u njoj od kada znam za sebe, da li je to zbog činjenice da sam tamo upoznao drage ljude, da li je to zbog činjenice da je ono zdravo, opuštajuće i nekompetitivno. Ne volim kompetitivne sportove! Nikada nisam. Svaki čovek ima vlastiti ritam, snagu i mogućnosti. Za planinarenje NEĆETE dobiti medalju! NIKADA nećete biti PRVI! Ali ćete se osećati kao da jeste, duboko u sebi znajući da svakim usponom pobeđujete upravo najtežeg protivnika – SEBE!

Plato ispred doma POVLEN na Povlenu / Foto: S. Gavrilovic

Moja fascinacija planinarenjem nije jedina koju imam u svom životu. Druge dve su svakako umetnost i arhitektura a ona treća je muzika! Ništa kao muzika ne može da “sagradi” prostore i dodirne one najtananije kutke ličnosti. Svoje pribežište sam godinama tražio u raznim žanrovima ali na kraju, pravo uporište uvek imao u nekim kompozicijama Čajkovskog, Šopena ili dekonstruisanim disonancama Schönberga koji me je uvek podsećao na nazubljene ivice DOLOMITA. Moj dragi prijatelj, Selimir Jovanović – Sele, akademski vajar i profesor muzike, koji sada vaja oblake u drugim dimenzijama, jednom mi je rekao – “Sve je muzika i muzika je sve” i pokazao mi svoje “kompozicije” koje je vajao u čeliku u svom ateljeu u Smederevu koji se nalazio na starom gradskom groblju iznad grada.

Planovi Rile / Photo by S. Gavrilovic

U stihovima svoje pesme THE END Jim Morrison, u okvirima onoga što zovu subkulturom a sa čime sa je ne slažem, jer je reč o pesništvu pre svega kaže:

…Don’t let me die in an automobile
I wanna lie in an open field
Want the snakes to suck my skin
Want the worms to be my friends
Want the birds to eat my eyes
As here I lie
The clouds fly by…

Senke sa planinarske ture u kanjonu reke Nere / Foto: S. Gavrilovic

I možda je tu negde istina o slobodi izbora i života. Možda su tu utkani svi principi, nekada, ni malo laki ali neizbežni i određujući za svakoga ponaosob. Možda je nekome bliže tlo od oblaka, nekome veliko plavetnilo od livada nekome vatra od plamena kako to vidi Robert Frost u svojoj pesmi Fire and ice:

… But if it had to perish twice,
I think I know enough of hate
To say that for destruction ice
Is also great
And would suffice.
Homolje – na stazi ka Štubeju / Foto. S. Gavrilovic
Na planinarenju sam našao svoju tišinu. Prostor u kome jesam. Ne u ideji da “osvojim” ili “popnem” već postanem delić nečeg mnogo većeg,  PRIRODE. I sve to na jedan neopredmećen način gde je samo postojanje suština a činjenica da si samo maleni delić tog dišućeg organizma prirode, čini te sretnim jer znaš da postojiš. Tako malen pod zvezdama. Kao galeb Jonathan Livingston tragaš za sopstvenošću u svim mukama koje te vuku dole ali ti na kraju istrajavaš sopstvenom voljom koja je jača od ogromnih talasa koji se kao PLANINA podižu ispred tebe u letu i pitaš se – Da li ću moći da ih preletim? Da li ću moći da se popnem? Poznajem neka mesta kao svoj džep ali se UVEK upitam – Da li ću moći da se popnem?
Kroz Krošnju / Foto: S. Gavrilovic
Neke kuće su kao planine! Gaudijeva Sagrada famiglia u Barseloni istopljeni je planinski venac, njegova casa Batlo pristanište za dirižable a Getenaum Rudolfa Štajnera, teozofa i okultiste, osnivača Antropozofskog pokreta, odvaljeni je ključni kamen jednog  filozofskog ubeđenja. Meni su opet, pored ovih dragulja svetske arhitekture i dalje najdraže male kućice razasute po katunima Durmitora ili na Tari, jednostavni simboli čovekomernosti i potreba čoveka koji živi sa svim specifičnostima planinskih prostora.
ČEKAJUĆI SUNCE na noćnom usponu na Rtanj 2016. / Foto: S. Gavrilovic
Simulakrumi koji nastaju u modernim interpretacijama ili reinterpretacijama u okviru OPNI koje postoje sa novim funkcionalnim rasporedom, koji omogućava savremenom korisniku “lakši život” u tim kućercima, samo su pokušaji da se novo vreme prilagodi postojećim formama uz poštovanje principa graditeljstva i forme. Arhitektura je jedno od utočišta. Ona je sublimat umetnosti i pišem je sa velikim početnim slovom “A”. Ali i arhitektura je po meni daleko od muzike koja je neuhvatljiva u svojoj oblikovnosti a definitivnoj formativnosti. Sazvučja arhitekture i muzike stvaraju efekte koji zajednički čine akustičku opnu neuhvatljivosti a život je upravo to – neuhvatljivost i nedokučivost. Kako bi samo voleli kada bi znali stvari unapred ili mogli da ih promenimo unazad! Koliko bi koraka ponekad ponovili… Ali moramo da idemo gore, “mravljim koracima” kako me je učio jedan prijatelj kada sam počeo da planinarim – “Hodaš a ne staješ! Mravlji koraci!” A uspon OŠTAR! A ja UMORAN! A vrh DALEKO! A treba se i spustiti!
Bukulja – Snežni “pipci” / Photo by S. Gavrilović
 Planinarenje je put. A sve je u putu. Hodočasnici koji putuju preko celog Japana do palate Katcura u Kjotou ispred nje stanu, zatapšu rukama, okrenu se i odu. Sve je u putu! Kompletan jedan relligijski koncept. Ceo život zapravo! Uskoro ću poći na svoj “put”. Idem na mesto koje posebno volim. Moram da budem spreman.
Vrhovi na usponu ka Rif. Comici /Ističe se “Venecijanska dama” koja NAPADA Crodu dei Toni svojim oštrim zubima. Po jednom predanju Dolomiti su pripali Italiji pošto je upravo ona – Venecijanska dama ZAGRIZLA vrh prva! Dolomiti di Sessto – photo by S. Gavrilovic

POVLEN / BEDEN / GREBEN

Panorama Valjevskih planina sa srednjeg Povlena

Povlen je tema o kojoj sam više puta već pisao na ovom blogu. Neću pisati predugačak tekst o usponu na veliki, srednji i mali Povlen, Beden. Pisaću o ideji UMERENOG USPONA koji je priprema za teže uspone i kao takav NEOPHODAN deo priprema za planinarenje.

Manastir Pustinja

Uspon je počeo obilaskom manastira Pustinja do koga sam se spustio sa glavnog puta iz Poćute. Ušuškan u zaleđinu Jablanika na ulasku u Pustinjsku klisuru, koju je usekla reka Jablanica. Skrovit i pristupačan uskim putem, koji nije u najboljem stanju ali automobili ili mini kombi mogu do njega. Išao sam kolima jedan mali deo puta. U toku je bila služba i iskoristio sam vreme da fotografišem manastirski kompleks, par detalja, osmotrim okolne Bele stene koje su se nadvile nad kupolom ove nevelike crkve i manastirskog kompleksa. Sa druge strane manastira, severne nalazi se Orlovača.

Veliki Povlen

Dan na Povlenu je bio jednostavno savršen za planinarenje! Išao sam sam. Plan je bio da popnem sva tri Povlena i preko Bedena se spustim do Debelog brda sa koga sam krenuo. Ukupno oko 700m uspona i oko 24km dužina staze. Standardna staza markacijom od doma Povlen preko grebena do srednjeg pa prema pločama koje ovaj put nisam obišao.  Zato sam se spustio do izvora a usput sam popeo dodatno i greben koji ide uporedo sa putem koji vodi prema malom Povlenu i izašao grebenski iznad objekata, omalene crkvice i zvonika, praktično na isto mesto gde idemo standardnom rutom ali puno lepše penjanje preko gromada koje su se opružile po grebenu celom dužinom uspona praveći veliki broj malenih vidikovaca i pasaža koje svakako vredi videti.

Na velikom Povlenu
Lep detalj. Korito izdubljeno u drvetu.
Drugari koje sam sreo na izvoru! 🙂

Moj cilj je bila malo intenzivnija tura u samom startu. Planirao sam da pravim jako kratke pauze i popnem sva tri Povlena relativno brzo. Tek sam na malom napravio pauzu dužu od desetak minuta. Ovakva planinarenja po lepom vremenu, poznatoj stazi odlična su za pripreme za teže uspone. Preporučujem ih svakome! Ne postoje LAKI I TEŠKI usponi! Postoje samo bolje i lošije pripremljeni ljudi za uspone! Nekome je i Deliblatskta peščara naporna tura i to nije sramota! Nisu svi u prilici da stalno penju ozbiljne vrhove niti imaju vremena a i novca za to. Ako ne idete REDOVNO a krenete da penjete ozbiljne visinske razlike IMAĆETE problema iako ste u fizičkoj pripremi! Imao sam prilike da pored sebe na usponu imam utrenirane bicikliste koji nisu imali snage za oštre uspone u dužem trajanju!

Susret na stazi i upoznavanje sa ekipom iz Valjeva! Staze na Povlenu sve više koriste i ljudi koji se bave moto sportom. Mozda ovo i nije primereno imajući u vidu zaštitu životne sredine ali svakako je deo trenda koji se može sretsi svugde po svetu. U naš mirni prostor planinarenja, daleko od buke i vreve, svakako unose nepotrebnu buku. Sa druge strane, licno mije drago da se ljudi bave sportom pa u tom smislu imam razumevanje i za ovakve vidove aktivnosti.
Susret sa drugarima koji su napravili ovu fotografiju na izvoru.

Planinarenje je specifično i zahteva pripreme koje nisu standardne i o tome sam pisao u ranijim tekstovima. Tako da penjite SVE! I nemojte da vas priče tipa “brdarenje / planinarenje” ometu u ideji da idete na lagane ture! Čak su i preporučljive nakon ozbiljnih uspona! Poenta je u podizanju rada srčane frekvencije na preko 50% do 70% na intenzivnom usponu a Povlen ima tri takve deonice! Njih sam koristio za postizanje tih 70%! U krajnjoj crti pogledajte druge sportove samo! Posle napornih utakmica igraju se lagani treninzi da bi se kiselina iz mišića “rasporedila” a povrede tako umanjile ili eliminisale.

Markacije na stazi prema Plocama

PRE ovako intenzivnih tura bilo bi dobro da znate svoje zdravstveno stanje! OBAVEZNI su sistematski pregledi kao i kardiološki osnovni pregledi. Moguće ih je obaviti po domovima zdravlja ili u specijalizovanim klinikama kao i u Republičkom zavodu za sport na Košutnjaku.

Detalj sa grebenske sumske staze. Po mojoj proceni greben je dužine 2 kilometara i odlikuju ga velike gromade koje su pobacane po vrhu i dobre su za penjanje ali ne tehnicki preterano zahtevne. Staza nije markirana ali nije je tesko preci.

Poznavanje terena mi je omogućavalo da ciljno pravim i fotografije i odvojim malo vremena za lepe detalje. Malo više pažnje sam posvetio flori ovog područja i tek ocvalim livadama. Toj lepoj temi cu tek da posvetim jedan poseban tekst za koji je potrebna malo veca i oybiljnija priprema.  Imajući u vidu činjenicu da u ovaj kraj dolazim često i da je jedno od mojih omiljenih mesta mogao sam sebi da dopustim i ovakav malo intenzivniji uspon. Za tri i po sata sam zaokružio celu turu na Povlenu. Na kraju sam se preko Bedena spustio do puta za Debelo brdo nešto niže od doma Povlen. Sreo sam jednog čoveka na izlasku sa staze, lepo smo porazgovarali o planinrenju, sportu. Volim susrete na planini. Neposredni su i iskreni. Takvi su se izgubili po gradovima u kojima je alijenacija sve prisutnija u ljudskim odnosima.

Detalj sa malog Povlena
Cicak
Na malom Povlenu.
Beden

Ostatak fotografija sa ovog uspona možete pogledati u banneru sa desne strane. Do narednog teksta… O jednom drugom usponu…

VEDRO!

S.G.

 

DURMITOR 2 – BOBOTOV KUK – PODUPIRAČ NEBA

Pogled sa Bobotovog kuka

Prvi dan planinarenja na Planinicu bio je obeležen stvarno savršenim vremenom za uspon. Drugi dan u zoru, posle doručka i priprema u odvezli smo se iz atletskog kampa Ašković do Sedla odakle je započinjao uspon u dve grupe. Prva, veća, išla je sa Bobišom Marinovićem na Bobotov kuk a druga sa Zoranom Kovljenićem na Bandijernu. Kada smo izašli is minibusa ispred nas je već uveliko zarudilo. Desno od nas Krsta i Čiste strane, levo se put spušta strmo u Poljice. Pravimo poslednje pripreme pred početak uspona, Skidamo nepotrebno ili navlačimo na sebe – kako ko podnosi vetar i hladnu zoru. Miroslav je u majici kratkih rukava! Poprilično duva i vetar je jutarnji, hladan, uvlači se u kosti polako ali sigurno. Čim počnemo da hodamo biće bolje!

Pogled u zoru sa Sedla na Stožinu (1905mnv)
Zubi u zoru (06:30)

Prvi deo uspona je lagan, sa jednim manjim detaljem koji lako savladavamo pošto je postavljena sajla. U grupi ima i dece. Malo sam se opustio i izlanuo nekoliko puta pa su me upozorili na malu decu. Nisam razmišljao o tome u trenutku. dešava se da te na planini u društvu ljudi koji sa tobom dele sve ponese neki osećaj, opustiš se, vikneš, razgališ malo ponekad. Setim se uvek moje ekipe iz palanačke Jasenice koja peva na sav glas! Sa njima sam počeo svoje prve ozbiljnije korake, sa Milivojem Tomićem. Bobiša je na početku kolone i ima pristojan ritam, prilagođen grupi. Kada smo stigli do Surutke pošto smo prošli ispod Uvite grede, pravimo prvu pauzu i delimo se u dve grupe – Sokolova ide na Bandijernu, ostatak grupe na Bobotov kuk. Sunce se polako pomalja i počinje prijatnije da greje. Vreme je za prvo skidanje i raskopčavanje iako ćemo još neko vreme da se krećemo po senovitim džepovima. Miroslav ništa ne skida. On je i dalje u kratkoj majici! Zubi se polako otkrivaju ispred nas. Sunce ih sve više obasjava i njihovo crvenilo prelazi u žućkasti odsjaj – opet Dolomiti pomislim i njihova karakteristična jutarnja boja.

Sunce naše (Miroslav) pomaže Radi
Aluvijale Durmitora – Samar

Bobiša me moli da budem na začelju kolone do vrha. Pažljivo vodi grupu a veče pre je obavio razgovor sa nekolicinom koja se pita da li može da se popne na sam vrh zbog sajli i delimično straha koji imaju od visine. Jako pametno sa njima razgovara o tome i objašnjava detalje uspona. Toliko bitan deo za planinarenje – upoznavanje sa stazom, eventualnim detaljima koji nisu laki i razgovor sa vodičem.  Veče pre uspona je bitan deo uspona uvek kada se radi o dvodnevnoj turi. I ljudi koji su prvi put ovde imaju priliku da se upoznaju sa nama, pitaju, druže i opuste za sutrašnji uspon.

Senke Zuba na Durmitorskom prevoju

Polako smo se spuštali prema Zelenom viru odakle je započinjao finalni strmi uspon prema Bobotovom kuku. Iza nas su se beleli Zubi u svojoj naizgled krhkosti, desno od nas Minin bogaz a levo aluvijale Samara koje kao da je neko snagom ruku posložio i izvajao snažnim stiscima i uvrtanjem. Čovek na ovom mestu ne može da se ne zapita kakve su to sile oblikovale ovo mesto, izmesile ga i nazubile sa druge strane, ostavljajući ovegromade kao vrhove da prkose vremenu eonima.

Na stazi ka Bobotovom kuku
Bobotov kuk iz pravca Surutke

Na kraju kolone sam sa Ljiljanom raspredao o jučerašnjem danu i na kraju smo se sprijateljili i polako ali sigurno popeli preko Danilove ploče savladavši jedan kuloar koji nije toliko tehnički zahtevan koliko se čini na prvi pogled. Okupili smo se ispod samog Bobota i tu napravili pauzu za finalni uspon na vrh koji se nalazi na samo nekoliko stotina metara od nas polukružno, prema Škrki koja je 800 metara duboko ispod nas.

Uspon – Zubi
Ispod Bobota.. Sa kraja kolone…

U prvoj grupi odmah do Bobiše išlo je nekoliko planinara sa kojima je sinoć razgovarao i koji su procenili da neče možda moći, iza ostatak grupe na čijem sam začelju. Iskreno, ta pozicija me umara jer imam svoj tempo koji je poprilično jak ali sa druge strane imam vremena da fotografišem grupu, gledam ljude i pazim na njih. Bobiša se povremeno okreće i dogovaramo se pogledom a opasnosti i posebnih situacija nema. Ispod nas se, posle prevoja otvara Škrka sa ove strane i Planinica koju smo juče popeli kao na dlanu! Visoko smo iznad i ovo je vizura koja je verovatno najlepša posle one koja nas čeka na vrhovima. Polako skidamo opremu i ostavljamo štapove koji nam neće trebati na finalnom usponu. Procenjujem mesto gde bih bez problema mogao da se uzverem bez postavljene sajle. Ima nekoliko pravaca koje lako možeš da popneš. Ipak, po dogovoru sa Bobišom pratimo grupu i svi smo na sajli. Polako, jedan po jedan se penjemo da izlaza sa sajle i u par koraka smo na vrhu! Bobotov kuk!

Poredak pri finalnom usponu i izlasku na Bobotov kuk.. Tamara, Sneža, Bobiša…
Finalni deo uspona na vrh
Preko ivice

Kažu da se vrhovi ne osvajaju. I to je istina. Popeli smo se na ovog gorostasa (2523mnv) koji se kočoperio iznad nas satima dok smo mu prilazili. Na vrhu se upisujemo u knjigu, udaramo pečate u knjižice iako znam da ću ubrzo da se vratim na Durmitor. Ispod nas se otvara ceo masiv, najveći deo Crne Gore kao na dlanu! Prelepo vreme i velika dubinska vizura nam dopuštaju da vidimo i najudaljenije vrhove. Ja tražim pravce na mapi koje sam želeo da usnimim za nekoga. Tražim azimut prema Kolašinu. Gledam Bezimenog nedaleko od nas. Sada ne izgleda toliko neosvojivo kao juče. Možda je baš on sledeća tačka. Mislim o tome i danas. Žabljak se otvorio ispod kao zdelica puna zelenila sa gorskim očima – Crnim jezerom. Bobiša je sve izveo na vrh koji sa susednim Bezimenim, nešto nižim i Đevojkom sačinjava SOU NEBESKU ili podupirač neba! Kako lep i maštovit naziv koji se od grčkih Atlasa transponuje na ovaj skup crnogorskih toponima!

PD POBEDA na Bobotovom kuku
V&V, S&T na Bobotovom kuku!
Vrh
Pogled u pravcu Kolasina
Miroslav pri pažljivom silasku sa vrha

Na silasku se držimo prethodnog rasporeda kretanja. Bobiša polako ide niz sajlu a za njim ostatak grupe, polako dok svi nismo sišli. Na silasku srećem ljude iz Rijeke! FIUMENI su se uputili na Bobotov kuk! Moji zemljaci – Istrijani! Pozdravljamo se i upoznajemo.  Na mestu pred finalni uspon na kome smo pravili pauzu sakupljamo se i pripremamo za silazak. Oko nas se vrzma jedan šarplaninac. Kako se ON našao ovde nemamo pojma ali se sa nama spušta polako do kuloara gde je napravio zastoj. Ostao na pola i ne može dalje. Grupa stoji i gleda ga. Spustio sam se preko njega i stavio mu dlanove da se preko njih polako spusti i mrvicu po mrvicu siđe. Ta dlakava loptica velike hrabrosti i neprikosnoveni čuvar stada nije se više odvojio od nas a posebno kada sam izvadio zaostalu vodu i prelio u praznu flašu koju sam prethodno prerezao perorezom kako bi mogao da pije kao iz posudice. 🙂 Prevelika je moja SREĆA na stazi kada sretnem psa! On postaje tada PUNOPRAVNI član družine sa svojim zahtevima.

Svako nađe prijatelja na usponu! Pufnica dlakava sa VELIKIM šapicama koje smo čuvali pri silasku! :-))))
Sloba “uvatio” lad!
Na silasku

Na zelenom viru se sastajemo sa Zoranovom grupom koja je sišla sa Bandijerne i koja se sunčala dok smo mi polako silazili sa Bobotovog kuka. U rancu mi preteže kamenčina od dve ipo kile koje sam poneo sa Bobotovog kuka. Preko Mliječnog dola i Urednog dola spustili smo se polako do Poljica, malo ispod Sedla, gde će nas pokupiti prevoz. Ova dva dana su zaokružena na najbolji mogući način u atletskom kampu Ašković kod preljubaznih domaćina kojima ćemo se, siguran sam, VRATITI!

Na Poljicama sa Vesnom N. čekajuci prevoz…

O PLANINARENJU…

%d bloggers like this: